INTERVJU - Eron Vajt: U SAD me pitaju čime se sad bavim, a gledali bi Evroligu kad bi znali da postoji

Potpis Erona Vajta probudio je među navijačima Crvene zvezde ozbiljan entuzijazam. A posle kvalitetnih izdanja tokom priprema momak sa odličnim atletskim predispozicijama ekspresno je postao jedan od miljenika novog sastava Crvene zvezde.

Ipak, zbog preloma obe kosti podlaktice u utakmici protiv svog doskorašnjeg kluba Panatinaikosa njegov takmičarski debi u crveno-beloj opremi pomeren je za naredni period. Kraj novembra ili početak decembra. Mada, ako pitate Erona, on bi na parket uskočio odmah samo kako bi što pre bio od koristi saigračima i stručnom štabu.

Moraće da pričeka još neko vreme. Dok je ekipa bila na gostovanjima Baskoniji i madridskom Realu, iskoristili smo priliku da sa Eronom Vajtom obavimo razgovor u prijatnoj atmosferi i predstavimo ga košarkaškim poklonicima, posebno navijačima Crvene zvezde, dok se iščekuje ono pravo - utakmice i njegove minijature u visokom letu.

“Sve je u redu, kost je potpuno srasla. Bio sam kod doktora u četvrtak na poslednji pregled i zaključak je da problema više nema. Tokom poslednjih desetak dana sam radio sve normalno sa levom rukom, šutirao, driblao, dodavao, hvatao. Sada čekam zeleno svetlo za kontakt igru“, otkriva Vajt na početku velikog intervjua za Mozzart Sport.

Deluje da kod tebe ne postoji strah, odnosno da si spreman da se vratiš što pre?

“Što se mene tiče, želim da već od sledećeg treninga radim i u kontakt igri, a-ha-ha. Ali, strpljiv sam, čekam“.

Da li ti je ovo prva ozbiljnija povreda u karijeri?

“Jeste. I jako je čudno, iskreno. Na početku razmišljaš kako više nikada neće biti isto, imao sam neki čudan osećaj u prstima, pogotovo palcu. Ali jednog dana je samo ’kliknulo’, kao da se sve vratilo u normalu. Počeo sam da podižem stvari bez problema, da baratam loptom, pa sam praktično i zaboravio da sam bio povređen“.

Zvezdin put oko Evrope za 56 dana: 10 gostovanja, 11 igrača van stroja i 11 pobeda - puna kapa

vvKako ti je bilo na početku, dok si sedeo sa strane i gledao saigrače na parketu tokom utakmica, treninga?

“Uh, bilo mi je posebno teško, pogotovo na početku. I to posebno na utakmici protiv Albe u Pioniru. Sve je to za mene bilo emotivno. Jesmo prvu evropsku utakmicu kod kuće igrali protiv Žalgirisa, ali u Areni. Pionir je ipak druga priča, atmosfera je drugačija, posebna, luđa. Zaista sam želeo da igram, pa mi je bilo teško da sedim kraj aut linije, da gledam utakmicu dok gorim od želje da utrčim i pomognem saigračima. Ali, shvatio sam da moram da se fokusiram na oporavak, da sezona neće pobeći i da ima još dosta utakmica na programu. Mentalno sam stabilan, spreman i želim da radim i treniram“.

Dobio si veliku podršku saigrača i stručnog štaba?

“Bio sam iznenađen, iskreno“, zastao je na trenutak Vajt, pa priznao:

“Ovo mi je sedma godina u Evropi, promenio sam nekoliko klubova. Viđao sam i na drugim mestima igrače kako se povređuju, ali isto tako i kako se požuruje njihov povratak na teren sa pričom: ’Spreman si, možeš da igraš’. Ovde je potpuno drugačije“.

Kako?

“Ovde sam ja taj koji gura ka tome da se što pre vratim na parket, ali mi trener (Radonjić) i ljudi iz kluba kažu mi da treba da idemo polako, bez žurbe. Dolazim često kod Radonjića sa predlozima da možda probam ovo ili ono, ali mi šef kaže da je sve u redu, da nije nikakav problem čak i ako budem odsutan do decembra kako bih se spremio. Evo, decembar je blizu, svakako je ispred mene više od pola sezone. Razumem da je ono što mi trener kaže najpametnije, da sačekam da budem 100 odsto spreman, pa da se vratim kako ne bi bilo problema“.

