Željko Jerkov: Od Splita i Borca očekujem dobre sastave za jadranski parket

U rodnom gradu bavio se raznim sportovima. Za Jugoplastiku je igrao čitavu deceniju osvojivši prvenstvo, dva trofeja u kupu i dva evropska Kupa Radivoja Koraća. Sa Skavolinijem, centar Željko Jerkov, osvojio je Kup pobednika kupova. Bio je potpredsednik Jugoplastike kada je klub iz Splita tri puta pokorio Evropu.

Čak devet odličja ima sa tadašnjom reprezentacijom od kojih su pet zlatna. Himna se slušala na Olimpijskim igrama u Moskvi, na SP na Filipinima i tri puta u Evropi. Jerkov je svestan da, u ovo vreme, neki klub sa naših prostora teško može ponoviti uspeh Jugoplastike. Nekada su igrači mogli u inostranstvo tek sa punih 30 godina, pa se granica spustila na 28. Takođe, nisu smeli da idu u NBA. Sada odlaze sa osamnaest. Željko smatra da se previše stvari promenilo, da su nekad, uz talenat, igrači bili na okupu više godina. Da su se poznavali u dušu što je sada ređi slučaj.

Interesantno, Jerkov je vojni rok u tadašnjoj JNA, služio u Čačku za koji ga vežu lepe uspomene, puno prijatelja… Imao je mogućnost da trenira u hali kraj Morave sa Željkom Obradovićem, Vladom Androićem i ostalim košarkašima. Seća se da je bio pojačanje za juniore Borca kada su sparingovali prvom timu Čačana. Veliki prijatelj je sa Kićom, Žocom, Vladom, Biskom…Sa Bracom Stefanovićem igrao je tenis na Borčevim terenima pored Morave.

Jerkov će biti učesnik Mozzartovog "Humanitarnog tiketa", ali je danas sagovornik našeg portala. 

Da li ste se svojevremeno bavili još nekim sportskim aktivnostima osim košarkom?

“Rođen sam u Puli i u prečniku od stotinu metara imao sam dvoranu za gimnastiku, pomoćno igralište fudbalskog kluba Istra i teniske terene. Tu su bila i košarkaška igrališta. Iz navedenog nazirete da sam se prvo bavio gimnastikom, potom fudbalom, a veoma ozbiljno tenisom. Na školskom takmičenju iz košarke primetio me trener koji je prvo od Vinka Jelovca napravio igračinu. Počeo sam da treniram nakon osvojene zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Ljubljani. Nakon dve godine bio sam juniorski reprezentativac, a 1973. godine bio sam član seniorske reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Barseloni. Kao dečak sam gledao Krešu Ćosića, a za neku godinu igrao sa njim u reprezentativnom dresu. San se ispunio”.

Ko vam je bio uzor u dečačkim danima i kojih utakmica se rado sećate?

“Krešo Ćosić bio je mega zvezda. Nakon osvanja zlata u Ljubljani došlo je do eksplozije i ekspanzije košarke. Sve se dogodilo za noć, uz televizijske prenose košarka je iz dana, u dan, bila sve popularnija. Igrače koji su osvojili zlato u Ljubljani gledali smo kao u bogove. Sad, Jugoplastika je moj klub za koju sam igrao deset godina, potom sam bio potpredsednik kluba i član stručne komisije koja je dovodila igrače. U tom periodu osvojili smo tri titule prvaka Evrope. Sa reprezentacijom tadašnje Jugoslavije uzeo sam medalje na kontinentalnim, Svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama. Bio sam standardan član prve postave, odigrao mnogo utakmica, bilo je puno značajnih momenata kako u klubu tako u nacionalnom timu. Ne mogu da izdvojim jedan meč, ali mogu da istaknem da sam stekao divne prijatelje”. 

Kako će virus korona uticati na život, ekonomiju i sport?

“Pratim šta se dešava u celom svetu, nisam medicinski stručnjak, ali sam užasno zabrinut. Moramo se navići na suživot sa koronom. Još uvek možemo da pratimo sport na televiziji, ali bez publike to nije to. Gubi se na draži jer smo navikli na pune tribine. Ukoliko svako četvrto mesto na stadionima bude popunjeno stvarno to nije to. Korona je stopirala i kulturu, pozorišta, bioskope… O svima razmišljam i nije mi drago što je tako”.

 Split i Borac našli su mesto u ABA ligi. Kako gledate na povratak klubova koji su ostaviji značajan trag u košarkaškoj istoriji ovih prostora?

“To su lepe vesti. Reč je o ozbiljnoj ligi koja nas je prihvatila. Moramo napraviti tim koji će da se respektuje, koji neće biti lopta za napucavanje i popravljanje koš količnika. Borac poštujem, a u Čačku imam puno prijatelja. Trenirao sam sa Željkom Obradovićem i Vladom Androićem. U reprezentaciji sam bio cimer sa Draganom Kićanovićem, delili smo sobu. Sa svima se često čujem, viđam, što mi je izuzetno drago”.

 Da li imate životni ili sportski moto?

“Dao sam puno sportu, ali mi je sport sve vratio. Zahvalan sam što sam se bavio košarkom, vodio sportski život.Bio sam i sportski radnik, funcioner u klubu, gradu. Prihvatam da budem učesnik vašeg Humanitarnog tiketa u podne jer sam i sam svaku gradsku platu donirao udruženjima invalida. Sada bih potencijalni dobitak usmerio ka mlađim selekcijma Borca. Stvarno vam je divna akcija 100 terena za jednu igru”.

PIŠE: Đurđe MEČANIN

Djurdje.mecanin@mozzartbet.com