Vladimir Micov: Zvali su me iz Crne Gore i Makedonije, ali kad nisam igrao za Srbiju, nisam hteo ni za druge

Doneo je Vladimir Micov jednu od najvažnijih, ali i najtežih odluka u životu. Posle dve decenije, protkane trofejima, stavio je tačku na igračku karijeru.

Prve penzionerske dane provodi idilično - u porodičnoj atmosferi kuće u Bariču. Pronašao je mir u prelepoj prirodi, okružen najmilijima. Po osmehu na licu ne može da se zaključi da je rekao zbogom igri koju voli od kad zna za sebe. Zadovoljan i ispunjen, spreman je za novo poglavlje.

"Pobedio sam u najvažnijem ratu, izborio se za život u Beogradu. U inostranstvu je skupo, a ne bi me ni čekao posao po okončanju karijere. Nisam osoba koja će da ustane, odveze decu u školu, upali TV i to je to. Navikao sam i fizički mnogo da radim. Nema šanse da tek tako sednem. Dešava mi se da ne uđem po četiri dana u bazen jer radim, a prži sunce. Izborio sam se za to da damo šansu Beogradu, da deca krenu u školu i da organizujemo život ovde", počinje za Mozzart Sport priču Vladimir, dok sin Nikola, na lično insistiranje, priprema kapućino za goste.

Pogled iz kuće na barički pejzaž ostavlja bez teksta. Čist vazduh udiše se punim plućima. U pozadini se čuje lavež iz hotela za pse, kojim se Vladimir iz ljubavi, sa porodicom bavi već nekoliko godina.

"Imamo labradora, uskoro će 13 godina. Gde god sam igrao vodili smo ga sa nama. Posle smo uzeli i ženku. Volimo pse. Tako je i krenula priča sa hotelom. Pojavljivao se problem svaki put kada bismo želeli da idemo na odmor - nismo imali gde da ostavimo psa. Nije lako tek tako ostaviti ga rodbini, pogotovu ako je veliki. Tako smo došli na ideju da sve ovo napravimo. Prezadovoljni smo. Nismo u čitavu priču ušli samo sa poslovnim ambicijama, već zato što volimo pse i želimo da im pružimo nešto. Sve je pravljeno po meri naših ljubimaca. Da bude prostrano, čisto...", nastavlja Vladimir dok nam vidik zaklanjaju veseli repovi njegovih umiljatih pasa.

Pažnju ipak odvlači koš u dvorištu. Sa obruča vise patike...

"Treba znati kad je dosta. Nisam hteo da se razvlačim po terenu, iako nisam kroz karijeru imao ozbiljnije povrede. Da me mlađi ponižavaju, pretrčavaju, zakucavaju preko mene. Da izgledam smešno i sporo na terenu. Nisam želeo ni da menjam zemlju. Da se selim na godinu dana, menjam školu deci. Moram da razmišljam o porodici. Pritom, kad igraš Evroligu 10-12 godina - drugačije je. Patio sam poslednje sezone, osetio da to nije to i odlučio da završim na visokom nivou. Podvukao sam crtu - dosta je", odlučno zbori bivši reprezentativac koji je tokom igrače karijere osvojio 18 trofeja i dve medalje sa omladinskim selekcijama Srbije.

Kada se minulog leta vratio u Podgoricu, nije razmišljao da se sprema za „poslednji ples“ na parketu, da će na mestu na koje je prvi put otišao kod kuće - odsvirati kraj.

"Vagao sam, gledao šta i kako. Kada sam potpisivao za Budućnost, šalio sam se da je Bog želeo da na mestu na kojem sam počeo internacionalnu karijeru stavim tačku. Nisam verovao da je preda mnom poslednja sezona, jer ko znam u kakvom stanju bi mi glava i telo bili. Već početkom leta sam ipak shvatio. Stvari nisu najbolje funkcionisale u klubu. Situacija se nije odvijala kako mi je obećano pred početak sezone. Trudio sam se maksimalno zbog znanja i iskustva da razgovaram sa ljudima u klubu, jer sam video u kom pravcu se krećemo. Bio sam u pravu. Nisam želeo da se mučim i prelomio sam".

