Ženska košarka u Srbiji piše se Marininim imenom

“Ajd' da se pravimo da puni su nam džepovi, jer sve što radimo - mi radimo iz ljubavi...“

Dok su na parketu dvorane Fonteta u Valensiji košarkašice Srbije slavile evropsku krunu uz stihove pesme sa njima dobro poznate liste hitova za posebne prilike, Marina Maljković stajala je kraj aut linije i svoje zlatne devojke posmatrala smireno. S blagim osmehom na licu. Ponosno. Ponosno, jer zna da sve ono što Srbija godinama radi prevazilazi realne okvire.

Kome niije jasno, neka ima u glavi to da je Srbija na putu do zlata pobedila tri najveća favorita za isto. Tada znate da ste apsolutne šampionke, da su se isplatili sav rad, trud i vreme koje su neke provele bez svoje dece i porodica.

Hajde da vratimo film na 17. jun i konferenciju za novinare posle tesne pobede nad Italijom na startu grupne faze. Marina je bez ustručavanja jasno poručila čime je i zašto nezadovoljna u igri svoje ekipe, ali je na kraju svog izlaganja ipak poručila: “Veruj do kraja, kao 2013. godine. Priča protiv Italije se ponavlja, pa neka ta poruka ostane do kraja, do poslednje utakmice na Evropskom prvenstvu“.

Marina zna! I ako Marina kaže da treba da verujemo - onda verujemo. Jer, ma kako mi rezonovali i shvatali ono što se dešava na parketu, Marina Maljković je žensku košarku učinila jednom od sportskih grana koje su nam poslednjih godina donele najviše radosti. Ne bi bila preterana ni konstatacija da zbog Marine Maljković ženska košarka u Srbiji uopšte postoji.

Dva evropska zlata i jedna bronza, te olimpijska bronza iz Rija. Malo li je za zemlju koja se pre deset godina nije ni kvalifikovala za Evropsko prvenstvo u Poljskoj? Uostalom, Srbija tih godina nije igrala ni na dva uzastopna svetska prvenstva (2006. u Brazilu i 2010. u Češkoj). U Letoniji 2009. na kontinentalnom takmičenju Srbija je zauzela poslednje mesto, uz težak poraz od Litvanije (49:71), te samo 37 ubačenih poena u meču s Rusijom...

Ako povučemo paralelu sa vremenom stare Jugoslavije, rezultati koje Srbija kao samostalna država beleži pod komandom Marine Maljković i te kako su uporedivi. Period najboljih rezultata jugoslovenske reprezentacije od kraja sedamdesetih doneo je tri osvojena srebra (1978, 1987, 1991) i jednu bronzu (1980) na evropskim takmičenjima, srebro na Svetskom prvenstvu 1990, te bronzu na Igrama u Moskvi 1980. i srebro u Seulu 1988.

Marina Maljković: Naša zemlja je mala, ali je zemlja ratnika

Od poslednjeg značajnijeg uspeha 1991. u Tel Avivu do prvog sledećeg značajnijeg ostvarenja prošle su 22 godine! Tačnije, godine kada su se pravili rezultati zamenile su godine koje su pojeli skakavci. Ženska reprezentativna košarka bila je marginalizovana. Prolaz u četvrtfinale smatrao se uspehom, a učešće na Olimpijskim igrama bio je pusti san od Seula, pa sve do Rija 28 godina kasnije!

Kako bismo stvari stavili u pravu perspektivu, dovoljno je samo reći da je ženska košarka u Srbiji počela da se menja kada je Marina Maljković dobila selektorsko zvanje. Bilo je to baš 2011. godine, kada su naše košarkašice utakmice mogle da posmatraju samo preko malih ekrana.

Iz ekipe koja je dve godine ranije bila poslednja Maljkovićeva je uzela ono najvrednije - Sonju Petrović (danas Vasić), Jelenu Milovanović (danas Bruks) i Tamaru Radočaj, te Milicu Dabović, predstavila narodu Anu Dabović, Dajanu Butuliju, Nevenu Jovanović i Sašu Čađo, što je uz manje korekcije armatura srpske reprezentacije i ekipa koja se okitila medaljama. Među njima samo Tamara Radočaj i Milica Dabović nisu učestvovale u osvajanju evropske bronze 2019. i jučerašnjeg zlata.

