Trenersko stablo Željka Obradovića

Ovo nije prvi uvod ove priče. Prvi uvod je sadržao neke zanimljivosti o Kormaku Makartiju i citat šerifa Bela iz "No Country for The Old Men", znate ono kad kaže da mlađima nema pomoći, da će se na kraju "uvek porediti sa old tajmerima". Bilo je tu i Džina Hekmena, kako u drugom delu Francuske veze umesto palice u zatvorskoj ćeliji drži batak i između redova priča priču o tome da je bejzbol u američkom DNK. Da, bilo je ponešto i o genetskoj i kulturološkoj predispoziciji za neke sportove.

Taman tako da objasnimo da je nama košarka ono što je njima bejzbol, da se čitav život svodi na stavljanje određenih rezultata u kontekst i da će između generacija zauvek stajati nepremostiv jaz. Ali da - eto u tome je poenta likvidiranog uvoda -postoje određeni misaoni mehanizmi, mali trikovi starih ljubitelja sporta, da se ti jazovi prevaziđu i nečija zaostavština izmeri.

EVROLIGA - Sreda, 19.30: (3,50) Partizan Mozzart Bet (16,0) Olimpijakos (1,35)

Jedan od tih načina je i beleženje trenerskog stabla, sačuvano sećanje na sve ljude koji su izašli iz šinjela jednog trenera (ako pitate ljude u Filadelfiji, ko ne zna trenersko stablo Kodija Meka, treba mu nasilno promeniti mesto rođenja), na koje je nepobitno uticao da oni kasnije svojim radom promene sport.

Zato priču ne treba komplikovati tananim metaforama, stvarni život ju je već dovoljno zakomplikovao potkraj ove jeseni tik uz košarkaški teren (ili aerodrom) - i svi smo bili cinični i sumnjičavi i upirali prstom u nekoga i svi smo zaboravili poentu i priču o realnoj zaostavštini, koju je nemoguće prećutati.

Možete, ako baš volite, da pustite "Jednom su sadili lipu", dok čitate priču o trenerskom stablu Željka Obradovića. Do kraja teksta, možda zajedno shvatimo šta je hlad.

METODOLOGIJA

Željko Obradović i Aleksandar Nikolić (©MN Press)

U američkom smislu, trenersko stablo se razgranava biranjem najbližih saradnika i postavljanjem odskočne daske pod njihove noge, tako da u nekom trenutku i sami postanu glavni treneri. Sijaset je primera. Vidimo ih i kad pogledamo sa ove, "naše", strane okeana, u onom sportu koji oni zovu soker. Pepu Gvardioli, recimo, grančice njegovog rođenog stabla ponekad zaparaju beonjaču, a jedna se denula da se baš ove sezone i sama razgrana.

Na ovim prostorima takva postavka stvari je jako teška. Prvo, zato što je broj pomoćnih trenera bio daleko manji nego na Divljem Zapadu američkog sporta. Drugo, zato što je širi uticaj glavnih trenera na razvoj igrača ili drugih trenera - koji ne moraju biti uopšte deo njihovog stručnog štaba - daleko veći.

Najveće košarkaško stablo (i to je potvrdila svaka njegova grana ponaosob) svakako pravi hlad nad legendom profesora Aleksandra Nikolića. Profesor je po dubini bio najuticajniji košarkaški stručnjak bez premca, neumorno radeći sa studentima ali i trenerima na lokalnom nivou. Kada su u pitanju najslađi plodovi njegovog rada, možda je njegovo trenersko stablo u američkom tumačenju: i jedino.

Malo je primera kod nas da je neko direktno u svojim stručnim štabovima radio sa trenerima koji su kasnije napravili značajne karijere. Ili kao u profesorovom slučaju - malo je primera da je neko radio u njihovim stručnim štabovima. Tako gledajući, profesor Nikolić na svom trenerskom stablu ima 16 titula prvaka Evrope. Tri svoje, četiri titule Bože Maljkovića i devet titula Željka Obradovića.

I drugi su košarkaški stručnjaci sa ovih prostora imali takav uticaj. Pre svih Ranko Žeravica, čije delovanje u radu sa trenerima nadilazi tu američku definiciju šta sve pripada njegovom stablu.

Zato je naša metodologija drugačija. U obzir uzimamo asistente sa kojima je određeni trener radio, ali i njegove igrače na koje je ostvario veliki, značajan uticaj i dao im vetar u leđa i motivaciju da i sami postanu treneri.