Nije se zasitio košarke. Kako kaže, to mu je nepojmljivo. Bilo je i teških trenutaka tokom 20 godina, ali na kraju - ni za čim ne žali.

"Svima dođe faza pucanja. Da li je do sredine, toga da li igraš ili ne, da li te voli trener... Uvek sam smatrao da će mi ako igram i najgori grad biti dobar. Ako ne igraš, ne znače ti ni Madrid, ni Barselona… Sve se to vezuje. Svuda sam igrao, imao ozbiljne uloge, živeo u velikim gradovima i svakako sam prezadovoljan".

POČECI I PREKRETNICA U PODGORICI

Uz prvi srk kapućina, koji kao da je izašao iz italijanskog restorana, a ne aparata 10-godišnjeg Nikole, počeli smo sa pričom o Vladimirovoj impozantnoj karijeri. Kao klinac je imao velike snove, ali se već na startu saplitao o prepreke.

"Radio sam, trudio se. Igrao u Beopetrolu drugu ligu i imao ozbiljne minute, a onda sam napravio grešku kada sam potpisao za Crvenu zvezdu. Daleko od toga da je ne volim, ali sam rano prešao u tako veliki klub. Trebalo je da igram za juniore, što se podrazumevalo, i da se skidam za prvi tim. To bi za mene bio veliki uspeh. Na kraju sam trenirao iza zavese u Pioniru, odradio možda pet treniga sa prvim timom kod Zmaga Sagadina. Tu sam se ‘ugasio’, izgubio na samopouzdanju".

Nije odustajao ni kada je bio peti bek u rotaciji OKK Beograda. Pronašao je klub po meri i potpisao za Lavove, koji su se samo nekoliko meseci kasnije ugasili. Naredni korak bio je ključni.

"U tim godinama je najvažnije da igraš, na tom prelasku u prvi tim. Tu se mnogo igrača izgubi. Tražio sam se, nije mi novac bio u glavi, već samo da igram. Spaslo me je što sam prešao u Budućnost. Dejan Radonjić je završio igračku karijeru, postao trener i pozvao me. Potpisao sam četvorogodišnjji ugovor i to mi je bila ozbiljna prekretnica u karijeri. Odvojio sam se od kuće, osamostalio se, krenuo da radim".

Kraj šampionske karijere Vladimira Micova: Nakon dve decenije iz igre izlazim ispunjen i zadovoljan

Afirmisao se u Podgorici, počeo sa žetvom trofeja i spremio za izazove u pečalbi.

"Imali smo sve uslove, iako je Budućnost u tom trenutku rezultatski bila blizu da dotakne dno. Posle Evrolige i šampionskih generacija došli smo do toga da igramo samo srpsko-crnogorsku ligu. Imali smo jake treninge svakog dana. Prve godine smo mimo svih očekivanja izborili direktan plasman u ABA ligu. Onda je došao i Evrokup. Rasli smo svake godine. Nakon toga su mi se otvorila vrata u inostranstvu".

Skrenuo je pažnju brojnih klubova. Imao poziv Valensije, ali je prste umešao Dejan Radonjić.

"Sećam se i da me zvala Valensija, Spahija je bio trener. Radonjić me nije pustio. Šalio sam se sa njim, šta bi bilo da mi je dozvolio da idem... Nisam mu to nikad prebacio, niti žalim. Sasvim sam zadovoljan kako je sve ispalo".

INOSTRANSTVO

Sezonu 2009-2010 proveo je tražeći se u Grčkoj (Panionis) i Španiji (Baskonija), a onda je utočište pronašao u Italiji.

