Marko Barać: Prioritet na listi želja mi je da okupimo publiku na NBGD, da ljudi prepoznaju to što radimo

Navikli su svi da Mega svaku sezonu počinje sa veoma mladim timom, a sada će novu takmičarsku godinu uploviti i sa trenerom koji će biti najmlađi u ABA ligi – Markom Baraćem. Bez obzira na to što ne mogu da se pohvale sa velikim brojem godina, tokom pripremnog perioda su pokazali da reč „strah“ u njihovom rečniku ne postoji i da veruju da će im mladost doneti ipak više pozitivnih, nego negativnih, stvari na terenu.

Energija, požrtvovanost i borba – to ne sme da izostane. Trener koji je rođen 1989. godine se nada da će njegov tim privući publiku u halu i igrati atraktivnu košarku. Kao i do sada cilj će biti što bolji razvoj talenata, ali i što je moguće bolji rezultat.

Marko Barać je u razgovoru za Mozzart Sport pričao o viziji koju ima za narednu sezonu, pripremnom periodu, ABA ligi, dosadašnjoj karijeri, radu sa mlađim reprezentativnim kategorijama, Nikoli Jokiću...

Kako biste sumirali dosadašnji pripremni period?

„Krenuli smo 1. avgusta sa polovičnim sastavom, onda su nam se posle nekoliko dana priključili ti mladi reprezentativci koji su dobili dodatan odmor. Specifičnost ovog pripremnog perioda je to što smo već od kraja druge nedelje i sredine treće imali utakmice koje su prilično ozbiljne. Igrali smo sa Virdžinijom – ko prati koledž košarku zna da je to univerzitet koji je u top 10. Ti mečevi su bili važni za promociju kluba. Tamo je trebalo da izgledamo korektno, što smo mi i napravili. Po povratku iz Italije počeo je onaj pravi pripremni period. Zadovoljan sam ovim delom koji smo uradili do sada. Momci treniraju onako kako bi trebalo, za sada izgledaju dobro na utakmica“.

I u Italiji, a i ovde u Srbiji, odlučili ste se za provere sa jakim protivnicima. Koliko su takvi okršaji važni?

„S obzirom na to da smo novi tim i da ima mnogo igrača koji prvi put igraju na vrhunskom nivou, značile su im utakmice sa jakim protivnicima. Svaka utakmica je za njih škola, što je bolji protivnik bolja je lekcija. Siguran sam da ćemo iz ovog perioda izaći kao kvalitetniji“.

(MEGA MIS)

Kako zamišljate ekipu Mege u predstojećoj sezoni?

„Voleo bih da budemo tim koji je zadovoljstvo gledati – u smislu nekog pristupa, inteziteta i „lepote“ igre. Lepota je svakome drugačija, neko je vidi u zakucavanju, neko u šutu za tri, neko u borbi i kontektu... Voleo bih da ljudi prepoznaju to što radimo i ono što mi je jedan od prioriteta na listi želja – da okupimo publiku na NBGD koja voli košarku. Ja sam odrastao tamo, znam da sam išao kao dete na sve žive utakmice različitih klubova, pa bih voleo da svojim igrama privučemo gledaoce“.

Na terenu se čini kao da su novi igrači brzo „klinknuli“ sa ostalima i da ekipa već sada izgleda kompaktno. Kako vama deluje?

„Ovo je jedan veoma dobro uhodan sistem. Tačno se zna kako se dolazi do prvog tima Mege i koji su zadaci i obaveze igrača koji je došao. Meni je bilo lako da se adaptiram na to, dodam neke svoje zahteve i za sada sve deluje dobro. Vrlo sam zadovoljan timom. Ono što njima pričam od samog početka, sa tom ekipom koju je Uprava napravila i sa uslovima koje nam je obezbedila, ja se kao trener ne plašim nijednog protivnika. Naravno da sam skroman i jasno mi je da treba da radimo mnogo i napredujemo da bismo stigli neke koji su ispred nas. Međutim, čini mi se da je ekipa shvatila taj moj odnos i delovalo je da nema straha“.

Kada ste dobili poziv Mege, da li ste razmišljali dugo i dvoumili se?

„Nije bilo dileme nikakve. Ovo je vrsta posla koja me privlači. Mislim da je pravi trenerski posao razvoj talentovanih i mladih igrača, uz težnju za postizanjem adekvatnih rezultata. Mislim da sam na pravom mestu“.

Da li ste stigli da popričate sa Vladimirom Jovanovićem, prethodnim trenerom?

„Videli smo se. Poželeli smo jedan drugom sreću u sezoni i mogu da kažem da je meni zadovoljstvo što sam nasledio taj stručni deo od ljudi koji su to držali perfektno prethodnih deset godina – mislim na Jovanovića i Milojevića“.

