Jovan Šljivančanin: Vrstan šuter, najbolji igrač Kerola, porede ga sa Micovim i ide koracima Sinana Gulera

Sjedinjene Američke Države često nazivamo "obećanom zemljom". Bogata i naizgled srećna država u kojoj bismo voleli da živimo jer verujemo da tamo teče "med i mleko". Brojni dečaci iz Srbije su u nju odlazili tražeći svoj put ka košarkaškom sazvežđu. U Americi počinjali svoje karijere u nadi da će se igrom pod obručima jednog dana baviti na vrhunskom nivou, da će poći putem slavnih srpskih košarkaša. Na takav korak odlučio se i Jovan Šljivančanin. Rođeni Beograđanin je sa 16 godina otišao "preko bare" i karijeru počeo da gradi srednjoj školi u Las Vegasu. Put ga je potom odveo u na našim prostorima malo poznati Kerol koledž, gde se u trećoj godini istakao kao najbolji igrač ekipe. Za Mozzart Sport je govorio o svojim počecima, ali i o interesantnoj vezi sa turskim reprezentativcem Sinanom Gulerom.

Za početak smo premotali film. Vratili se na Jovanove prve korake.

"Otac me je nagovorio da počnem, on je voleo da postanem košarkaš. Cela familija sa njegove strane, moj stric i brat od strica, svi su se bavili košarkom. Kada sam bio prvi razred osnovne škole počeo sam da treniram u klubu Ol star. Otac me je ubeđivao da se posvetim košarci, iako su svi oko mene igrali fudbal. Ipak, gajio sam i ja ljubav prema košarci, pa je tako sve počelo".

Do drugog razreda srednje škole trenirao je u Beogradu. Posle tri godine u klubu Ol star, na kratko je prestao da se bavi košarkom i posvetio se fudbalu. Vratio se ubrzo na parket, zanat potom sticao u KK Orion, da bi posle tri godine došao do omladinskih selekcija Partizana. Pred odlazak u Ameriku, godinu dana proveo je i u Beovuku

"Sa sedam godina sam bio u Ol staru, da bi posle tri godine napravio pauzu, kako bi igrao fudbal. Svi moji drugovi su ga igrali, pa su me tako i nagovorili, trenirao sam godinu dana, a onda sam se da drugom vratio košarci i prešao u Orion. Trenirali smo u školi Vladislav Ribnikar, dobro sam igrao i posle tri godine sam otišao u mlađe selekcije Partizana. Tu sam takođe proveo tri godine, potom još godinu dana u Beovuku i onda sam odlučio i otišao u Ameriku. Kad je došao drugi srednje, moj brat od strica je otišao tamo u srednju školu. Ocu se svidela ta ideja, pričao je sa stricem, koji me je posle nazvao i pitao da li sam zainteresovan da se preselim u Ameriku i tamo nastavim školovanje. Bila je teška odluka, ali sam pristao i tada je krenula cela priča".

Usledio je odlazak u Las Vegas. Dve godine je u Nevadi proveo kao srednjoškolac. Ističe da mu je bilo teško što je napustio domovinu, porodicu i prijatelje, a u "Gradu greha" ga je dočekala vojna dicsiplina. Živeo je sa vršnjacima u kući trenera ekipe, inače bivšeg vojnog lica.

"Ludački je kad pomisliš da sam sa 16 godina iz Beograda u Las Vegas. Kada sam to čuo, bio sam jako uzbuđen. Kada sam sleteo i video sve te velike zgrade, kakve u životu nisam imao prilike da vidim, bio sam začuđen. Teško je bilo u početku, imali smo naporne treninge, trener je bio vojno lice i tretirao nas je kao armiju. Ustajali smo u pet ujutru, pa rani trening u šest, zatim škola u osam, pa onda i drugi trening od dva do pola pet i na kraju kampovi od pet do sedam. Živeli smo kod trenera, pa smo kada bi otišli kući imali zadatak da sebi spremimo večeru. On je naravno sve kupovao, ali smo mi kuvali. Nismo imali pravo da koristimo telefon, doduše nismo imali ni slobodnog vremena tokom dana, tek uveče od sedam do 10 bismo ga dobili na korišćenje, ali to nije bilo baš najbolje jer je tada u Srbiji bilo tri, četiri ujutru i nisam imao sa kim da se čujem. Bilo je to čudno, nismo nigde izlazili, ja sam imao sreće da mi je brat od strica bio u Las Vegasu, vikendom sam odlazio kod njega, pa sam uspeo i da obiđem i vidim nešto u gradu. Trener nam nije dozvoljavao nigde da idemo, bio je jako strog, umeo je i da podvikne, ali je odlično radio svoj posao. Tako da, nije mi bilo lako u početku, ali sam preživao i to mi je na kraju dosta pomoglo".