Karijera Željka Obradovića traje bezmalo 34 godine i to je dovoljno dug period da bismo mogli da govorimo i o tome kako se igra menjala, kako se menjao izgled i način rada stručnih štabova, ali i individualni rad i uticaj trenera na igrače. Najvažnije, kako se on sam tome svemu prilagođavao.

Obradović bi, znate već, pre priče o svom uticaju, istakao ko su ljudi iz čijeg je košarkaškog šinjela on sam izašao. U brojnim intervjuima govorio je upravo o uticaju profesora Nikolića, ali i Dude Ivkovića, patrijarha srpske košarke kako su ga mnogi nazivali i Obradovićevog bliskog prijatelja i kuma. Sa njima je imao priliku da direktno sarađuje i njihov uticaj na njegov rad je bio ogroman.

A njegova trenerska priča počela je kada ga je delegacija crno-belih pre poletanja aviona na Evropsko prvenstvo izvukla napolje i predložila da preuzme vođenje crno-belog tima. Upravo je Dudi Ivkoviću objasnio Obradović kakvu je odluku doneo i dobio je blagoslov.

Na tom mestu počinjemo sa crtanjem njegovog trenerskog stabla.

RANI JADI

Željko Obradović sa Velimirom Gašićem (levo), profesorom Milivojem Karaelićem i dr Momom Jakovljevićem (©MN Press)

Ne postoji priča koju je više puta Obradović ispričao od one koliko je morao da radi svakoga dana kako bi imao odgovor za svako potencijalno pitanje koje je neko na treningu mogao da mu postavi. Čitali ste na ovom mestu i da je od Duška Vujoševića dobio svesku sa skriptama i akcijama. Ali definitivno je najvažnije bilo to što je uz sebe imao profesora Nikolića.

U radu mu je pomagao i Velimir Gašić, čovek koji će kasnije krčiti svoj trenerski put i u važnim trenucima za klub ponovo biti verni vojnik u stručnom štabu Partizana.

Nema sumnje ko je igrač na koga je Obradović tada, ali i godinama kasnije u reprezentaciji, ostavio najjači utisak i ostvario u zajedničkom radu najveći uticaj.
"Ja sam pre svega ponosan na odnos koji smo nas dvojica imali", ispričao je Aleksandar Đorđević u filmu "Ako su ruže, procvetaće". "Njegov uticaj na ekipu je bio ogroman. Na mene posebno. Zadovoljan sam što sam i sam bio dovoljno otvoren da njegove savete primim još dok smo bili saigrači".

O tome šta Đorđević misli o Obradoviću kao treneru i koliko je on bio važan da "utre put" i "otvori neka nova vrata u svetu košarke" toj generaciji igrača, govori i način na koji je stao iza "svog najboljeg trenera" u danima Obradovićevog odlaska iz Partizana.

Po odlasku iz Beograda, Obradović se preselio u Badalonu i tamo vodio Huventud do evropske titule. Pre njega ekipu je vodio Lolo Sains, čiji je pomoćnik prvobitno bio Rendi Nols, a potom je u rad stručnog štaba uključen Iskijerdo, čovek koga će Obradović "naslediti", a zatim i produžiti saradnju sa njim kroz karijeru, sve do Beograda gde su proveli zajedno četiri i po godine.

Uz Iskijerda, u stručnom štabu Huventuda te sezone bio je i Hoakin Fortesa, kao i Zoran Miočinović.

Obradović je u Badaloni proveo samo jednu sezonu pa je teško govoriti o velikom uticaju koji je imao na igrače i njihovu budućnost. Svakako je najznačanija grana njegovog trenerskog stabla dok je još bilo mladica - Aleksandar Đorđević, sa svim nacionalnim trofejima, FIBA Ligom šampiona i tri srebrne medalje na klupi reprezentacije i uspostavljanju Srbije kao neupitno druge košarkaške sile sveta u tom periodu.

"MISLILI SMO DA JE LUD"

Željko Obradović i Pablo Laso (©MN Press)

Usledio je trogodišnji boravak u Real Madridu i titula prvaka Evrope odmah po dolasku u klub. Treća njegova u prva četiri sezone trenerske karijere. Svima je bilo jasno "da je on taj", kako je objasnio Paspalj.

Obradović je uz sebe na klupi imao Anhela Gonzalesa, a u timu sijaset zvezda koje je trebalo iskontrolisati, artikulisati i u njihovu igru implementirati određene principe igre. Od takve grupe ljudi svako bi mogao biti uspešan u poslu koji odabere, a samo je nekolicina odlučila da se oproba u trenerskom poslu. Onom najuspešnijem, upravo je Obradović bio jedan od najvažnijih faktora na tom putu.

