Životna priča “Smajlija“ Smailagića: Zaštita robijaša na terenu između Padinjaka i Laze, otac bez dana odmora i Golden Stejtov direktor u Kotežu...

Čitaocima San Francisko Hronikla autor intervjua pokušava da dočara scenu. Istina, brka kraj u kojem je Alen Smailagić odrastao i onaj u kojem je trenirao. Pa piše o Kotežu, iako misli na Padinsku skelu. Ali prosečnom Amerikancu to svejedno ništa ne znači. Bitno je da shvati odakle je Smailagić potekao. Ništa nalik onome našta su navikli preko bare...
“U sendviču između zatvora sa minimalnim obezbeđenjem (u KPZ Padinska Skela se u prošlosti  ’ležalo’ samo za lakša dela,  prim.aut) i uflekane institucije za mentalno obolele (psihijatrijsko odeljenje bolnice Laza Lazarević), nalazi se otvoreni teren sa košarkaškim terenom. Rustem Smailagić, električar koji je radio sedam dana nedeljno kako bi se pobrinuo za suprugu i dvoje dece, tu je provodio pauze za ručak dok je sinu dodavao loptu. Posle nekog vremena, zatvorenici i psihijatrijski pacijenti – slobodni da tokom časova rekreacije šetaju po dvorištu – prišli bi terenu da gledaju džigljavog osnovca kako šutira“, počinje autor Konor Letorno tekst kojim pokušava da navijačima Golden Stejta predstavi srpskog centra.

Uvodnu sliku crta kao podsetnik da je Smailagić rođen 2000. godine, u Beogradu, kako piše, ogrezlom u nasilju, da je odrastao na ulicama punim droge. Godine ratova ostavile su nekadašnju oazu kafića i noćnih klubova razorenom, kriminal je bio rasprostranjen dok je država pokušavala da se digne iz pepela. A 12-godišnjeg momka iz Koteža, koji je trenirao u Skeli, ponekad su čuvali baš – robijaši.
“Govorili bi mom ocu: ’Ostavi ga s nama, biće bezbedan’. Voleli su me, niko me nije dirao“, smeje se Smailagić dok uz pomoć prevodioca razgovara o počecima na periferiji Beograda.

Pre samo dve godine igrao je u dvoranama kakve u SAD imaju i srednje škole nastupajući za KK Beko u trećoj ligi Srbije. Sada, mesec dana pre 19. rođendana čeka ruki sezonu u Golden Stejtu, mada se prošle nedelje povredio zbog čega će propustiti njen početak. Jasno je da neće imati veliku minutažu, ali ima veliku budućnost, uverava Aron Majls, koji u Santa Kruzu, razvojnom timu Golden Stejta, individualno radi sa igračima.
“Da je na koledžu on bi bio brucoš. Ali reći da ima svetlu budućnost – to bi bilo potcenjivanje njegovih mogućnosti“, kaže Majls.

I ostali u klubu dobro znaju koliki je potencijal Smailagić. Kad je sredinom septembra u restoranu morske hrane prišao predsednik Golden Stejta Riku Veltsu da se predstavi, ovaj se nasmejao i rekao: “Znam ja ko si“. Voriorsi su, otkriva Letorno, 206 centimetara visokog krilnog centra pratili više od dve godine. Mnogo pre no što su ostali NBA timovi i primetili da postoji takav igrač. Da bi doveli Smailagića dali su Nju Orelansu dva buduća pika druge runde i 1.000.000 dolara. Samo da bi se pomerili dva mesta na listi za draft. U junu su ga i uzeli kao 39. pika.

Sad ga saigrač zovu “Smajli“ (Smeško, u slobodnom prevodu). Prvi deo leta je proveo u Beogradu, položio je šest od deset ispita koji su mu nedostajali da bi dobio diplomu srednje škole. Ostala četiri će morati da sačekaju, pošto je Smailagić prvi stigao na pripreme kako bi radio na sebi. Mora tako, Golden Stejt će muza naredne četiri godine isplatiti 6.100.000 dolara.
“Već neko vreme sam razmišljao o tome da bih mogao nešto da napravim sa košarkom. Ali ništa ni izbliza ovako veliko. Da mi je neko rekao da ću sa 19 godina da igram u NBA ligi rekao bih mu da je lud“, svestan je i Smailagić kakvu šansu ima u Golden Stejtu.

Na kraju krajeva, dečko trenira sa Stefom Karijem, Drejmondom Grinom i Klejom Tompsonom!

Ni njegovi roditelji verovatno ne mogu da veruju. Otac Rustem je još 1994. godine pobegao od rata i otišao na severoistok Rusije da radi kao električar. Vratio se 1997, roditelji su ga upoznali sa Nerminom, devojkom sa severa Crne Gore, uskoro su dobili i Alena. Kad mu je bilo sedam godina, Rustem ga je odveo u košarkaški klub Beko, više da bi ga sklonio sa ulice no da bi napravio karijeru.