Posle dve godine, došlo je vreme i za koledž. Prava ponuda nikako nije stizala na adresu mladog košarkaša, a onda je na jednom turniru zapao za oko treneru Kerola iz Montane, koledžu koji se takmiči u Frontir konferenciji NAIA asocijacije.

"Nadao sam se ponudi nekih od najjačih koledža. Nisam bio najbolji, ali sam bio dobar. Atletski nisam bio na potrebnom nivou, a u najjačim koledžima je to prva stvar koju gledaju: da li si visok ili super atleta, a ja nisam bio ni jedno ni drugo. Pred kraj druge godine, kada je došlo vreme da se nađe koledž, igrao sam turnire sa ekipom iz srednje škole. Desilo se da je trener Kerola bio na jednom od turnira, sakutirao je drugog igrača u Vegasu i primetio me je. Prišao mi jer je hteo baš da popriča sa mnom i da me dovede. Ja u trenutku nisam bio previše zainteresovan jer sam se nadao nekom većem koledžu, ali sam na kraju ipak otišao".

Najpoznatiji košarkaš sa Kerola je turski reprezentativac Sinan Guler. Bivši košarkaš Efesa i Fenerbahčea, koji trenutno brani boje Darušafake je dve godine proveo u Montani i upravo je on uticao na Šljivančanina da prihvati ponudu.

"Sinan Guler je imao veliki uticaj na moju odluku. Nisam bio previše upoznat sa tim koledžom jer nije u prvoj diviziji, a ispostavilo se da je trener Kerola upravo tu igrao sa Gulerom. Stvorili su sjajan odnos i ostali u kontaktu i trener mi je rekao da će me Guler pozvati da mi ispriča svoje utiske. Pozvao me je, pričali smo sigurno sat, dva. Sve mi je objasnio, pričao kako će mi biti, kako je njemu bilo, da je to odlično mesto za mene i poslušao sam ga. Poručio mi je i da imam šansu da ako ostanem uporan na tom koledžu budem uspešan poput njega".

Po dolasku u novi sredinu, saigrači su ga sjajno prihvatili.

"Saigrači su bili odrasli momci, ali su me svi super prihvatili i pomogli mi, uveli me u taj sistem, to mi je jako pomoglo. Naravno u početku mi je bilo teško da se priviknem. Velika je razlika između koledž košarke i sredje škole, igrači su stariji, iskusniji, sam nivo je viši, igra dosta brža, ali sam se polako privikavao. Imao sam sreću da me je trener jako voleo i dopadao mu se moj stil igre. Odmah sam dobio šansu, jednom prilikom sam je iskoristio i sve je krenulo na bolje".

Jovan Šljivančanin (Foto: Privatna arhiva)

U sezoni za nama, trećoj za Šljivančanina na Kerolu, dobio je i veliko priznanje. Uvršten je u drugu petorku konferencije. Bio je najbolji strelac i skakač Sejntsa sa 17,8 poena i 9,2 skoka po nastupu. Uz to je za tri poena šutirao sa 42 odsto uspešnosti.

"Naravno da mi nagrada dosta znači. Dosta vremena provodim trenirajući i baš želim da napredujem. Između druge i treće godine se nisam vraćao kući zbog korone. Celo leto sam proveo u sali, trenirao, radio na sebi i šutirao. Bio sam jako posvećen tako da mi je nagrada došla kao dokaz da su se naporan rad i posvećenost ispaltili. Mi smo na kraju ispali u četvrtfinalu, da smo stigli do polufinala verovatno bih bio uvršten i u prvu petorku, ali ovo je takođe lepo priznanje i jako mi znači za ubuduće. To je dokaz da idem pravim smerom i motiviše me da nastavim da radim i treniram".

Kakve su ambicije Jovana Šljivančanina? Od leta 2022. godine će moći da se prijavi i za NBA draft.

"Poslednja godina će biti jako bitna što se toga tiče. Ja ću dati sve od sebe da odigram što bolje i od tih rezultata će zavisti moja budućnost. Očekujem da ću biti na najvišem nivou i ako odigram vrhunski postoji mogućnost da se prijavim za draft. Ukoliko od toga ne bude ništa od toga, vratiću se u Evropu sa ciljem da što pre zaigram na što višem mogućem nivou".

Najveće oružje u arsenalu mladog Beograđanina je šut za tri poena.