Uprkos tome što je odmah postalo jasno da te na parketu neće biti dva do tri meseca, ljudi u klubu nisu tražili zamenu za tebe na tržištu, već su pokazali veru i strpljenje odlukom da te sačekaju. Da li te je to iznenadilo, s obzirom na to koliko je nezgodan ritam sezone i svaki igrač znači mnogo?

“Pomislio sam da bi tako nešto moglo da se dogodi, ali trener i klub su bili i protiv toga. Što se mene tiče, ne znam kakav stav da imam po ovom pitanju, šta je zapravo pametnije u takvoj situaciji. Mogu da razumem obe tačke gledišta, da dovedeš igrača kako bi popunio roster i imao dužu rotaciju, a opet ako dovedeš pogrešnog čoveka, može da se pokvari hemija u timu i ceo posao bude kontraproduktivan na duže staze. Tada se potroše novac i vreme. Sve je na klubu, naravno, uradili su ono što su mislili da je najbolje“.

CRVENA ZVEZDA, BEOGRAD, SRPSKA KOŠARKA - MOJA SUDBINA

Eron Vajt (©Star Sport)

Kako bi opisao svoj odnos sa Dejanom Radonjićem?

“Imamo dobar kontakt, što je jako važno. Zapravo, imamo bolji kontakt nego što sam očekivao. Jako me poštuje kao igrača, volim što me pita za mišljenje oko nekih stvari, čak i sada kada nisam na parketu. Razgovaramo najčešće o tome šta će biti sa mnom kada se budem vratio utakmicama, kakva će mi uloga biti. Jako mi je drag kao osoba, a pre svega kao trener i smatram da radi dobar posao, da vodi tim na pravi način. Želi od njegovih igrača da se bore uvek, to je jedna od stvari zbog kojih sam došao ovde, dobro se nosi sa očekivanjima, takođe i sa ekipom. Zasad je sve onako kako sam očekivao. Uživam“.

Brzo si se odlučio da dođeš u Crvenu zvezdu?

“Nekako je sve imalo smisla. Znao sam kakav je klub, upoznao sam navijače. Imao sam uspeha u klubu sličnom Zvezdi. Mislim na Žalgiris. Iskreno, meni su Crvena zvezda i Žalgiris dosta slični u smislu organizacije kluba. Ovde se osećam kao deo porodice, baš kao dok sam bio u Žalgirisu. Direktor je blizak treneru, trener je blizak sa igračima, a mi smo svi kliknuli jako dobro. Ima dosta Srba, pa je sve nekako domaće, opušteno. Nemate situaciju da je u sastavu sedam stranaca i da svako tera na svoju stranu“.

Dakle, sve je završeno brzo...

“Kada me je agent pozvao i rekao mi da je Crvena zvezda opcija, osetio sam da je to nešto što treba da uradim, bilo mi je potpuno logično da dođem u Crvenu zvezdu“.

Pošto nisi igrao dugo, verovatno si imao više vremena da obiđeš grad. Pa, kako ti se čini?

“Jako mi se sviđa. Iskreno, ne bih da zvučim nadmeno ili bezobrazno, ali kada iz SAD dođeš u Srbiju i Beograd, nije mi na oko izgledao tako lepo. Pogotovo stari deo grada. Sve se ubrzo promenilo. Čim sam počeo da živim ovde i osećam ritam grada, shvatio sam koliko je dobra atmosfera, koliko su ljudi opušteni, imaš mogućnost da radiš praktično sve što poželiš. Sada se osećam sjajno ovde, a najbitnije od svega je što se mojoj porodici dopada ovde. Supruga mi je srećna, deca takođe, tako da je sve dosad bilo samo prijatno iznenađenje za mene. Znao sam dosta toga o Crvenoj zvezdi i navijačima, ali nisam ništa o gradu. Iznenađen sam koliko se lepo osećam ovde“.

Prošle godine si igrao u Atini. Možeš li da uporediš rivalstvo između Panatinaikosa i Olimpijakosa, odnosno Crvene zvezde i Partizana?