Huan Antonio Orenga igrao je u tom periodu za Los Blancose, a u trenerskoj karijeri prošao je kroz sve nivoe reprezentativnog rada u španskoj košarci i na kraju tog procesa kao selektor seniorske reprezentacije osvojio bronzu na Eurobasketu u Sloveniji 2013. godine.

Ipak, nije o njemu reč.

Pablo Laso je bio plejmejker u koga je Željko Obradović imao puno poverenje. Makar tako tvrdi Pablo Laso, koji se često osvrće na taj period.
"Mislili smo da je lud. Meni u nekim trenucima nije bilo jasno šta pokušava i da li je čovek glup ili o čemu je reč", ispričao je Laso u jednom od ranijih intervjua o početku saradnje sa Obradovićem. "A onda sam posle nekog vremena shvatio da sam ja bio glup i da je njegov način vođenja tima potpuno proračunat. Da sve ima neki svoj dublji razlog i da gleda nekoliko poteza unapred i u odnosu na svoje igrače".

Kao u onoj narodnoj izreci o serdaru i vojvodi izgledale su situacije kada raspored u Evroligi spoji bivšeg učenika i učitelja, ali je Laso dovoljno puta ponovio različite priče u vezi sa Obradovićevim uticajem na njega, da je ugušio svaku kurtoaznu notu. Posle važnih trofeja koje je osvajao sa Realom izdvajao je koliko mu je iskustvo igranja u takvom timu punom zvezda i način na koji je Obradović hendlovao sva ta imena, značilo u sopstvenom hendlovanju raznih rudija, ćaća i ljuljova ovog sveta.

A upravljanje timom punim zvezda i prvi utisak da je "tip potpuno lud" pratio je Obradovića sve dok se nije adaptirao na život u Atini. U međuvremenu mu je u Trevizu pomagao Lele Molin, tip koji je danas deo stručnog štaba Trenta, a sarađivao je u karijeri i sa Mesinom, nakon čije je ostavke odveo Real Madrid na Fajnal for.

Kao što svako stablo ima svoje vreme najvećeg rađanja i potrebni su mu određeni uslovi da bi iskazalo svoj puni potencijal, tako se i Obradovićevo trenersko najviše razgranalo u Atini.

ATINA, MESTO GDE JE ROĐENA MISAO

Željko Obradović i Dimitris Itudis (©MN Press)

Obradović je u prve četiri sezone karijere osvojio tri evro-titule, pa je usledio period od četiri godine bez trofeja u najjačem evropskom takmičenju, a onda su se "otvorila vrata Helade". U prvoj sezoni sa Panatinaikosom Željko Obradović je postavio standard - u finalu grčkog prvenstva kaširao je PAOK, a u Evroligi posle 13-3 u dve grupne faze redom izbacio Budućnost, Cibonu i Efes, da bi u finalu slavio protiv Makabija. Bila je to njegova četvrta, a Panatinaikosova druga titula evropskog šampiona.

Rezultati nisu bili jedini standard koji je uspostavio. Čuvena je anegdota po kojoj jednog od članova porodice u čijem je vlasništvu PAO uputio gde se nalazi aut-linija i da je sve sa one strane aut-linije njihova oblast, a da je unutar terena od gospodar. To je ubrzo nametnuo i igračima kroz odnos poverenja.

Kada je Dijamantidis, govoreći o radu sa Obradovićem u Atini, rekao da je se osećao kao da "pohađa košarkaški univerzitet", dobro je definisao atinske godine za legendarnog trenera. Kroz njegove ruke prošlo je mnogo igrača i nekoliko stalnih saradnika, a uticaj na njihove karijere je bio ogroman.

Pre svega na njegovog prvog pomoćnika tokom čitavog perioda u PAO - Dimitrisa Itudisa. Sada je popularna šala o njihovom kumovskom odnosu, ali Itudis je često govorio o tome da je Obradović njegov najvažniji košarkaški učitelj. Itudis bi, po američkoj metodologiji bio i najvažnija grana Obradovićevog stabla.

Pored Itudisa u stručnom štabu su bili i Pistiolis, Pegiudis i u jednom periodu Aronis.