U odnosu na prethodnu sezonu promenio se stučni štab u velikoj meri. Šta očekujete od ljudi koji su uz vas?

„Novi je stručni štab, dobro funkcionišemo... Još smo u nekom periodu upoznavanja. Kod mene je svaki član štaba izuzetno značajan, ne želim ljude koji klimaju glavom, zato smo ih i okupili. Ljude koji imaju stav, mišljenje. Ja se radujem kada uđemo u razmenu mišljenja, ideja. Imamo fenomenalne uslove da radimo, imamo svoju halu – što je velika prednost u Beogradu. Tako da mi sve to u dobroj meri koristimo“.

U Megu je ovog leta stigao i Novica Veličković, koji će imati ulogu tim menadžera. Koliki će on imati uticaj na sve?

„Meni lično znači mnogo, ali mislim da je mnogo važnije koliko znači mladim igračima. Kada ga vidiš na klupi, mislim da ti je jasno da ne treba da se plašiš. Samo na sekund da ti prođe kroz glavu način na koji je on došao do velike karijere, pokazuje ti jasan put šta treba da radiš na terenu – u smislu borbe. Novica ima odličan odnos sa igračima... U svim aspektima igračkog života može da im daje savete – od toga kako se prelazi iz mlađih kategorija u seniorski tim, kako se bori za svoje mesto, kako se održava to mesto pored drugih koji bi da ga zauzmu, a nažalost – prevencija povreda, život sa povredom“.

Ovih dana Megu čeka učešće na VTB Superkupu. Koliko će značiti takve provere?

„Pred sam start sezone, to je veliki izazov kome se radujemo. Nemamo svaki dan priliku da igramo sa timovima kao što su CSKA, Zenit, Uniks Kazanj... Sigurno da neće biti lako. Ja bih lično voleo svaki dan da igramo protiv najjačih u Evropi, to je nešto što nas čini boljima“.

Po povratku iz Rusije, vrlo brzo će početi regionalna sezona. ABA liga je promenila format, pa će sada osam ekipa ići u plej-of. Kako vama deluje ta odluka i kakva su neka trenutna očekivanja?

„Meni se taj sistem sviđa. Mislim da će mnogo timova imati veliki motiv da igra do samog kraja i da su moguća i neka iznenađenja, kao i u svakom plej-ofu. Svaka sezona izrodi neke nove igrače, na koje se možda nije računalo da će biti heroji. Na ovim prostorima se igra vrhunska košarka, očekujem od lige da bude vrhunska“.

RANO SAM SHVATIO DA MOGU DA BUDEM BOLJI TRENER NEGO IGRAČ

Ove godine ćete biti najmlađi trener u ABA ligi, a poznato je da ste kao veoma mladi uskočili u ove vode. Kako je do toga došlo?

„Da li sam imao punih 20 ili 19 – ne znam. Bio sam veoma realan kao igrač. U tim mlađim kategorijama postoje ljudi koji su trenutno dominantni i dobri, kao i oni koji kasne. Ja sam bio u toj prvoj grupi, sa punom zrelošću sam gledao kako se ta moja dominacija vremenom smanjuje i kako me neki momci koji su kasnili u fizičkom smislu stižu... Moja lična procena, uz podršku ljudi iz tadašnjeg kluba Superfunda, bila je da mogu da budem mnogo bolji trener, nego u perspektivi igrač. Nije bilo lako, jer svi mi volimo da igramo košarku. Svi smo krenuli da se bavimo da bismo igrali, a ne zbog nečeg drugog. Međutim, vodila me želja da u nečemu budem dobar i pokušam da budem najbolji, u nadi da neću ići tamo gde je profitabilnije i veće tržište – a to je igračko, nego da ću stvoriti svoje tržište radom od tog najranijeg doba. Mislim da nisam pogrešio“.

(MEGA MIS)

Kako je izgledao taj put do sada?

„Sada kada bih se vratio na kraj svake sezone i prelazak iz jednog u drugi klub, sve je to splet nekih okolnosti. Da nisu bile te, bile bi neke druge... U kom smeru bi tada išlo, možda boljem, možda lošijem. Krenuo sam da radim sa kadetskom ekipom, pa odmah sledeće godine sa juniorskom, pa u jednom momentu zbog nekih turbulencija u prvom timu Superfunda sam praktično preuzeo sve osim pionira. To me vrlo brzo isčeličilo kroz sate provedene u sali, kroz druge sisteme koje igraš sa jednom ekipom, drugom... Nateralo me da brzo razmišljam u tom smislu. Posle je bio Železnik, inostranstvo, pa povratak u Torlak, prelazak u Partizan, posle u Igokeu... Put koji nije uvek išao linearno ka gore, ali na svakom mestu sam se trudio da radim na način koji mi daje šansu da idem dalje“.