“Nažalost, prošle godine nisam imao priliku da igram pred punom OAKA Arenom. Ali, dosta je slično. Panatinaikos i Olimpijakos su dva evropska velikana, navijači na obe strane su baš strastveni, pa mi je interesantno što sam bio deo takvog rivalstva. Jedino što mi je smetalo su prazne dvorane. Niko ne dolazi na utakmice, niko ne piše o vama... Bilo je malo demorališuće, jer ti ulažeš toliko truda, a zapravo deluje kao da nikoga nije briga osim porodice i najbližih prijatelja“, priseća se momak iz Ohaja vremena u Grčkoj, pa dodaje:

“Ovde je potpuno drugačije, jer se ljudi interesuju uvek i za sve. Lepo je kada to osetiš posle nekog vremena“.

Dosta si aktivan na društvenim mrežama, ulaziš u interakciju sa navijačima...

“Da, sada još i više pošto sam povređen. Postavim s vremena na vreme nešto, a najviše to radim zbog svoje porodice i prijatelja u SAD. Opet, ovde mi ljudi takođe šalju poruke, pa mi je zanimljivo što mogu sa njima da imam komunikaciju“.

Dosadašnja evropska karijera ti je u dobroj meri bila isprepletana sa Srbijom i našim igračima. Bio si saigrač sa Stefanom Markovićem u Zenitu, Vasilijem Micićem u Žalgirisu, Nemanjom Nedovićem i Vladom Micovim u Olimpiji, pa Nedovićem opet u Panatinaikosu, igrao si dosad jedini Fajnal for Evrolige u Beogradu...

“Da, definitivno sam osetio da imam sve dublji odnos sa srpskom košarkom na neki način. Mogu da kažem slobodno da mi je iskustvo sa srpskim igračima jako pozitivno. Svi su dosta slični, čvrsti su momci, dobri igrači. Svi su mi mnogo pričali o Beogradu i baš vole ovaj grad. Pre nego što sam došao u Crvenu zvezdu Pefi (Marković), Nedo (Nedović) i Micov su mi stalno pričali koliko je ovo super grad. I stalno sam se pitao: ’Zašto je Beograd toliko poseban?’ Kada gledaš sa strane, logično je da ne znaš o čemu se radi“.

Jesu ti lepo dočarali sve ono što te je dočekalo u Beogradu?

“Apsolutno. U početku sam bio razmišljanja: ’U redu, nije loše ovde’, ali brzo sam ga zavoleo. Najviše zbog energije ljudi, što mi je posebno interesantno. Nije lepota Beograda u zgradama, nego u ljudima. Stalno su napolju, druže se, provode vreme zajedno... Opet, poznato je koliko su Srbi kvalitetni košarkaši, koliko je duboka istorija i snažna kultura ovog sporta u zemlji. Srbija i Litvanija su u tom smislu verovatno ispred ostalih. Sada još samo kada bih naučio jezik, bilo bi mi lakše...“

Jesi naučio bar neku reč?

“Ne, ne, jezici mi idu strašno loše, a-ha-ha. S druge strane moja deca, njih troje, svi idu u srpsku školu. Najstarija ćerka ima šest godina. Ona sve upija sve kao sunđer, naučila je mnogo toga. Dešava nam se da šetamo ulicom i da me ispituje da li znam kako se kaže na srpskom ’zgrada’ ili ’stolica’, objašnjava mi kako se šta izgovara... Već je dosta stvari naučila, pa je sada moja učiteljica“.

TEŠKO MI JE I PRIJATELJIMA DA OBJASNIM DA POSTOJI SVET VAN NBA LIGE

Eron Vajt (©Star Sport)

Majk Džejms je nedavno u jednom intervjuu otkrio da nije znao ništa o evropskoj košarci i životu sa ove strane Atlantika dok nije započeo karijeru u Zagrebu. Čak je priznao da ga je pomalo “sramota“ zbog toga što on svojevremeno, a ni ljudi sada u SAD praktično nemaju nikakvu predstavu o košarci van NBA. Da li si ti u Nemačku stigao sa nekim predznanjem o igri na Starom kontinentu i kakav je tvoj stav po pitanju onoga što je Džejms izjavio?