"Predivan period sam imao i u Kantuu, posle Budućnosti i nekog lutanja. Stigli smo i do Evrolige, u starom formatu imali šansu za Top 16. Igrali smo finale u italijanskom prvenstvu sa Sijenom. Sarađivao sam sa Andreom Trinkijerijem kad je počinjao i izrastao je u veliko ime. Znao sam da će dogurati daleko, jer je ozbiljan poznalavac košarke".

Rad sa bivšim trenerom Partizana pripremio ga je za novi iskorak u jednom od najvećih evropskih klubova.

"Gledao sam gde ću da igram, imam adekvatnu ulogu, a tek posle razmišljao o ugovoru. CSKA je bio najbolji klub u tom trenutku. Plasman na Fajnal for je bio nešto normalno".

U Moskvi je sarađivao sa Zoranom Ercegom, Milošem Teodosićem i Nenadom Krstićem, dok ih je sa klupe predvodio Etore Mesina. Osvojio je sve osim Evrolige. Iako je u obe sezone stigao sa Armejcima do Fajnal fora. Kada je okočnao saradnju sa CSKA, krenula je ruska hajka na njegov potpis.

"Imao sam najviše ponuda iz Rusije, jer ako nisi dovoljno dobar za CSKA, tu su druge ruske ekipe. Saša Obradović je tad bio u Krasnodaru i sećam se da me je zvao: 'Mogu ove Amerikance da lažem da je ovde sve blizu avionom, ali ti znaš - naše svako putovanje je 17 sati'. To je veoma naporno, pa sam razmišljao o porodici, čak i psu".

Pokucao je na vrata i velikan španske košarke.

"Imao sam ozbiljne ponude. Čak i od Reala, kad je Fajnal for trebalo da bude u Madridu. Finansijski je zbog poreza ponuda bila presmešna, ali nije bio to razloga da je ne prihvatim, već činjenica da su već imali mnogo igrača na mojoj poziciji. Nije mi se svidelo kako su igrali, mislio sam da neću imati ulogu kakvu smatram da treba da imam. Uzeli su Evroligu, ali ne žalim".

Odabrao je Galatasaraj i - ispisao istoriju. Iako ni na Bosforu nije sve bilo ružičasto.

"Napravio sam dobru procenu. Imao veliku minutažu u Turskoj. Čak i preveliku. Prelepo je bilo i živeti na moru u Istanbulu. Vrhunac je bilo osvajanje Evrokupa. Bilo je i mnogo problema, dugovao se novac, igrači su odlazili. Posle prve godine su skratili budžet, zvali me da potpišem novi dvogodišnji ugovor pod nešto slabijim uslovima - odmah sam pristao. Pre toga su odlazili igrači, ludeo sam, zvao agenta sa željom da idem. Još sam došao iz ozbiljnog sistema u CSKA. Sad da me neko pita zašto sam produžio bez razmišljanja... Ne znam. Nisam ni sačekao druge ponude. Ali, na kraju je ispalo odlično".

U Istanbulu je sarađivao sa najtrofejnijim turskim trenerom Erginom Atamanom.

"Kad sam dolazio, čuo sam razne price o njemu. Ali kad krene plej-of, kao da se umoči u čarobni napitak. Kad je uzeo sa nama Evrokup, rekao sam da mu fali samo Evroliga. Osvojio je dve zaredom".

Najlepše mu je ipak bilo u Milanu. U Prestonicu mode stigao je posle tri godine u Turskoj. Proveo neke od najboljih trenutaka u karijeri na parketu Mediolanum foruma.

"Supruga bi se složila. Vezani smo se za taj grad, proveli u njemu četiri godine. Deca su tamo krenula u školu. Bilo je predivno. Klub je bolje organizovan i od CSKA Kao u NBA. Osećali smo se super, igrao sam odlično, ali sam bio u ozbiljnim godinama. Da sam ostao još godinu dana i tamo završio karijeru, probao bih da ostanem u klubu", priseća se Micov, dok sin Nikola period u Italiji opisuje sa savršeno akcentovim "bene" ("dobro" na italijanskom). Iskoristio je priliku i da nam se pohvali svojim posebno izrađenim dresom najtrofejnijeg kluba sa Apenina.

