Vodio sam ceo tim da pere ruke u Moravi!

To je ta priča, ispričana hiljadu puta... Mi nemarni i siromašni, neki drugi bogatiji i pametniji, pa kod nas pokupe ono šta valja. Tako su odveli i malog Nikolu Radičevića (19), još jedno košarkaško čudo iz Čačka, člana mlađih reprezentativnih selekcija... I tako je jedan od najperspektivnijih bekova Evrope još prošlog leta završio u najjačoj ACB ligi i Kahasolu iz Sevilje.

Sada, kada je već načeo drugu godinu u glavnom gradu Andaluzije, siguran je da nije pogrešio. A kako je srpska klupska košarka ostala bez Radičevića?
"Posle uspešne sezone koja je krunisana bronzanom medaljom s reprezentacijom na EP-u i mojim izborom u najbolju petorku, imao sam dosta ponuda raznih klubova. Kada me je menadžer pozvao i saopštio da su za mene pokazali ineteresovanje Kahasol i čuveni trener Aito Garsija, osetio sam da je to prava šansa za razvoj jednog mladog igrača i prihvatio je. Mislim da se poziv trenera kao što je on dobija samo jednom u životu i to se ne odbija".

Očigledno da nisi pogrešio što si tako mlad otišao u inostranstvo?
"Da nisam siguran u sebe, sigurno ne bih tako mlad ni odlazio iz Srbije. Zasad se stvari odvijaju očekivanim redom. Ljudi u klubu i treneri veruju u mene i nadam se da ću ove sezone dobiti više minuta da pokažem koliko mogu".

Da li ti je žao što takvu priliku nisi dobio u Partizanu?
"Mislim da je svim mladim igračima želja da prvo zaigraju za timove u svojoj zemlji i tu se dokažu kao igrači. Maštao sam i ja da ću jednog dana zaigrati u punom Pioniru, pred nekoliko hiljada navijača. Međutim, u tom trenutku nisam video sebe u Partizanu, odabrao sam da gradim karijeru i razvijam se kao igrač van Srbije, iako sam svestan da je to teži put".

Kako ti je u Sevilji?
"Prezadovoljan sam životom ovde. Sve je na najvišem nivou, grad je prelep, organizacija u klubu je odlična. Ovo je moja druga godina, upoznao sam grad, ljude, učim jezik i već se osećam kao domaći".

Kako je raditi sa velikim trenerom kakav je Aito?
"Pre svega privilegija. Zna se ko je on i kakve rezultate ima iza sebe, a pre svega kakve je igrače napravio. Trudim se da pažljivo slušam i upijam svaku njegovu sugestiju. Vrlo je strpljiv trener, pogotovo za mlade igrače. Nije mu teško da jedan savet ponovi nekoliko puta, sve na smiren i lep način. Atmosfera na treningu je radna, ali u isto vreme i opuštena. Svi uživaju! Mislim da je prava sreća što imam priliku da radim s takvim trenerom i potrudiću se da to maksimalno iskoristim".

S kim se najviše družiš od saigrača?
"Ovo je moja druga sezona u Kahasolu, ali prva bez igrača iz Srbije. Prošle godine su sa mnom bili Luka Bogdanović i Milenko Tepić i s njima sam provodio najviše vremena. Ove sezone je tim vrlo mlad, svi smo približno istih godina, tako da se generalno svi družimo i često izlazimo zajedno na večere. Međutim, najviše vremena provodim sa Kristapsom Valtersom koji mi je komšija, kao i sa novim igračem iz Amerike Skotom".

Kako je izgledala adaptacija na život u Španiji?
"Sada mi je sigurno mnogo lakše, jer sam upoznao grad i ljude. Takođe idem i na časove španskog jezika. Ljudi iz kluba se maksimalno trude da mi što više pomognu, ali sam siguran da bih bez Luke i Tepe koji su mi pomagali savetima, kako na terenu tako i van njega, moja adaptacija bila mnogo teža".

Šta ti se sviđa, a šta ne sviđa u Sevilji?
"Grad je zaista prelep i ima mnogo toga da se vidi. Ima dosta zanimacija, posebno kulturnih i sportskih, jer imaju dva fudbalska kluba u Primeri. Vreme je tokom cele godine odlično. Život u gradu je opušten, bez žurbe, ljudi su ljubazni i baš se vidi da uživaju. Mislim da sam se i ja dobro uklopio u taj mentalitet. Ako bih baš morao da izdvojim nešto što mi se ne dopada, nekada umeju malo i da preteraju u toj ležernosti, ali i to polako počinje da mi se dopada".

Koliko ti nedostaje rodni Čačak?
"Već kao trinaestogodišnjak sam se preselio iz Čačka u Beograd, ali sigurno je da mi nedostaje, jer su mi tamo rodbina i dosta drugova. Kad god imam slobodnog vremena, uvek odem u Čačak i lepo se provedem. Ipak je to moj grad".

Da li si i ti kao mali prao ruke u Moravi, pa otud dobar šut?
"A-ha-ha... S obzirom na to da je Borčeva hala pored Morave, to se podrazumeva za svu decu koja počnu da treniraju košarku u Čačku. Kada sam bio u Partizanu, igrali smo finalni turinir za kadete u Čačku i imali smo loš procenat šuta iz igre. Trener mi je dao jedan zadatak – da ceo tim odvedem na Moravu da operu ruke. To smo i uradili i mislim da nam je pomoglo, jer smo posle završili kao drugi. A-ha-ha… Ali mislim da je tajna uspeha svih velikih šutera i igrača veliki rad i odricanje, a pranje ruku u Moravi je samo jedan mali vid pomoći i luksuz koji imaju igrači iz Čačka".

Koji je Nikolin cilj u karijeri?
"Pored svih standardnih ambicija – da zaigram u nekom od najvećih klubova u Evropi i NBA – želja mi je da po završetku karijere ljudi moje ime izgovaraju sa poštovanjem i divljenjem, da jednog dana neko dete, kada počne da trenira košarku i pitaju ga ko mu je idol, odgovori – Nikola Radičević".