“Iskreno, ništa. Baš ništa. Dok sam bio na koledžu dolazio sam na pripremne utakmice u London i Monako. Bilo je to tokom leta, kada najveći deo stranaca praktično nije ni bio u klubu, kao ni vodeći igrači jer su bili na odmoru. Tada sam pomislio: ’Ne sviđa mi se evropska košarka’. Kada sam došao u Nemačku, prvo što mi je palo na pamet jeste to kako ću u Bonu biti najbolji igrač, biću tu jednu godinu i onda se vraćam nazad u Evropu...“

Kako su se stvari promenile u smeru tvog ostanka ovde punih šest godina?

“Reći ću vam... Kada sam došao u Nemačku odmah sam počeo da pratim Evroligu, a onda video mnoge ljude koje sam znao sa koledža. Nisu igrali u NBA ligi, ali su bili među najboljima u Evroligi. Najbolji primer je Kit Lengford. Kada sam ga video na TV pomislio sam: ’Čoveče, baš ga dugo nisam video’. Bio je u Kanzasu, strašan strelac i igrač, ali onda je otišao sa koledža i onda ga nisam video godinama. Sve dok se nisam doselio u Nemačku. Tamo nisam znao ni gde je, ni šta radi, a ovde je bio ozbiljna faca, prvi strelac Evrope. Oduševio sam se kada sam saznao toliko novih stvari o njemu i njegovim igrama ovde“.

Klupko je počelo da se odmotava...

“Da, čuo sam da su igrači ovde lepo zarađivali, da su odbijali pozive iz NBA i bili najbolji u Evropi. Nešto slično sam počeo da osećam kada sam igrao u Zenitu i Žalgirisu. Nisam video Džejmsov intervju, ali ako je rekao da je sramota što ljudi ne znaju ništa o evropskoj košarci, apsolutno je u pravu. Meni je teško da čak i svojim prijateljima objasnim kakva je situacija ovde“.

Zašto?

“Razloga je mnogo. Ne mogu da im objasnim da mi ovde igramo u dve, odnosno tri lige (ABA, Evroliga, Srbija), dok je u SAD sve deo jednog sistema. To ne razumeju, kao ni mnogo drugih stvari. Pazite, nisam specijalista za te stvari, ali ako bi Evroliga uspela da se probije na američko tržište sa televizijskim prenosima, siguran sam da bi reakcija sportskih ljubitelja bila dobra. Pazite, ako mi igramo utakmicu ovde oko 19-20 časova, to je rano popodne u SAD, ljude bi to sigurno privuklo. Uveren sam da bi mnogi pogledali utakmicu i setili se bar jednog igrača sa koledža. Tipa Nejta Voltersa, Ostina Holinsa, Majka Džejmsa, Vila Klajburna... Siguran sam da bi ljudi u SAD rado gledali njihove utakmice, podsetili se vremena kada su ih gledali na koledžu.

Dobra i loša vest za Zvezdu: Vajt sve bliži povratku, Kuzmić se požalio na bol

Misliš da bi to bilo realno pored NBA lige?

“Pazite, evropska košarka je vrhunska i šteta je što je ljudi ne prate više. Možda nije za poređenje ligaški deo, možda ne bi ni privuklo toliki broj ljudi, ali Fajnal for mora da bude na TV. Čak i da ne znaš ništa o Evroligi, to je ipak najbolja košarka na ovoj strani zemaljske kugle, pa možda čak i na planeti. Da objasnim... Nisu sve utakmice finala NBA lige toliko važne, jer se igra u serijama. Tako u drugom meču možete da vidite pobede od 20-30 razlike. Na F4 Evrolige ljudi ’umiru’ na parketu, igraju do poslednje kapi znoja. Pa, utakmica između Barselone i Olimpije jedna je od najboljih koje sam gledao. Onih deset sekundi, ludnica...“.

Ipak, evropska košarka je praktično nevidljiva tamo...

“Smejaćete se sigurno, ali kada dođem u domovinu ljudi me gledaju u čudi: ’Čekaj, ti još igraš košarku, nisi zaposlen?’ Jedan dalji rođak me je pre tri-četiri godine pitao šta radim preko leta. Odgovorio sam mu kako radim dosta u teretani, trčim, šutiram. On me je pogledao sa čuđenjem i pitao: ’A, šta radiš za život?’ Ostao sam šokiran, nisam znao ni šta da mu odgovorim. Baš sam sa suprugom pričao o tome, koliko ljudi ne shvataju neke stvari“, prepričava nam Vajt i nastavlja:

“Pošto imam svoju kuću u SAD, komšije me često pitaju zašto ne živim u njoj po deset meseci godišnje? Kada im kažem da radim preko okeana, samo me bledo gledaju. Ne očekujem da me svi razumeju, ali suštinski niko ne kapira o čemu se radi. Neki ljudi su pitali moju ženu: ’Sada kada ste u Evropi, hoćete ići da putujete, istražujete gradove?’ Ne shvataju da mi ovde imamo život, obaveze, decu koja idu u školu, da nismo na odmoru... Generalno, razumevanje takvog života svodi se na nas koji igramo i naše najbliže porodice. To je to“.

