Vatra se ugasila – rasprave nikada neće

Najantipatičniji ili najvoljeniji – za njega nikada nije bilo između kod ljubitelja najkvalitetnije košarkaške lige na svetu. Ili ga baš volite ili ga baš ne volite, taj status je imao sve do kraja igračke karijere, koja je nekako (ne)očekivano završena i zvanično u sredu uveče. Posle 18 sezona, jedne izuzetno zanimljive karijere propaćene istorijskim rekordima i individualnim priznanjima - nažalost bez onog najvažnijeg timskog i makar jednog prstena - Rasel Vestbruk odlučio je da je to-to. Nije mu padalo na pamet da se preseli na Stari kontinent i zaigra možda u Evroligi - iako je bilo nekih pompeznih i bombastičnih najava evropskih mediji - niti je hteo više da bude igrač uloge sa klupe u timovima bez ambicija. Ceo život je hteo da se takmiči, da bude pobednik, a kada više za to nije imao priliku, završio je karijeru.

Nije do novca, nije više do statistike, slave i ega. Jedino što je za njega bilo bitno je da igra u ekipi sa šampionskim ambicijama, da proba da pogura još malo negde gde je bitno, a mogao je sigurno da igra barem dve sezone, sa njegovom fizičkom spremom, vrućom glavom i ljubavi prema košarci. S obzirom da u NBA ligi niko nije imao nameru da mu Vestbruk bude jedan od pokretačkih motora tima makar i sa klupe, jedan od najboljih plejmejkera u istoriji odlučio je da preseče i oprosti se od onoga što najviše voli. Teška srca, ali u njegovoj glavi drugih opcija nije bilo.

Večne rasprave će se voditi među analitičarima, novinarima, navijačima i generalno ljubiteljima NBA lige oko Rasela Vestbruka. Kao što je rečeno na samom početku, uvek će kod njega preovladati činjenica da li vam je bio blizak srcu ili niste mogli da ga smislite. Jedan je od onih igrača gde retko ko gleda objektivno na njegovu celokupnu karijeru, stil igre, očni test, dostignuća, zato će vruće debate uvek biti kada se pomene Ras i krene da se priča i postavlja pitanje – da li je stvarno jedan od najboljih plejmejkera u istoriji NBA lige? Jedan od najboljih može da bude Top 5, može da bude i Top 10, a za ovo drugo stvarno ne postoji nijedan argument da nije, zato će se pričati uvek može li da se ugura među pet najboljih. Ako gledamo dostignuća i brojke, tek na prste jedne ruke mogu da se nabroje igrači koji mogu da stanu rame uz rame sa njim.

Kao crni oblak iznad svačije glave koja staje u odbranu i uzdizanje Vestbruka biće ona stara da je "nabijač statistike". To će uvek biti prvi argument za stranu koja će ga kuditi, a nije da nije voleo da kampuje oko reketa da skupi neki skok za tripl-dabl, pa i sama igra tada Oklahome koju je on predvodio kada je otišao Kevin Durant bazirala se na tome da centri i krilni centri grade protivničke igrače, kako bi on dotrčao i pokupio skok. Poenta je bila da Oklahoma, pa i dosta kasnijih timova za koje je igrao, bazira jedan segment igre na tome. Ako Vestbruk dotrči i uhvati skok, odmah spušta loptu na parket i kreće se u tranziciju jer kad stisne brzo trčanje, ode čovek. Kada se na sve to doda da može da skoči do plafona, da je jak i jedan od najboljih atleta NBA lige na vrhuncu karijere, statistika sama dolazi i tripl-dablovi se sami pišu.

Često se pričalo u tom periodu i uglavnom tokom njegove karijere da je najviše voleo da juri brojke, što i jeste. Međutim, često se zanemaruje činjenica da igrač sa najviše tripl-dablova u istoriji NBA lige ima skoro tri puta više pobeda kada ostvari taj učinak nego što ima poraza i da ima najbolji procenat u toj kategoriji. Bolji i od Nikole Jokića, Medžika Džonsona, pa može se reći i Drejmonda Grina, koji je bio sinonim za pobede u vreme dominacije Golden Stejt Voriorsa, baš u periodu kada je Vestbruk beležio tripl-dablove kao od šale. Najviše ih ima u istoriji ukupno, najviše u jednoj sezoni, četiri puta je imao u proseku na kraju sezone - deset plus skokova kao plejmejker u proseku inače...

Nekako se brzo zaboravilo sve, kao da je igrao osamdesetih godina prošlog veka, a ne da je bio najbolji strelac NBA lige 2017. godine (takođe i u sezoni 2014/15), kao da nije pre pet godina bio najbolji asistent lige (isto i 2018. i 2019. godine), pa pre manje od šest godina je bio u jednoj od najboljih NBA petorki, konkretno trećoj dve sezone zaredom. Ima i dve najbolje petorke i pet najboljih drugih, devet nastupa na Ol staru, dva puta MVP te utakmice i najvažnije – bio je MVP 2017. godine. Malo li je u jednoj karijeri koju završava sa 20,9 poena, 6,9 skokova i osam asistencija u proseku, uz 1,6 ukradenu loptu na 1.301 odigranoj utakmici?

Problem je što ispada kao da je imao tri ili četiri karijere u jednoj. Dok je Kevin Durant - pa ujedno i Džejms Harden bio tu kao šesti igrač - bilo je drugačije. Kada je otišao KD, postao je neko ko igra sam protiv svih, što mu je i donelo MVP nagradu i sve pomenute statističke ludorije kojima se upisao u istorijske knjige. Posle odlaska iz svog tima, koji će sigurno povući nulu u njegovu čast jer je jedan od najboljih igrača u istoriji ove franšize - bio bi i najbolji da nije Šej Gildžes Aleksander uradio šta je uradio - kratke avanture u ostalim timovima su učinile svoje. Možda je i brzo zaboravljeno šta je radio u Vašington Vizardsima, kada su imali oko 1% šansi da uđu u plej-of, a on sa neverovatnim brojkama i opet tripl-dablom u proseku uveo je sa Bredlijem Bilom ekipu u plej-of. Tada su poslednji put uopšte igrali doigravanje.

Držala ga je ta žar, vatra, da se pojuri šampionski prsten i proba da u karijeri doda samo još to što mu nedostaje i što je jurio 18 godina, ali s obzirom da su ga hteli samo Kraljevi nazad i eventualno Vašington Vizardsi, presekao je da je bolje da se oprosti od košarke pod svojim uslovima. Lakše je da se kaže da je još mogao nego da je istrunuo u završnici karijere u nekom od najgorih timova NBA lige jer to nije on, ni blizu.

Još od dana na UCLA gorela je vatra u eksplozivnom beku, jednim od najboljih 'kucača' koje smo gledali u ovom veku, ali su na kraju uspeli da je ugase.

Nekako mnogo tiho odlazi u penziju najglasniji čovek kog ste mogli da vidite i čujete. Sad je vreme da se skine kapa velikanu i da se nastavi sa raspravama. Jer kako drugačije?