Kapitenske lekcije Vladimira Lučića: Kad ne ide u napadu, mora da se vrati kroz fanatičnu odbranu

Kada je Svetislav Pešić na konferenciji za novinare rekao da "Vilbekin nije znao gde mu je du*e, a gde glava", metaforički je ukazao na to da je Vladimir Lučić najboljeg igrača Turske izvrteo kao na ringišpilu. Šta god da je vrsni šuter pokušao i gde god da je nameravao da krene, tu bi se našao kapiten Srbije da mu spusti rampu i zabrani prolaz. Jeste cela sekvenca trajala nekoliko sekundi, ali samo onaj ko je, makar i u rekreativnom odmeravanju snaga, pokušao da odigra maksimalnu odbranu zna koliko je teško.

Nemoguće je staviti se u kožu Vladimira Lučića, no kada posle 30 minuta u paklenom okršaju sa Turskom izvučeš odbranu za čistu desetku, onda znaš da je to više od voljnog momenta. To je emocija prema grbu na dresu reprezentacije. To je iskustvo čoveka koji na najvećoj sceni traje više od decenije. To je nepresušna želja da se, čak i da je lopta prošla kroz obruč, odigra fanatično i do poslednjeg atoma snage... Da posle utakmice možeš da se pogledaš u ogledalo bez osećaja griže savesti i kažeš kako si uradio apsolutno sve da bi sprečio poraz.

Kao neko kome je teško pao šamar od Italije i rana eliminacija u osmini finala Evrobasketa, Lučić je bio svestan da nacija ne bi dobro prihvatila još jedno razočaranje. Možda je baš u tome našao dodatnu energiju da izvuče maksimum u odbrani nad jednim od najopasnijih napadača evropske košarke, da ga “navuče“ na Aleksu Radanova, kome treba odati priznanje jer je u prvom poluvremenu disao za vratom Vilbekinu i bio zalepljen za njega kao flaster, i Luku Mitrovića kako bi morao da izbaci najteži šut, preko ruku trojice igrača. Na kraju nas je i sreća malo pogledala, jer je lopta odskočila na obruču i mogla je da ode na ovu ili onu stranu...

“Znao sam koliko je bitno da se zaustavi Vilbekin. Način na koji jedino može da mu se parira defanzivno je da mu ne ostavi previše prostora i budeš što agresivniji. Srećom, promašio je taj 'flouter' i upisali smo važnu pobedu“, vraća film Lučić posle utakmice i dodaje:

“Iskreno, mislio sam da lopta neće biti ni blizu obruča, s obzirom da je bio negde iza table, preko četiri ruke... Nisam imao utisak da može da bude blizu da postigne pogodak. Posle sam video da je malo skočila po obruču“.

Još od Evrobasketa kapitena Srbije prati maler. Neće lopta kroz obruč, pa neće. Čak ni iz situacija koje su za njega rutinske, jer se u istim toliko puta našao tokom karijere i prolazio ih je na treninzima, na utakmicama, čak i u situacijama kada su se odlučivale titule. Nažalost, ista ga je boljka mučila i sinoć. Pogodio je samo jedan od šest pokušaja iz igre i to onaj poslednji, kada ga je Danilo Anđušić proigrao za trojku kojom je vratio prednost Srbiji.

Kao neko ko je prošao toliko toga u Partizanu, Valensiji, Bajernu i dresu Srbije proteklih godina, Lučić je išao matricom naših trenerskih velikana i pokušao da kroz dodatni angažman u odbrani poništi sve ono loše što ga je zadesilo u napadu. Zbog važnosti događaja, zbog pune dvorane Aleksandar Nikolić, a pre svega zbog “trake“ koju nosi, momak iz naselja Braće Jerković podigao je nepremostivu barijeru i svako ko poznaje njegovo košarkaško delo bio je siguran da Vilbekina neće pustiti onog trenutka kada je “zagrizao“ najjače. Podelio je kapitenske lekcije, svestan da mora da bude uzor svakom igraču Srbije, svakom klincu koji je sa tribina ili kraj televizora ispratio utakmicu, kako bi shvatili šta znači nositi dres sa reprezentativnim grbom...

“Nije bila ideja da čuvam Vilbekina, odigrali su pik'n'rol sa Kabadžom, pa smo mi odigrali preuzimanje. Prepoznali Luka Mitrović i ja da će ići pik i shvatili smo da je bolje da ostanem sa njim (Kabadžom), kako bih mogao da preuzmem. Nije bio nikakav dogovor“.

Jagodić Kuridža: Svaka čast Lučiću na odbrani, znali smo da Rile može da pogodi

Ristić: Nisu trojke bitne

Kada je zvuk sirene označio kraj utakmice, Vilbekin je potražio utehu kod saigrača, dok je Lučić završio u zagrljaju kompletne ekipe koja je sa oduševljenjem pozdravila fantastičnu sekvencu čoveka koji će u junu napuniti 34 godine. Kada je sve prošlo, Svetislav Pešić je došao, zagrlio svog kapitena i poljubio ga u obraz, svestan koliko je veliku stvar učinio u jednoj fanatičnoj odbrani...

“Važnost utakmice, publika je doprinela toj energiji u punoj hali i uz podršku je lepše igrati. Po meni, navijači probude to u tebi da odigraš maksimalno u trenutku kada možda osećaš dozu umora. To je prevashodno došlo sa tribina. Mentalitet momaka je bio dobar, naoštrili smo se kako treba“.

Vladimir Lučić i Svetislav Pešić (©FIBA basketball)

Niko u ovom trenutku ne može da zna ko će igrati za Srbiju u poslednje dve utakmice. Ipak, kako je Grčka dobila Belgiju u Monsu, Orlovima je sada dovoljna samo jedna pobeda kako bi obezbedila učešće na Mundobasketu. Realnije je da to bude protiv Velike Britanije ovde, nego protiv Grčke tamo. No, o tome sada niko ne razmišlja, jer je kraj februara jako daleko...

“Poklopio se rezultat Grčke i Belgije, važno je što smo nastavili sa pobedama koje su počele u avgustu kada smo dobili Grčku i Tursku u punim sastavima. Važna pobeda momaka koji su bili tu sa Velikom Britanijom, ali i sada. Turci su došli u izvanrednom sastavu, igraju zajedno u klubovima i poznaju se odlično, bolje nego mi. Talentovani su u napadu mnogo... Uz veliku podršku sa tribina, zasluženo smo slavili“.

Vladimir Lučić – svako uđe u napadački kontraritam i klone duhom, ali ne i kapiten Srbije. Bio je X faktor istanbulskog srebra pre pet godina, kada mu je Saša Đorđević javno poručio da će ga “šutirati u zadnjicu“ kako bi postao još bolji košarkaš, igrao rovit za Srbiju pre tri godine u Kini i želeo je samo da vidi reprezentaciju na podijumu. Kad god je to bilo moguće, igrao je za reprezentaciju u kvalifikacija i ovo mu nije bio prvi slučaj da je posle velikih klupskih napora dolazio da pomogne Srbiji. Posle Evrobasketa prihvatio je odgovornost i izašao pred javnost, svestan težine momenta i svih pitanja...

Takvi ljudi zaslužuju maksimalno poštovanje.