Kako ste se tako mladi snašli na samom početku?

„Sada kad gledam, neke odluke koje sam tada donosio, sa ovom pameću ne bih. Ali, ne toliko vezane za sam tim, trening, igru, utakmicu – to je sve bilo sasvim korektno. Mislim na druge stvari koje su vezane za odnose van terena, koji su veoma bitni. Mlad čovek kao ja u tom momentu iz tog ugla nije spreman za neki vrhunski nivo. Ali, što se rada sa igračima tiče nije bilo nikakvih problema“.

Zašto ste izabrali Italiju za prvu inostranu stanicu?

„Trener kod koga sam ja igrao kao junior u Superfundu – Mandarić, napravio je tamo neku saradnju koja je trebalo da počne. Bio mu je potreban naš trener, oni su insistirali da bude iz Srbije jer se dugo već znalo šta dolazi kada ti stigne srpski trener ili igrač. Disciplina, rad, ozbiljnost... Životno fenomenalno iskustvo. Imam mnogo prijatelja tamo. Italijani su ljudi koji vole strance, prihvataju ih i svi su se trudili da mi bude prelepo. Posle te godine sam shvatio da možda ulažem više nego što je taj nivo tamo“.

Kako je došlo do prelaska u Poljsku?

„Radio sam sa Džolijem Mijatovićem, sa kojim sam sarađivao godinama u reprezentaciji. On je preuzeo Slusk, a ja sam išao sa njim kao pomoćni. Nakon toga sam se vratio i nastavili smo da radimo sa mlađim reprezentativnim selekcijama. To je bilo tada organizovano tokom cele godine, ekipe su se okupljale u Novom Bečeju ili Kragujevcu. Kada nisam imao klub, time sam se bavio“.

Nakon toga je na red došao Torlak. Po čemu pamtite taj period?

„Torlak je bio jedna prelepa epizoda. Jedan od beogradskih klubova koji su imali važnu ulogu u periodu kad sam bio klinac. Ja sam Torlak uvek nekako poštovao, mnogo trenera je izašlo iz tog kluba, znalo se da kada neko dođe u taj klub da je trener. Bez obzira na to što rang takmičenja nije bio najbolji, ja sam stvarno uživao u tom poslu“.

Usledio je nastavak puta u Partizanu, tačnije na klupi Mladosti iz Zemuna. Kako je epizoda prošla?

„Posle sam prešao u Partizan i brinuo o razvoju mlađih igrača – većine selekcija. Mladi igrači iz prvog tima, B tima, juniora... I vođenje Mladosti iz Zemuna, koja je te godine bila baš naslonjena na Partizan. Ja volim da radim sa svima, a posebno sa mladim. Ono što sam gledao tada, gledam i sada – da se stvarno da prilika talentovanim košarkašima. Uvek može da se provuče mlad igrač kroz neke sporedne uloge i zadatke na terenu, ali uvek sam gledao da imaju vodeće i bitne uloge“.

Koliko često razgovarate sa mladim igračima?

„Svakodnevno... Redovno se desi da me prijatelji pitaju šta radim na slobodan dan, a ja kažem da pričam sa igračima. Mislim da ne može da prođe jedan dan da se sa njima ne čujem. Danas mlad čovek i mlad čovek pre 10 ili 15 godina jednostavno nisu isti. Ni približni. Sve je prilagođavanje mene na njih, njih na nešto što mi malo stariji donosimo“.

Da li su sa Vama tako pričali kada ste bili igrač?

„Ma ne, mi smo odrastali u neko drugo vreme. U smislu budi srećan ako prepoznaš da si dobio šansu i ako tu prliku iskoristiš – u redu. Ako ne – onda ništa. Nema tu mnogo priče. Promenilo se sve. Zemlja je manja, igrači rano odlaze, smanjio se kvantitet. Stvarno mora da se vodi računa o svakom detetu. Nisu svi isti, treba ih zaštiti kad je potrebno, ohrabriti ih, stati iza njih... Nemamo više taj luksuz da možemo da tek tako odbacimo igrače“.

Kako je izgledala epizoda u Igokei?

„Proveo sam tamo tri fenomenalne godine. Sada kada sam došao u Megu vidim da još ima organizovanih klubova, sa vrhunskim uslovima u ligi... Ali, dok nisam došao ovde mislio sam da je Igokea jedini. Dobra atmosfera, vrhunski uslovi i organizacija. Navikao sam se na život, na ljude, oni su me prihvatili. Drago mi je ako sam bar delom uspeo da im vratim za sve što su mi učinili. Rezultati poslednje dve godine govore da je saradnja sa trenerom Bajićem bila dobra i veoma uspešna. Ono što će mi ostati je prijateljstvo koje sam razvio kako sa njim, tako i sa svim ljudima iz kluba i sredine oko kluba. Trudim se da učim svakodnevno, pa tako i od njega. Još kad sam bio mlad trudio sam se da od svakog nešto skupljam. I tek ću da učim...“

Koliko je bitno da trener svakog dana radi na sebi?