Pored vrhunskih uslova, Olimpija ga je oduševila i načinom na koji se stara o igračima.

"U Milanu se znalo, pravoslavcima svi čestitaju Božić - strani, domaći igrači i klub. Sve to utiče na atmosferu i izuzetno je bitno. Svačiji rođendan bio je obeležen tortom. Okupili bi se svi zaposleni, slavljenik držao govor dok mu ostali tapšu".

Imao je u Milanu ponovo priliku da sarađuje sa Mesinom. Posle dva zajednička odlaska na Fajnal for Evrolige sa CSKA, u poslednjoj sezoni ponovo su se našli među četiri najbolja kluba u Evropi. Nije im se dalo da prigrle najsjajniji kontinentalni pehar.

"Poslednje polufinale ostaje u sećanju, jer nas je Kori Higins srušio pola sekunde do kraja. Da smo bili u finalu, ko zna šta bi se desilo. Bili smo spremni, imali dobru ekipu..."

Najveće uspehe u karijeri ostvario je u inostranstvu, ali posebno mesto u Vladimirovom srcu ima titula šampiona Srbije sa Partizanom 2007. godine. Proveo je svega tri meseca braneći boje kluba za koji od malih nogu navija. Bilo je prilika da ponovo obuče crno-beli dres, ali se kockice nisu poklopile.

"Kad sam završio priču sa Milanom, krenulo je da se bombarduje po novinama na tu temu. Posle je došao i Željko Obradović, pa je postojao neki kontakt između mog menadžera i kluba, ali to je sve stalo. Za sedam dana sam video da neće doći do saradnje, jer nije bilo dovoljno ozbiljno. Imali su tri srpska igrača na mojoj poziciji, pritom mlađa. Odmah sam znao da nema ništa…"

ODRICANJA

Bogata i uspešna internacionalna karijera ima i svojih mana.

"Stalno si u autobusu, avionu, hotelu. Ako imaš čarter možeš da sedneš u kafić posle utakmice na piće, ali i to je kasno. Nemaš vremena da obilaziš gradove, trgove, znamenitosti... Imao sam privilegiju da uhvatim kontinuitet i nisam se selio svake godine. Neki menjaju klub i dva, tri puta godišnje. Teško je da se privikneš na novi jezik, kulturu, hranu... Za decu pogotovu. Non stop novo društvo, pa jezik nepoznat".

Osetio je Micov na svojoj koži šta znači odricanje zbog posla.

"Obožavam sneg i tek u Budućnosti sam, zbog FIBA prozora u februaru, prvi put imao priliku da odem na zimovanje. Bili smo na Jahorini tri dana. Naravno, nisam želeo pred kraj karijere da skijam, da pravim budalu od sebe, da se povredim. Sedeo sam u kafiću, gledao njih kako skijaju i kao vau, to je to - tek u 37. godini".

Praznici se uglavnom proslavljaju u krugu porodice. Sportisti ih često provode u obavezama.

"Treniramo 31. decembra, eventualno ako je utakmica 3. januara, poneki trener ume da nam da slobodno, ali ne možeš da izađeš, da popiješ šta želiš, da se prežderavaš kao većina ljudi za Novu godinu... Sve su to odricanja. Skoro nikad za Božić i Badnje veče nisam bio kod kuće".

KOŠARKAŠKI PROFIL

U svakom klubu uživao je veliko poverenje trenera. Bio jedan od ključnih igrača Galatasaraja u pohodu na međunarodnu titulu. Olimpiji donosio brojne pobede sa zvukom sirene. Uvek je bio u službi tima, spreman da odgovori na svaki izazov. Važio je za polivalentnog igrača, a koren svestranosti leži u njegovim prvim košarkaškim koracima.