Brojni igrači Panatinaikosa iz tog vremena su se odlučili da se oporabaju u trenerskom poslu, a neki od Obradovićevih pulena su ostvarili i zapažene rezultate - sarađivao je sa Odedom Katašom (i sam kao trener postao šampion Grčke, a sada sa klupe vodi Makabi), sa Jakom Lakovičem (osvojio u međuvremenu Evrokup), a treneri su postali i Jurica Golemac, Vlado Šćepanović, Daril Midlton...

Jasno je, međutim, na koga je u tom periodu najviše uticao. U pitanju je aktuelni šampion Evrope, Šarunas Jasikevičijus. Po načinu pripreme za utakmice, detaljnosti u skautiranju i složenosti zadataka koje postavlja pred svoje igrač - pa čak i po stilu vođenja utakmica - Šaras možda i najviše podseća na Obradovića.

"LJUBIM RUKE"

Željko Obradović i Šarunas Jasikevičijus (©Star Sport)

Odlazak Obradovića iz Panatinaikosa i preseljenje u Istanbul izazvali su tektonske promene. Ekipa Fenerbahčea nikada nije imala velike evropske imperative, ali je dolazak najtrofejnijeg evropskog trenera na Bosfor podigao očekivanja i pritisak. Sklopljen je moćan tim, sjajnih igrača, još uvek premladih da bismo mogli da govorimo o novim trenerskim pupoljcima. Ali ako bi trebalo na nekoga da se kladimo, proverite ko je u sezoni 2016/17 - ovenčanoj evropskom titulom - nosio broj 16 u ekipi Fenera.

Ta sezona bila je jedna od pet u kojima je Obradovićev tim igrao Fajnal for Evrolige - preskočio ga je samo u prvoj sezoni. Isti taj period bacio je debeo hlad njegovog košarkaškog stabla.

U sezoni 2014/15 titulu osvaja Lasov Real Madrid. Godinu kasnije Itudisov CSKA, baš protiv Obradovića. Zatim sledi Fenerovo veliko slavlje. Potom, u Beogradu, ponovo Laso postaje šampion, opet protiv Obradovića. Da bi u poslednjoj pretkoronskoj sezoni šampion Evrope postao ponovo Itudis.

U bosforskim dnevnicima ostaje zapisano i da je deo stručnog štaba Fenerbahčea bio Erdem Džan, koga u Turskoj vide kao najsvetliji biser u svojoj košarkaškoj budućnosti. Trener koji je, kada se prvi put našao prekoputa svog bivšeg učitelja, odlučio da mu poljubi ruku u znak zahvalnosti.

JESEN?

Dalo bi se debatovati o onome što je po Obradovićevom podnošenju ostavke ponavljano kao apsolutna istina - on je podigao klub na svim nivoima, ali su nedostajali rezultati.

Bez dileme, Partizan je do nogu potučen u svakom finalu Kupa Radivoja Koraća. Osvojio je, međutim, dve od četiri ABA lige. I u jednoj od četiri sezone u Evroligi došao nadomak Fajnal fora - a da ni u jednoj sezoni u projekcijama, ni po realnoj snazi i rejtingu nije bio ni blizu najbolje četiri ekipe u Evropi, a verovatno ni u osam.

Činjenica je da je, kao i u Istanbulu, apetit brzo porastao. I da je izjava "idemo tamo gde treba da budemo" iz konteksta ulaska u Evroligu i redovnog igranja najvažnijeg evropskog takmičenja, halapljivo proširena na desetu evropsku titulu. Bez dileme, sanjao ju je i Obradović, koji sve što je u ovom tekstu napisano, ne bi ni mogao da postigne bez velike ambicije i prava na snove.

U kontekstu ovog stabla, koje je u drvoredu i dalje za pedalj niže od trenerskog stabla profesora Nikolića, ali je nadvisilo sva druga, uspevši da isprepliće košarkaško korenje i sa prošlošću i budućnošću ove igre, tek ćemo videti ko bi sve od Obradovićevih saradnika i igrača mogao u taj hlad.

U njemu su, kada god bi našli slobodno vreme, dane provodili i Dušan Alimpijević i Serđo Skariolo i početnici i budući šampioni i žive legende.

Vreme za svođenje računa tek predstoji, a za razliku od svih ostalih faktora odgovornih što se crno-beli snovi nisu ostvarili, Obradović je jedini preuzeo odgovornost. I nisu potrebni ni stari Nestorov, ni gosn Čeda i još jedan - mada su pesniku dobro došli - i nisu potrebne tanane metafore, da bi se shvatilo: ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio.