Tri minuta od najveće pobede u istoriji košarke

Ovo je trebalo da bude utakmica za zlato. Vrhunac košarkaške igre. Ako je neko već želeo holivudski scenario, dobio ga je. Neka im sutrašnja predstava za široke narodne mase, mi smo ponosno branili čast košarke i, kako reče Aleksa Avramović, završili na štitu. Momci su hrabro poginuli i sačuvali obraz.

Tri minuta su nas delila od najveće pobede u istoriji košarke! Ne turnira, ne generacije, već celokupne hronike igre pod obručima. Jedan od tri najveća tima ikada sastavljena, tu negde sa onim iz 1992. i 1996. godine, naterao si da strepi, da u neverici gleda hrabru Srbiju kako drži čas košarke i igra skoro pa savršenu utakmicu. Skoro, jer za senzaciju o kojoj bi se pisalo i pričalo dok je sveta i veka trebalo je da sve bude perfektno. I bilo je maltene do samog kraja, ali i tada su bukvalno sitnice odlučile... Između ostalih i sudije. To, kako reče naš kapiten, ide njima na dušu...

Nije sada uopšte ni bitno da li je i šta moglo bolje, jer ko bi pri zdravoj pameti uopšte mogao bilo šta da zameri momcima? Ko bi smeo da zausti reč protiv ekipe koja je do poslednjeg trenutka branila i sačuvala sportski identitet, ugled i dostojanstvo...

Neka zauvek ostane zapisano da je Srbija naterala Sjedinjene Američke Države da drhti. Neka se pamti da su četiri bivša MVP-ja na momente izgledala bespomoćno protiv najboljeg na svetu i odabranog srpskog društva! Neka bude da su najefikasniji strelac NBA lige, ujedno i as koga mnogi vide kao najvećeg svih vremena, najbolji šuter koji je ikada kročio na parket, osvajači po tri olimpijska zlata, sa naturalizovanim centrom, nekim od najčvršćih defanzivaca današnjice, te aktuelni NBA šampion i vrsni plej kao jedanaesti i dvanaesti u rotaciji, obojica 'teški' preko 200.000.000 dolara, bili bolji od nas. Neka im.

Mi smo klasa za sebe. Bili smo ogledalo svakog ko je želeo, a dosad nije znao kako da zada udarac većem, jačem i moćnijem od sebe. Da pokaže zube toj američkoj uzvišenosti i stavi jasno do znanja da je se ne boji, da postoji neko ko neće da bude džak za udaranje, već će da vrati istom merom. Ponosni, prkosni, fanatični, odani. Naterali smo ceo svet da nam se pokloni i čestita na borbi, da pokaže zahvalnost jer je zbog nas vera u čudo bila nikad veća, jer smo se do kraja držali najviših standarda i nismo dozvolili da nam bilo šta i bilo ko ukalja obraz i zgazi na srce koje nikada snažnije nije kucalo. I kucaće, jer ne dozvoljavamo da stane.

Suze Bogdana Bogdanovića i Ognjena Dobrića, slomljeni duh celog tima najveći je dokaz koliko nam je bilo stalo do pobede. Mogao je ovo da bude najlepši poklon naciji, da generacije stasaju uz priče i sećanja na dan kada su ponovo pred momke u plavom na kolena pali ti strašni Amerikanci, baš kao što smo mi rasli uz Indijanapolis, majstorije Vlada Divca i Peđe Stojakovića, rafalnu paljbu Milana Gurovića i briljantni um Dejana Bodiroge. Posle više od dve decenije ponovo smo osetili tu euforiju u čarolijama Nikole Jokića i Bogdana Bogdanovića, energiji Alekse Avramovića, suvoj inteligenciji Vasilija Micića, rudarskoj volji Ognjena Dobrića i Marka Gudurića, pronicljivosti Filipa Petruševa i Nikole Milutinova...

Noć kada su Drim tim morali da „guraju“ protiv Tima snova

Ovo možda nije najbolji drim-tim u istoriji, ali boljeg biti neće

Mi koji smo živeli na mučnim, zlatnim devedesetim godinama i doživeli zlatni vrhunac 2001. i 2002, mi koji smo patili i trpeli teške poraze sve dok mudri Duda Ivković nije presavio tabak i uveo nas u srebrnu eru sa Sašom Đorđevićem, mi koji smo potajno verovali u prošlogodišnju medalju na drugom kraju planete, možemo samo da se duboko naklonimo našoj selekciji. Imaćemo i šta da pričamo našoj deci, daćemo im zamajac da i oni sanjaju zlatne snove i rade za više ciljeve, da jednog dana zbog njih srce nacije kuca najjače.

Dali smo sve u Bersiju, nažalost nije nam se vratilo. Slomilo nas je. Sada mora i da nas ojača. Jer, šansa da se revanširamo Nemcima čeka iza ćoška... I tu priliku ne smemo da propustimo, ma koliko bili iscrpljeni, iznureni, izduvani. Medalja je i dalje nadohvat ruke!

Ne volimo moralne pobede. Štaviše, mrzimo ih. Jer biti moralni pobednik znači da si ipak poražen tamo gde je najvažnije. Imali smo ih i to će zauvek ostati neutešna misao.

Bronza bi svakako značajno popravila raspoloženje, jer je od početka jasno da bi svaka medalja imala neizmernu vrednost.

Zato, momci, glavu gore i samo hrabro, do pobede!

KOŠARKA – OLIMPIJSKE IGRE

Subota

Utakmica za treće mesto

11.00: (2,15) Nemačka (15,0) Srbija (2,00)

Finale

21.30: (14,0) Francuska (30,0) SAD (1,02)

*** Kvote su podložne promenama