"Možda nisam bio prva zvezda tima zato što niko ne ceni poziciju tri. Smatra se da smo čoškare i manje bitni. Pokrivao sam dve pozicije, igrao i kao četvorka. Uglavnom silom prilika jer su se igrači povređivali. Veliki plus mi je bio što sam na početku karijere igrao plejmejkera. Trener Saša Janjić iz Šampiona nas je učio da moramo da vodimo loptu. Jednog leta sam naglo izrastao, ali sam znao da driblam. Uvek sam mu bio zahvalan zbog toga i dan danas smo u kontaktu. Nema sumnje da je to imalo veliki uticaja".

Utisak je da su mu koševi u poslednjim sekundama bili specijalnost. Iako skromno tvrdi da je pobedonosne poene postizao zbog spleta različitih okolnosti., rezultati pričaju drugu priču.

"Krila se retko cene, nemaju veliku ulogu i akcije. Uglavnom su pozicije jedan, dva i pet u centru pažnje. Trojka je nekako najpotecenjenija. Namesti se da lopta dođe do tebe jer te neko potceni, ili vode računa o boljem šuteru. Nisam nikada bežao od odgovornosti, dešavalo se i da promašima, ali sve je to deo sporta. Tokom poslednje sezone u Milanu sam pogodio tri ili četiri šuta za pobedu, što za jednu takmičarsku godinu nije malo. Nisam nikad bežao od toga, ali nisam smatrao da sam heroj. Tako se ponekad izdešava, ali su mi i treneri verovali".

Poslednju sezonu u karijeri začinio je trojkom za pobedu protiv Partizana u polufinalu ABA lige.

"Posle su me Grobari, kad me sretnu, zapitkivali: Je l si morao da daš? Vazda nezadovoljni, šta god da uradiš", našalio se Micov.

Micov: Koš koji mi je možda produžio karijeru, strahovit pritisak je sada na Partizanu

Uvek je ostavljao srce na terenu. Trošio i poslednji atom snage za dobrobit tima. Često išao i preko određenih granica u želji za pobedom.

"Za srpske igrače, barem one koje znam, važi da smo uvek išli preko granice bola. Igrao sam sa temperaturom, polomljenim prstima, uganućem, otokom... U Galatasaraju sam igrao sa gipsom na ruci, sva sreća na levoj ruci. Nisam mogao da driblam, uhvatim loptu, ali kod Atamana sam igrao po 38 minuta, kao sada Vasa".

Povrede su sastavni deo profesionalnog bavljenja sportom. Zato se veliki akcenat stavlja na negovanje tela i pripremu. Micov je od prvog dana pedantno vodio računa o zdravlju i uprkos izlaganju velikim naporima istrajao pune dve decenije. Tvrdi ipak da nema tajni recept.

"Vodio sam računa, ali nisam imao nutricionistu, ličnog trenera... U Milanu smo imali vrhunske uslove, kupili su pre par godina i krio komoru koja košta 150.000 evra, ali jedino je ja nisam koristio. Ako mi se nešto jelo - jeo sam. Izbegavao sam pohovanu hranu, slatikše, Koka kolu. Ako mi je tražio organizam, znao sam da pojedem štanglu ili dve čokolade. Mislim da je mnogo i do genetike. Otkad znam za sebe posle svakog treninga se istežem. U Budućnosti su se sprdali sa mnom, a nijedan trening nisam propustio. Svi živi su bili povređeni", ispričao je Vladimir, a onda nakratko prekinuo razgovor kako bi pomogao majstoru oko kuće.

Iskoristili smo priliku da popričamo sa Nikolom i zahvalimo mu se na izvrsnom kapućinu. Pričao nam je o svom trotinetu, otkrio da iako nije propustio nijednu očevu utakmicu, preferira fudbal. Ponosno nam je pokazao i očeve medalje iz reprezentacije. Zlatnu i bronzanu. Tako napravio i idealnu uvertiru za nastavak priče.