Šta misliš, zašto je tako?

“Razmišljao sam o tome dosta. Gledajte, u Evropi imate po državama nekoliko rangova takmičenja. I sada igrač sa koledža može da dođe i igra u trećoj španskoj ligi i priča ljudima kod kuće kako je profesionalac. Isto to može da kaže i jedan Majk Džejms, koji godinama igra isključivo vrhunski nivo košarke i zarađuje daleko ozbiljniji novac od onog prvog. Ne želim nikog da potcenjujem, ali ljudima iz SAD, pogotovo onima koji ne znaju ništa o sportu u Evropi, to je sve isto kada im pričaš. Njima se sve svodi na pojam igranja preko okeana“.

ŠTA SE DESI KAD NE ZNAŠ KAKO FUNKCIONIŠE PORESKI SISTEM U SAD

Eron Vajt (©Star Sport)

Nedavno si na društvenim mrežama objavio interesantan tekst o novcu, plaćanju poreza i koliko je sve komplikovanije kada dolaziš i SAD?

“Da, neverovatno zaista. Tek nedavno sam shvatio neke stvari u vezi toga. Imam neke drugare koji igraju u Španiji, kažu da tamo plaćaju 25-30 odsto poreza. U SAD je drugačije, kao nigde drugo u svetu, jer moraš da platiš porez za novac koji zaradiš, ma gde se nalazio. Taj termin se zove ’Worldwide Income’. Na primer, ako država naplaćuje 25 odsto poreza, a ti zarađuješ okruglo milion dolara, po američkom sistemu si u krugu onih koji plaćaju 40 odsto poreza na prihod. Tako onda Sjedinjenim Američkim Državama plaćaš tu razliku od 15 odsto. Možda samo još dve ili tri države traže da plaćaš takvu naknadu“.

Usledilo je pitanje:

“Da li srpski državljani moraju da plate porez ako zarađuju u inostranstvu“, na šta je dobio odgovor:

“Zavisi gde radiš zbog zakona i kakav je ugovor o radu“.

U dahu je uzvratio...

“E, u SAD nema izuzetaka. Sada ću da vam objasnim zašto je to opasno. Na primer, mnogi naši grači koji nastupaju ovde to nisu znali (da moraju da plate porez i u SAD), što kasnije dođe na skupu naplatu. Ljudima u Poreskoj upravi ne bude ništa jasno, zašto oni (igrači) nisu plaćali porez koji moraju. Tako se dug nagomilava i onda kada dođe na naplatu, mnogima zapravo ništa ne ostane. Sportisti čestio ne razmišljaju kada je u pitanju novac, jer ga rasipaju na sve strane i ne raspolažu pametno sa njim. A onda, kada ti iz Poreske uprave kažu da ti je dug za porez dva miliona dolara, ti si gotov. Nemaš čime da platiš. Kraj. Ubrzo pošto sam postavio tekst javili su mi se neki ljudi koji nisu znali da je takav zakon. Iskreno, znači mi ako sam pomogao nekom, jer je to opasna stvar da bi se sa tim igrali... Nisam neki genije kada su u pitanju novac i investicije, ali stalno čitam o tome, informišem se“.

U redu, pitali smo te koliko si ti znao o Evropi pre selidbe, a koliko ljudi znaju o SAD kada sa njima razgovaraš?

“Zavisi koga pitaš. Mnogi znaju samo iz onoga što vide u vestima. Na primer, kada su bili orrdsednički izbori u SAD slušali smo toliko vesti. Ne želim da pričam o politici, ali zbog toga su me ljudi u Evropi stalno zapitkivali. U mom svetu ljudi me najčešće pitaju o NBA ligi. Ako nisu bili tamo, onda imaju viziju o životu u SAD baš onakvu kakva se plasira kroz televiziju, serije, filmove... Pazite, ovde sam šest i po godina i polako se više osećam kao Evropljanin nego Amerikanac. O tome je baš pričao i Brendon Dejvis nedavno. Gotovo sve vreme sam ovde, više gledam na stvari i život iz ugla građanina Evrope, nego SAD“.