Tamo se kalio Smailagić. Sve dok ga Golden Stejt nije uzeo. Novinaru San Francisko Hronikla pokazuje ožiljak na desnoj strani vrata, ostao je kao uspomena sa jedne utakmice, kad ga je protivnik noktima izgrebao dok se zaletao da zakuca.
“Utakmice tamo su mnogo grublje nego ovde. Momci stvarno biju. Ako kažeš ili uradiš nešto loše možeš i da dobiješ batine, pa i gore“, vrti film Smailagić.

Kad je maja 2017. Ken Lejkob, generalni direktor Santa Kruza, stigao u dvoranu u kojoj je Smailagić trenirao morao je da protrlja oči da se uveri da nije pogrešio. Iz poda je virila trava, ispod koševa golovi, na maloj pozornici vežba glumačka sekcija osnovne škole u kojoj se trenira. Neka bude da je autor teksta i malo preterao, ali sigurno je da nekom naviklom na izvanredne uslove u Americi ništa nije izgledalo kako treba.

Međutim, klupski skaut Kosta Jankov ga je doveo tamo u pauzi između utakmica polufinala košarkaškog prvenstva Srbije. Usluga prijatelju, želeo je da čuje Lejkobovo mišljenje. Da li bi njegov sin mogao da igra koledž košarku? Ali kako je trening napredovao, Lejkob nije mogao da skrene pogled sa 16-godišnjeg dvometraša sa vrsnom tehnikom šuta, odličnim pregledom igre i tečnim driblingom.

Najveći klubovi Evrope u tim trenucima ga još nisu prepoznali. Smailagić je još igrao u trećoj ligi i dominirao protiv nižih i atletski nedoraslih konkurenata. Avgusta 2018. Lejkob zove Smailagićevog menadžera i kaže mu da su Voriorsi zainteresovani da Alena učine najmlađim igračem G lige, razvojne lige za NBA klubove.

Već u septembru, u jednosobnom porodičnom stanu, uz ćevape i burek, još jedan trener Santa Kruza zadužen za razvoj igrača Entoni Verin u razgovoru sa Rustemom i Nerminom nudi šansu da Alenu promeni život. Nermina je počela da plače, znala je da neće imati novca da ga posećuje, a Alen je pre toga samo jednom napustio porodicu na duže vreme, kad je sa srpskom U16 reprezentacijom igrao na turniru u Poljskoj.
“Zaista sam osetio tada koliko je sve to ozbiljno, dovodiš nekog ko je jedva promilio iz kuće. Rekao sam im da ću ga paziti koliko budem mogao, da ću se prema njemu ponašati kao prema članu porodice“.

Pet nedelja kasnije eto Smailagića u hotelu u Santa Kruzu, kalifornijskom gradu od nekih 60.000 stanovnika. Alen se svake večeri čuo sa porodicom, oduševljavao se time što nema cimera, pošto je ceo život delio sobu sa roditeljima i dve godine mlađom sestrom. Verin mu je sredio karticu za plaćanje i ajfon, pokazao mu prodavnice, nekoliko restorana, među kojima i Čili, onaj s morskim plodovima sa početka teksta. Učio je reči, psovke uglavnom, iz rep pesama, provodio vreme baš sa Verinom.

U decembru je ol-star igrač Demarkus Kazins stigao, dugo je bio povređen i trebalo je da se vrati u ritam. Smailagić nije dao nikome drugome da ga čuva. Kad je jednom zakucao preko Alena, Kazins mu je šaljivo podviknuo: “Ne možeš ti da me zaustaviš, verovatno si još devica“.
“Šta je to devica?“, pitao je Smailagić saigrača pošto još nije znao značenje engleske reči “virgin“.

Kad su ga Voriorsi draftovali Lejkob mu je prišao, zagrlio ga i rekao mu:
“Prošla sezona je bila uvod, sad ide prvo poglavlje“.

Smailagić je tokom letnje lige nagovestio koliki je potencijal, ali dobro znaju u Kaliforniju koliko je tek posla pred njima. Mora da poveća mišićnu masu, da poboljša odbranu jedan na jedan, da nauči kako da igra bez lopte... I svi koji su ga upoznali u Santa Kruzu su uvereni da će uspeti. Smatraju ga zrelom ličnošću, dok je bio u Santa Kruzu veći deo plate je slao roditeljima u Beogradu. Sad planira da im kupi stan ili kuću u Sandžaku, da se konačno odmor.
“Punih 30 godina je otac radio sedam dana nedeljno i imao samo 15 slobodnih dana godišnje. Sad je u penziji, rekao sam mu već da ću baš da se naljutim ako čujem da i dalje radi“, kaže Smailagić.

---

Pogledajte i novu epizodu serije Ekipizza