"Levoruk sam, u srednjoj školi sam samo šutirao trojke. Bio sam ubitačan šuter. Vremenom sam se razvio, ojačao i telo doveo u red, poboljšao svoje atletske kvalitete, ali je šut za tri poena i dalje veliko oružje u mojoj igri. Na njemu radim dosta, ali i na prodoru, koji mi je isto jača strana, ali ako bih nešto morao da istaknem, to bi bio šut za tri poena".

Uzore nema, ali obožava Nikolu Jokića i Luku Dončića. Veruje da je sličan upravo Sinanu Guleru, koji ga je uporedio sa jednim srpskim košarkašem: Vladimirom Micovim.

"Obožavam Jokića i Dončića, ali nije to moj stil, Jokić je ipak centar. Rekao bih da sam sličan Guleru, levoruk, dobar sa spoljnih pozicija, imam šut za tri poena, vešt sam sa loptom, to je moj stil. Kada me je Sinan Guler gledao, uporedio me je sa Micovim. Istakao je da poput njega imam dobar šut, da igram pametno i donosim dobre odluke".

U jednom intervjuu za lokalne medije u Montani je istakao kako bi voleo da ode na večeru sa Nikolom Jokićem. Srpski košarkaš igra sezonu iz snova u NBA ligi, napravio je istorijski uspeh i domogao se najsjajnijeg individualnog odličja u svetskoj košarci - proglašen je za MVP-a najjače lige na planeti. Šljivančanin ističe da Somborca izuzetno cene u Americi i da se oduševljavaju njegovim potezima.

"Naravno, svi znaju za Jokića u Americi i jako ga cena. Iznenađeni su kad vide njegove poteze, ludačke pasove i šuteve. Svi su začuđeni kako mu polazi za rukom da i pored toga što se u Americi igra dosta brza košarka i insistira na atleticizmu bude na najvišem nivou i da postane MVP".

S ozbirom da je Srbija i zvanično dobila i najkorisnijeg igrača Evrolige u Vasiliju Miciću, ističe da je velika stvar za srpsku košarku što ima po MVP-a u dve najjače košarkaške lige na planeti.

"To je za srpsku košarku veliki supeh, dva MVP-a u dve najjače lige na svetu. Sjajan rezultat za srpsku košarku. Srpski igrači u Americi se time ponose, uvek pričaju o našim najboljim pojedincima".

I njemu se, kao i mnogima, čini da je Micić spreman za naredni korak - NBA ligu.

"Jako bi je drago što je uzeo nagradu. Baš je odskočio u Efesu i krenuo da igra na najboljem nivou. Sada je MVP Evrolige, prevelika nagrada i baš mi je drago. Mislim da može da se snađe u NBA, pogotovu zbog stila igre. Jak je i atletski sposoban, ima spoljnu igru, šut... U Oklahomi grade ekipu za budućnost te im rezultati trenutno nisu u prvom planu i naravno da će mu davati šanse kao Alekseju. Mislim da bi mogao da uradi velike stvari u NBA".

Još jedan Srbin je oduševio svojim izdanjima u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu ove sezone. I to u svojoj debitantskoj godini. Šljivančanin se slaže da je pred Aleksejem Pokuševsim svetla budućnost.

"Baš mi je drago zbog njega. Ja iskreno ne verujem da je bio previše popularan pre nego što je otišao i NBA, nisam toliko pratio Evroligu i kada je draftovan mislio sam da će biti deo tima i da će retko dobijatu priliku, ali on je svoje šanse iskoristio na najbolji način, pružao odlične partije i baš mi je drago. Nadam se da će nastaviti da se razvija, ima preveliki potencijal. U Americi je to jako dobra stvar, dosta posvećuju pažnje razvoju igrača, pogotovu mladih. U pravim je rukama, ima potencijal i stavri će ići samo na bolje. Razvice ga i mislim da stvarno ima jako svetu budućnost".

Kakvi su planovi za budućnost? Da li bi se radije odlučio za Razvojnu ligu u Americi ili neki evropski angažman? Možda u Jadranskoj ligi?

"Posle sledeće sezone ću videti kako stoje stvari. Naravno, mislim da su sve te lige na visokom nivou, Jadranska, Dži liga. Čini mi se da je dosta lakše naći put do NBA kroz Razvojnu ligu nego kroz Jadransku, jer je svi skauti pomno prate i veoma je popularna ovde. Ne prate toliko Jadran i KLS (Košarkaška liga Srbije. prim. aut.), tako da dosta lakše bilo laske otići u NBA kroz Dži ligu. Stric mi je menadžer, pa ću sa njim proći sve opcije i videti šta je najbolje za mene".