PEFI OMILJENI SAIGRAČ, VOLTERS SLIČAN MENTALITET, HOLINSA ČESTO ZADIRKUJEM

Nejt Volters i Ostin Holins (©Star Sport)

Kada smo maločas načeli temu društvenih mreža, na istim si pokazao da si jako zadovoljan dolaskom Stefana Markovića?

“Da, da. Jako. Pisao sam baš Pefiju letos kada sam potpisao za Zvezdu. U to vreme pojavile su se informacije da bi mogao i on da dođe. Poslao sam mu poruku da li ćemo da budemo saigrači i ovde, ali on mi je odgovorio da još ne zna šta da radi, čeka da vidi kakva će situacija biti. Posle nekoliko sedmica sam mu opet pisao sa istim pitanjem, on mi je dao isti odgovor, pa sam ostavio stvari na tome. Prošlo je nekoliko meseci i sada, kada je opet počelo da se priča o njegovom mogućem dolasku uzeo sam telefon i poslao mu poruku: ’Hoćemo li konačno da obnovimo saradnju i zaigramo zajedno ovde?’, na šta mi je on dao potvrdan odgovor“.

Po čemu pamtiš Stefana Markovića iz vašeg zajedničkog vremena u Zenitu?

“On mi je bio jedan od omiljenih saigrača na parketu kroz celu karijeru. Imali smo tako dobro vreme u Zenitu, sezona je bila dobra da mi je otvorila vrata Evrolige, a on je dobrim delom zaslužan za to. Znate kakav je igrač, da baca asistenciju kakvu god poželite. Lično nisam igrač koji napada protivnika individualno, već u igri dva na dva, treba mi neko ko barata sa loptom, ko zna da baci pravovremeno dodavanje, a on je to osetio i koristili smo svaku situaciju na parketu. Osim toga sjajan je lik. Baš mi je bilo drago što će biti deo svlačionice. Vidim da se polako vraća u formu, pomoći će mnogo u prenosu lopte, organizaciji igre i odbrani“.

Hoće li navijači Crvene zvezde moći da uživaju u vašim zajedničkim minijaturama?

“Nadam se. Imamo dobru konekciju od ranije. Znam da mu je potrebno vreme da se vrati u formu, opet ne znam koliko će trajati moj povratak na parket. U mojoj glavi je sve jasno, istrčao bih da igram odmah, ali ne može uvek da bude kako ti hoćeš“.

Koliko smo mogli da čujemo, ovde si obnovio dobar odnos koji si imao sa Nejtom Voltersom u Žalgirisu?

“Svet je mali, ovde obnavljam poznanstva sa ljudima koje znam od ranije. Nejt, Pefi, Ostin... Protiv Ostina sam igrao na koledžu, on je bio u Minesotu, redovno sam ga pobeđivao i podsećam ga redovno na to, a-ha-ha. Sa Nejtom sam imao odličnu sezonu u Žalgirisu, iako je on na početku imao prošao kroz težak period sa Šarunasom Jasikevičijusom...“

Što?

“Znate koliki je Šaras fanatik, pogotovo u radu sa plejmejkerima. Šaras je ludeo oko njega, ali mislim da je to Nejtu kasnije mnogo pomoglo u karijeri. Došli smo do Top 8, bila je dobra sezona. Nejt je takođe dobar momak, dolazi iz slične regije iz koje sam ja. Minesotu, Ajovu i Ohajo u SAD zovemo drugačije Srednji zapad. Tamo je kultura ista, poštuju se iste vrednosti. Lakše mi je s njim pošto je dosta nalik mojim prijateljima. Svi volimo NFL, volimo sport generalno“.

