Zvezdu ne sme niko da ponižava

Niti u jednom univerzumu nije smelo da se desi da Zvezda bude na -34, da Arnas Butkevičijus u kontri pokušava da doda u stilu Irvina Medžika Džonsona, a da Silven Fransisko glumi Džejsona "White Chocolate" Vilijamsa iz perioda kada je ovaj igrao za Sakramento Kingse i bacao lude pasove. Odnosno, mogu oni to da rade, ali to nije smelo da prođe bez reakcije.

I ne, ne mislimo da je Zvezda trebalo da iscenira tuču usred Litvanije kao što je to uradio Serhio Ljulj u Madridu protiv Partizana (čime je doduše preokrenuo seriju) u plej-ofu 2023. godine, ali je morala da bude poslata poruka da Zvezdu niko ne sme da ponižava. Onako kako niko nije smeo dok je dres Crvene zvezde nosio Miloš Teodosić.

Iako je došao u voljeni klub da u njemu završi karijeru, ostavio je Teo malo magije i za crveno-beli dres, međutim možda je važnije sa kojim je mentalitetom došao u Zvezdu. Šampionskim. Pamtiće se mnoge asistencije, trojka uz zvuk sirene dok Stefano Tonut liči na levog beka italijanske reprezentacije dok uklizava, dominanta partija u finalu Kupa Radivoja Koraća, kao i meč od 27 poena i 14 asistencija protiv Makabija. Ali, pamtiće se i duel sa Efesom u Istanbulu, kada Teodosić nije dao na svoju Zvezdu.

Doživeo je tada tim sa Malog Kalemegdana istorijsku bruku, pošto je u Turskoj poražen sa 45 razlike (55:100). Pred kraj treće četvrtine, na +28 u korist Efesa, u kontru su krenuli Darijus Tompson, Rodrigo Bobua i Danijel Oturu, a Tompson je tražio od Bobue da mu nabaci alej-up, iako za tim nije bilo nikakve potrebe.

Kombinacija im nije prošla, a Teodosić je odgovorio jakim faulom nad Oturuom, nakon čega se okrenuo prema Tompsonu da se verbalno obračuna sa njim i objasni mu da nije trebalo da pokušava nešto atraktivno na skoro 30 razlike. Onda se sukobio sa sudijama koje su ga isključile, pa i za kraj sa zapisničkim stolom. Teško mu je palo da se neko tako igra sa klubom veličine Crvene zvezde. Pri izlasku sa terena samo je mangupski poručio upravi da on plaća kaznu koja bude stigla od elitnog takmičenja.

Iako možda ovu sekvencu ne treba pokazivati nekom detetu koje tek kreće da upoznaje sve lepote košarke, reakcija Teodosića je reakcija prosečnog čoveka kome su crveno-bele boje u srcu. I nema dileme da se niko ne bi bunio da je neko u petak u Kaunasu reagovao na isti način kao Teo.

To se možda najviše očekivalo od Nikole Kalinića, koji je prošle sezone, poput Teodosića, na meču sa Efesom kada mu je Šejn Larkin provukao loptu kroz noge odgovorio oštrim faulom. Sada je njegova reakcija izostala. Dejan Davidovac nije ni dobio šansu na ovoj utakmici, a Ognjen Dobrić nije bio u protokolu.

Od Stefana Miljenovića kao mladog igrača je teško očekivati tako nešto, kao i od stranaca. Mada, isti ti stranci tvrde da su se poistovetili sa klubom, da razumeju šta je i kolika je Zvezda. To se nije videlo u Kauansu. Videla se samo dominacija domaćih, zakucavanja Mozesa Rajta u nizu dok nema nikoga oko njega u reketu, lucidna dodavanja i driblinzi Fransiska, kao i uživanje navijača u rutinskoj pobedi Žalgirisa.

Ako Zvezda zaista želi da ode na Fajnal for, ovako nešto ne sme da se ponovi. Opet, poraz nije problem, pogotovo na toliko teškom gostovanju kao što je Kaunas i Žalgirio arena. Stav mora da se promeni, odnosno da se energija sa kojom je Saša Obradović seo na klupu beogradskog velikana prebaci na igrače i kada se gubi i kada ne izgleda sve baš najbolje, kao što je izgledalo dok su se nizale pobede.

I protiv Valensije se Crvena zvezda u neku ruku predala, mada se više izduvala posle dva pokušaja da se vrati i preokrene rezultat. Tada su, pred treću četvrtinu, na -17 navijači krenuli da bodre igrače, a oni odgovorili aplauzom. Bio je to znak da im je stalo i da žele da se vrate.

Nije im to pošlo za rukom, ali je to ono što navijači žele da vide. Energiju Džordana Nvore i Čime Monekea, tranziciju Kodija Milera Mekintajera i nebeske skokove Semija Odželeja. Svaki neuspeh će oprostiti ako na terenu vide i bodre pet igrača koji su u svakom trenutku spremni da se bace u treći red tribina za loptu. Podrška će izostati samo ako igrači pokažu da je ne zaslužuju, kao što su uradili u Kaunasu.

Bio cilj Zvezde realan ili ne, a to je da se plasira na završni turnir u Atini, on je zacrtan i prvi korak ka njegovom ostvarenju je da svi shvate da niko ne sme da ponižava Crvenu zvezdu. Iz poraza od Žalgirisa može mnogo da se nauči, i to ne samo na košarkaškom planu, već i zvezdaškom.