REPREZENTACIJA

Micov je poslednji iz možda najtalentovanije generacije u našoj nocvijoj istoriji (1985) okončao igračku karijeru. Sa vršnjacima poput Darka Miličića, Koste Perovića, Milovana Rakovića, Luke Bogdanovića, Veljka Tomovića, Mlađena Šljivančanina… osvojio je evropsko zlato na kontinentalnoj smotri za kadete 2001. godine. Sa Bogdanovićem i Rakovićem bronzu na U20 Evrobasketu četiri godine kasnije. Do postolja su stigli u društvu godinu dana mlađih Uroša Tripkovića, Tadije Dragićevića, Novice Veličkovića, Nikole Pekovića...

"Veliki broj igrača iz generacije bio je daleko ispred mene u mlađim kategorijama, imao ozbiljnije uloge, bio pri prvom timu. Bio sam mršav, 70 i kusur kilograma. Većina je u tom periodu bila fizički jača. Bilo je i talentovanijih. Neki su završili u NBA, poput Darka Miličića. On se gurao svim mogućim sredstvima kako bi isplivao na površinu. Većina njih se izgubila u seniorskoj košarci. Neki su igrali, ostvarili uspešne karijere, ali ranije završili".

U A selekciji nije uspeo da ostavlji dublji trag. Prvi put kao senior obukao je dres Srbije tokom priprema za Svetsko prvenstvo 2014. godine. Posle nesuglasica sa tadašnjim selektorom Aleksandrom Đorđevićem napustio je tim i okončao reprezentativnu karijeru.

Imao je pozive iz Crne Gore i Makedonije, ali za Micova je jedina opcija bila da na grudima nosi grb domovine.

"Srbin sam, Beograđanin i tako se osećam. Nešto mi nije dozvoljavalo da igram za drugu zemlju. To bi mi narušilo unutrašnji mir. Imao sam ponudu Crne Gore, pa sam u šali tražio stan u Budvi. Joca Arsić me je zvao i za Makedoniju kad je bio selektor, ali nisam osećao potrebu da igram za drugu reprezentaciju, ako već nisam pozvan za Srbiju. To bi mi bilo teranje inata. U pitanju su bile reprezentacije koji nisu napravile rezultat na međunarodnom nivou i nisam želeo da igram za njih samo da bih igrao".

SAIGRAČI

Kroz karijeru je imao prilike da sarađuje sa nekim od najvećih imena u evropskoj košarci. Često im stajao i na crtu. Nekolicina je ostavila poseban utisak.

"U Istanbulu sam u timu imao Sinana Gulera, legendu turske košarke. Poseduje ozbiljnu košarkašku inteligencijau, veliki je borac i ljudina. Od Amerikanaca bih izdvojio Kajla Hajnsa. Teško mi je i da kažem da je Amerikanac. On je nizak za centra, ćuti, radi, ne žali se nikada, završava 'prljavi' posao koji se ne vidi u statističkim kolonama. Ćaćo Rodrigez takođe ima ozbiljan košarkaški IQ. Saigrač mi je bio i Stefon Lazme. Veliki borac koji ne voli da gubi. Držao je odbranu, reket, a moje je visine".

U Moskvi je kratko delio svlačionicu i sa legendom grčke košarke Teom Papalukasom.

"Ozbiljan fanatik. Sećam se da je Voroncevič ludeo kad ga zove u pik. Konstantno nas je pomerao: 'Malo desno, još malo. Samo još jedan korak. E sad možeš da mi dođeš u pik'. Non stop je pričao i pričao, ali je imao veliki košarkaški IQ".

Susretao se često i sa američkim košarkašima. Kako kaže, isticali su se i na terenu, ali i van njega.

"Amerikanci su drugačiji. Vole da izlaze, popiju, igraju igrice, pa stalno imaju video pozive sa svojima zbog velike vremenske razlike. Od načina oblačenja, ponašanja, razmišljanja - prilično se razlikuju".

Nije tajna da im je zov domovine uvek najprivlačniji. Mahom Evropu vide kao usputnu stanicu.