POŠTUJEM LUČU I KALINU, ZBOG ŠARASA DRUGAČIJE GLEDAM KOŠARKU

Nikola Kalinić i Vladimir Lučić (©MN Press)

Hajde da se vratimo na Zvezdu... Rekao si malopre kako ti se dopada trenerska filozofija Dejana Radonjića, ali dosta se u košarkaškim krugovima govori o estetskoj strani vaše igre i verovatno ste i sami čuli kako nekima nije lepa za oko. A opet, vaša košarka se značajno razlikuje od onoga što gledamo praktično svuda u Evropi... Koliko je teško biti drugačiji u ovom vremenu?

“Možda se moja košarkaška filozofija najviše promenila tokom saradnje sa Šarasom. Pre njega nisam razmišljao o košarci kao o partiji šaha. Ali, kada igraš za Jasikevičijusa, to je tako. Klub nije imao mnogo novca za pojačanja, imali smo mladi sastav, igrače željne borbe, dokazivanja, nadigravanja, ali smo sve pobeđivali. Razlog tome je što smo počeli više da cenimo košarku kao igru, da pametno biramo pozicije za šut, da koristimo razne situacije na parketu... Pre Žalgirisa sam razmišljao kako samo treba da igramo, trčimo, skačemo, šutiramo, zakucavamo, igramo odbranu i pobediće bolji“.

A kako razmišljaš sada?

“Sada kažem sebi: ’Pobediće pametniji’. Košarku gledam kroz taktiku, ne kao polje na terenu gde samo trčimo i probacujemo loptu kroz obruč. Šaras je takav, ima jasnu konstrukciju taktike koju moraš da poštuješ. Ovde je slična ideja. Klub nema veliki budžet, na papiru nismo toliko talentovani, ali imamo odbranu kao osovinu, imamo borce, publiku, ozbiljnu hemiju među igračima što je i te kako bitno. Nemamo nekog ko će izaći na parket da ubaci 25 poena, zato koristimo ono što imamo na najbolji način. Tako razmišlja trener (Radonjić) i to mi se jako sviđa“.

Da li pratiš evropski fudbal?

“Ne, zašto? Pitaš me zbog Crvene zvezde? Jer, jako bih voleo da odem na večiti derbi. Baš mi se ide. Da li znate kada je sledeći?“

Na proleće, Crvena zvezda je domaćin...

“Odlično, jedva čekam da odem. Stvarno. Pogledao sam jedan klip na internetu i to što se dešava na tribinama je ludnica. Asistent Mića (Miodrag Dinić) ide na svaku utakmicu i stalno mi priča o Zvezdi i derbiju, da moram da odem“.

Vratimo se na košarku... Da li je košarka kakvu Crvena zvezda gaji u fazi izumiranja, globalno?

“Ne znam... Ali znam da danas imamo igrače poput Stefa Karija koji je sam po sebi ’Cheat Code’ (u prevodu: šifra za varanje). On pogađa sve, to je nenormalno. I u NBA ligi takav vid igre definitivno nestaje, jer je igra toliko drugačija. Svako veče gledamo rezultate sa po 240 poena. U Evropi se takođe stvari dosta menjaju, ali nisam siguran da li se košarka menja ili sportisti. Ono što možemo da vidimo danas su čuda prirode. Neki igrači su zastrašujući. Šta ćeš ti da kažeš Stefu Kariju? Da zavrti još jedan pik’n’rol, da podeli dodavanje? Ne, on čovek ima prosek od 30 poena. Isto je sa Kevinom Durantom, pa i sa nekim igračima u Evropi, jer su izuzetno talentovani. Košarka se dosta menja, ali se u nekom momentu udaljiš od jedne ideje, pa joj se posle nekog vremena vratiš. Sada, na primer, imamo situaciju koju niste mogli da vidite pre deset godina - da visoki igrači vode glavnu reč na parketu. Možda tako bude i sa odbranom“.

Kada već govoriš o visokim igračima koji su glavni u svojim ekipama, iz Evrope imamo Nikolu Jokića, Janisa Adetokunba, Nikolu Vučevića, Rudija Gobera i još neke momke bez kojih više ne može da se zamisli igra njihovih timova...

“Jokić je nešto posebno. Ali, gledajte, pre recimo sedam do deset godina za njega verovatno ne bi bilo mesta na parketu u sadašnjoj ulozi. Verovatno bi igrao u NBA ligi, ali ne ovako. Sada je ključ igre u njegovim rukama, sve zavisi od njega. To zavisi dosta od sistema i trenera koji isti znaju da koriste. To je ono što volim da gledam, ne da imamo samo centre koji pucaju trojke i da se sve dešava izvan linije za tri. Za košarku je mnogo bolje kada imaš podele po pozicijama, ne treba da bude sve jednoliko“.