Marina Maljković (©MN Press)

Od Evrobasketa 2013. iliti prvog zvaničnog turnira na kojem je Srbija zaigrala pod dirigenteskom palicom Marine Maljković osetila se strahovita promena u načinu funkcionisanja nacionalnog tima, radu, shvatanju pojma velikih takmičenja... Nekada se u sportu može čuti ona priča da je “rezultat došao prerano“ kada se započne novi projekat. Primera radi muška reprezentacija sa Dudom Ivkovićem na Evropskom prvenstvu 2009. ili sa Sašom Đorđevićem 2014. na Mundobasketu. U slučaju ženske košarkaške reprezentacije išlo je sve postepeno. Te 2013. četvrto mesto označeno je kao odličan rezultat, ali pre svega poslužilo je kao savršeni putokaz za dalji razvoj Srbije.

Reči kapitena Jelene Bruks: Ne može da bude lepše za poslednje Evropsko prvenstvo

Osmo mesto na Mundobasketu 2014. ponovo je spustilo lestvicu, pa su tako reprezentativke na Evrobasket godinu dana kasnije ispraćene bez ikakve pompe. Zato je valjda osvajanje zlata u Budimpešti došlo kao potpuni šok. Ali, zapravo je bila najava svega što smo gledali godinama kasnije sa Marinom Maljković na klupi Srbije.

Donela je prvu olimpijsku medalju od raspada SFRJ, prvo zlato u istoriji srpske i jugoslovenske košarke, a ukupno su u njena dva mandata osvojene četiri medalje - po dve zlatne i bronzane. U njenom prebogatom radu nedostaje još samo odličje s svetskih prvenstava, ali ko može da joj zameri? Uradila je za žensku košarku u Srbiji više nego što je moglo da se očekuje. Uz sve što je uradila sa reprezentacijom, Marina Maljković od 2015. kroz program “Besplatne škole košarke za devojčice osnovnoškolskog uzrasta“ intenzivno radi na tome da se deca bez obzira na materijalno stanje bave sportom i zaljube u košarku. Da Srbija dobije nove Ane, Sonje, Jelene, Milice, Nevene, da se trenutni zamajac pretvori u sistem koji će donositi rezultate u budućnosti. Malo je onih koji su na taj način posvećeni košarci kao Marina Maljković.

Nosi prezime koje odavno ima težinu. Njen otac Božidar Maljković pravio je čuda sa Jugoplastikom, osvajao trofeje sa Realom, Barselonom, Panatinaikosom, Limožom i postao jedan od najvećih evropskih trenera svih vremena. Marina Maljković je u krugu asova koji su oblikovali žensku košarku, samo je malo ko to tako radio kao ona. U novije vreme samo Lukas Mondelo sa Španijom i Valeri Garnije sa Francuskom.

Srbija - šampion Evrope u ženskoj košarci za 2021. godinu (©FIBA Basketball)

Dokle god Marina Maljković bude na klupi Srbije nijedna medalja, nijedna medalja neće biti nedostižna. Dokaz za to je neuspeli eksperiment sa Stevanom Karadžićem 2017. kada su aktuelne evropske šampionke odbranu pehara završile na 11. mestu. Cela ta priča bila je pogrešna i samo se pokazalo da bez Marininih taktičkih majstorija nema uspeha.

Nažalost, posle Olimpijskih igara u Tokiju karijeru završava jedna od najboljih košarkašica svih vremena Sonja Vasić, njeno godište su Jelena Bruks, Ana Dabović i Saša Čađo, još je starija Dajana Butulija... Mnoge sada zanima šta budućnost nosi, ali ne treba mnogo ići unapred. Prvo da se proslavi zlato, pa da se započnu pripreme za Tokio. A onda - ko zna...

Sonja za ponos: Srbijo, hvala ti što nam daješ priliku da te predstavljamo po svetu

Nećemo u depresivnom tonu, ni sa teškim temama da završimo. To nove šampionke Evrope nisu zaslužile. Nisu zbog čiste emocije, zajedništva, osmeha, energije, ljubavi koju su donele sa sobom kako bi Srbija bila na tronu. Nećemo ni zbog pesama koje su se pevale, načina na koji su se pripremale za uspeh.

Zato Marini prepuštamo brigu o budućnosti, a mi... mi zapevajmo s našim zlatnim košarkašicama njihovu omiljenu pesmu:

“... S nama čak i normalan poludi, jer to nije, nije mesto za nas...“