„Mislim da mora da bude svestan trenutka i da se stvarno sve menja. Ja sam veoma svestan u kom smeru ide košarka, u smislu rada, komuniikacije, odnosa... Svako jutro kad krenem na posao, ono što pomislim je – Prilagodi se ili umri. Sa tom idejom idem. Znam da svakog dana mora da se uči i napreduje. Ja sam imao sreće da sam u mlađim kategorijama imao izvanredne trenere. Ono što je još bitnije – svi oni su bili različiti. Kao osobe, karakteri, način rada... Kako sam ja prelazio od pionira, prema kadetima i juniorima, pa prvom timu svaki od njih je ostavio neki trag na mene. Neko vezano za komunikaciju, neko za motivaciju, ili usko taktički. Ja sam gledao da pokupim ono najbolje od svakoga. Kad sam osetio da neću biti vrhunski igrač, krenuo sam da slažem te neke kockice, ne za konkretne treninge, nego ideje generalno vezane za taj posao. Kad sam počeo da radim, sigurno da nisam bio najbolji taj prvi dan, ali nekako sam već osećao da sam za taj nivo spreman“.

JOKIĆ DOĐE NA TRENING JOŠ 2013, NAPRAVI DVA POTEZA I SVI MI PADNEMO U NESVEST

Radio si sa mlađim kategorijama reprezentacije. Čega se sećate iz tog perioda?

„To su generacije 1994. i 1995, koje su nakon onih 1986. i 1987. što su osvajale sve, sigurno najkvalitetnije što Srbija ima. To je još tada procenjeno. Sećam se 2012. na pripremama u Čajetini da smo iimali 20 igrača – četiri postave, a falio je Vasa na tim pripremama i Joka se još nije pojavio. A 20 igrača mimo njih dvojice da četvrta postava ne znaš da li je slabija ili jača od prve. Veoma talentovani igrači, stavljali smo ih na papir, neverovatan broj košarkaša preko 205 cm. To su bile fenomenalne tri godine, tri velika takmičenja... Svako sa svojim specifičnostima i problemima. Obično u tim mlađim kategorijama kako postaju stariji prelaze u prve timove, onda je problematičnije napraviti pripremni period i spremiti se za takmičenja. Ali, tri medalje sa različitnim igračima, a danas vevliki broj njih igra vrhunsku košarku. Ja se stvarno nadam, jer su oni i dalje mladi, da će srpska košarka u reprezentativnom smislu, a i u svakom drugom, tek uspeti od njih da dobije“.

Kako je Jokić delovao na tom samom početku?

„To je bilo Svetsko prvenstvo u Pragu 2013. godine. Cele pripreme je kuburio sa nekom sitnom povredom, uglavnom je trenirao u Beogradu i radio sa našim trenerima individualno, išao na terapije... Priključivao se nama na treninzima i utakmicama kada je mogao. Međutim, on kad se pojavi na trenngu... Mislim lako je sada čitaocima da zaključe kako je to izgledalo. Ali u tom periodu napravi dva poteza, gde svi mi padnemo u nesvest. Nije imao kontinuitet treninga ni pripremnih utakmica, ali mi smo na osnovu tog neverovatnog talenta koji je pokazao prosto morali na uštrb nekih momaka koji su odnosom i radom zaslužili, morali smo da ga vodimo. Na SP nije bio dominantan, ali je pokazivao da se ne plaši ničega... Pokazao se stvarno na dobrom nivou“.

Da li ste vi tada mogli da prepoznate do kog nivoa bi mogao da ide u budućnosti?

„Mislim da čak i ljudi koji su mnogo uključeniji u njegov razvoj nisu mogli da pretpostave da je to ovaj nivo koji je sada. Znalo se da je ozbiljan nivo, ja lično sam verovao da ima šansu za NBA, to sam na nekim intervjuima sa skautima nakom prvenstva i provlačio. Međutim, ovo je... Neverovatno“.

Iza nas je jedna neuspešna reprezentativna akcija, od koje se mnogo očekivalo. Koliko je vama kao čoveku iz košarke eliminacija u osmini finala teško pala?

„Kao velikom navijaču stvarno mi je teško. Znam da je najteže njima koji su bili unutra – stručnom štabu, igračima... Treba im velika podrška, jer su to najbolji igrači koje imamo i oni su još mladi. Nadam se da će da nam donesu mnogo radosti“.