Koga od današnjih igrača voliš da gledaš, koga najviše poštuješ?

“Ranije sam imao svoje uzore i idole, ali danas je to više u domenu momaka koje zaista cenim zbog svojih kvaliteta. Kao Vladimira Lučića, na primer, ili Nikolu Kalinića. Obojicu volim da gledam, Kalinu i pre nego što smo zaigrali u Zvezdi... Oni donose toliko toga igri. Svuda ih ima, uvek su tu u odbrani, ima ih u napadu, rešavaju, bore se, skaču, dodaju, rade apsolutno sve što treba za ekipu“.

Timski su igrači...

“Baš tako. To je ono što mi se dopada kod njih. Naravno, mogu da kažem da mi se sviđa Kevin Durant, ali to je nešto drugačije, on je verovatno najbolji igrač sveta“.

A kada si bio klinac?

“Uzor mi je bio Dirk Novicki. Baš sam uživao u njegovim igrama“.

DANI U AJOVI? KAKAV SAM IDIOT BIO...

Eron Vajt u Ajovi (©AFP)

Pričaj nam još malo o danima u Ajovi? Da li je tačna premisa da ti je igranje na ovom koledžu pomoglo da se lakše adaptiraš na evropski stil košarke?

“Možda, nisam razmišljao o tome. Ali, kada se setim vremena u Ajovi, bilo je baš ludo. Bio sam prosečan košarkaš kao srednjoškolac, nisam se ni po čemu izdvajao. Kada je trebalo da krenem na koledž dobio sam dosta ponuda, ali uglavnom od manjih univerziteta. Imao sam između 50 i 60 ponuda manjih univerziteta i jednu od velike škole - Ajove. Kao klinac, idiot od 18 godina, mislio sam da nema šta da se razmišlja, da treba da izaberem Ajovu...“

Zašto tako pričaš o sebi?

“Zašto? Kada imaš 50 ponuda malih i jednu sa velikog univerziteta, onda je valjda jasno da možda ipak nisi za te elitne škole, da ti je mesto u onim nižeg ranga. Ali, otišao sam u Ajovu. Sve mi je opet bilo tamo kao u snu dok sam bio. Igrao sam odličnu košarku, proveo sam četiri prelepe godine igrajući dobru košarku, bio sam među glavnim igračima, trener mi je dao dobru ulogu i minutažu. Omogućio mi je da igram i na više pozicija. Da, može se reći da mi je sve to pomoglo da se lakše naviknem na evropsku košarku“.

Hoćeš ti da objasniš čitaocima?

“Dosta univerzitetskih ekipa igra sporu, pozicionu košarku, a na Ajovi trener Fren Mekefri insistira na trčanju. Svi mogu da asistiraju, šutiraju. To je blisko onom što se danas najviše igra u Evropi. Trener radi tamo dugo, ovo mu je 12. sezona. Uživa u poslu i životu. Ovde je ljudima čudno kada neko ostane toliko dugo na jednoj poziciji, u koledž košarci nije“.

Koliko ljudi u Ajovi vole košarku?

“Mnogo. Ovde svi navijaju za Zvezdu ili Partizan, tamo je na koledž nivou Ajova ili Ajova Stejt. Nema treće opcije. Zato su treneri i igrači tamo zvezde“.

Kakve su zime u Ajovi?

“Hladne, a-ha-ha. Da se zalediš. Ovo ovde je bukvalno kao proleće u poređenju sa onim tamo. Odrastao sam u Klivlendu gde je hladno, školovao se u Ajovi gde je još hladnije, a imam kuću u Čikagu gde stalno duva i smrzavaš se. Moja supruga je trenutno kod sestre u SAD na venčanju i baš smo se čuli, kaže da je zaboravila koliko može da bude hladno. Debeli minus. Ovde nosim jaknu, jer ako je nemam ljudi me gledaju čudno. A, iskreno mi ne treba uopšte“.

Zato je po hladnom beogradskom prepodnevu na poziv fotografa napolje izašao bez jakne...

Pišu: Đorđe MATIĆ i Nikola STOJKOVIĆ