"Većina može da uzima veće pare u Evropi, ali za njih postoji samo Amerika. Pričao sam sa Hajnsom, koji je legenda Evrolige. Njegovi ga pitaju gde ti je to, šta ti je to? On se namučio da ostavi trag, upisan je u anale. Ma kakvi - bitan je samo NBA. Sećam se kad sam došao u Rusiju i Soni Vims je gledao filmove u kojima su Rusi teroristi . Pričali su mu da ide u ratnu zonu, da se ovde puca, ubija. O čemu je reč? Većina njih i njihove porodice misle da je u Evropi rat, a veliki broj ne zna ni gde je Evropa".

PORODICA

Tokom razgovora nije bilo teško zaključiti šta je Micovu uvek na prvom mestu Kako je i sam više puta istakao - porodica. Deci je omogućio vrhunsko školovanje, ali im dao i prostora da rade ono što vole. Tako se umesto košarci, Nikola okrenuo drugim stvarima.

"Nije talentovan za loptu, niti ga forsiram. Trenirao je malo u Galatasraju i Milanu, ali prema drugim stvarima je pokazao empatiju. Ima druge talente i u tom pravcu ga podržavamo. Najvažnije je što ima ozbiljno školovanje, odrastao je u inostranstvu i veliko bogatstvo da već sa 10 godina priča tri jezika".

Trudi se da decu uči pravim vrednostima.

"Drugo je vreme danas. Mi smo kao mlađi bili po čitav dan napolju, roditelji nas samo zovu sa terase na ručak i večeru. Danas su to igrice, internet... Mislim da se roditelji manje bave decom, daju im telefon i ajped i mirni su par sati. Ne koriste to moji, kao ni ja. Ne znam ni džojstik da držim u rukama, nemam društvene mreže, pa mislim da to dolazi iz kuće. Da ja igram igrice, Nikola bi tražio da to radimo zajedno. Nemaju mobilne telefone, dok god ih mi vozimo u školu i znamo gde su - nisu im potrebni", nastavlja Micov, a onda ga nakratko prekida ćerka Lara koja je stidljivo došla da nas pozdravi.

Sportisti su osuđeni na česte selidbe, promene sredine. Prednosti takvog života su što deca imaju priliku da upoznaju različite kulture, nauče strane jezike, ali ima i mana.

"Mi smo visili na košu, oni to nemaju. Pogotovu što su odrasli u inostranstvu. Nikola nije imao društvo iz ulice ili škole, pa da izlazi sa njima napolje. Totalno je drugačije. Sve se svodi na druženje po kućama ili sportske aktivnosti posle škole".

Posle svega - zadovoljan je. Ispunjen sjajnim iskustvima i dostignućima. Iza sebe ima bogatstvo kojim se mali broj ljudi može pohvaliti. Zbog voljene igre pod obručima stekao je i bezbroj prijateljstava.

"Najdraže mi je što sam ovoliko dugo trajao, igrao dobru košarku, na ozbiljnom nivou i pod stare dane. Mogao sam u finansijski bolje klubove da idem, ali sam razmišljao i o porodici. Davao sam sve od sebe, pokrivao više pozicija, imao veću ulogu nego što mi je bila podeljena i mislim da se to ceni. Sa većinom trenera se i dan danas čujem, uživam veliko poštovanje. Cenim to naravno i ja. Kada sam objavio da završavam karijeru, svi su mi se javili".

O košarci trenutno ne razmišlja, ali ne zatvara joj vrata.

"Pozicija koja me interesuje i u kojoj sebe vidim, na Balkanu se ne ceni. Igrao sam dugo u inostranstvu i naučio šta znači biti generalni menadžer - spona između predsednika ili vlasnika i terena. S obzirom da želim da živim u Beogradu, za to nema prostora. Da budem trener ili pomoćni trener - to me ne intersuje. Ne vidim sebe u tome, ali nikad ne reci nikad", zaključio je Vladimir Micov u razgovoru za Mozzart Sport.

Pišu: Nikola MILORADOVIĆ i Bojan BREZOVAC