Teo otvorio dušu - o Olimpijakosu, CSKA, Dudi, Zvezdi, NBA, Riversu, najtalentovanijem saigraču...

Miloš Teodosić se ne pojavljuje često u medijima, ali kada je tu, govori o svemu. Bez pardona.

Poznati komentator Edin Avdić ugostio je srpskog asa u podkastu "X&Os chat", a on je u gotovo sat i po vremena razgovorio govorio o brojnim temama.

Utakmica koja je njega lansirala je protiv Slovenije na Evrobasketu 2009. godine, u vreme kada je on kao klinac već bio u Olimpijakosu.

“Mene je doveo Pini Geršon i sa 20 godina sam prilično igrao za jednog momka tog doba. Došlo je do promene, stigao je Janakis. On je takav trener, imao je neke principe koji moraju da se poštuju. Imao je teoriju da posle trećeg dodavanja može da se ide na prodor, a posle šest može šut. I onda dođu treninzi, tebi igrač koji te čuva ide ispod bloka i sad, logično je da ćeš da šutneš. Ja šutnem, on zaustavi trening. I tako jednom, dvaput, pet puta... Nismo mogli da se uklopimo na početku“, rekao je Teodosić i dodao:

“I onda je došlo to Evropsko prvenstvo na kojem nisam sve vreme igrao nešto strašno, došla je utakmica protiv Slovenije, koja se eto namestila da odigram dobro. Bilo je priče da me pozajme za Mekintajera, bilo je priče da daju mene i novac za Holdena. Kako god, samo da me se reše, za tu godinu ili trajno. Posle te utakmice se mnogo toga promenio, vratio sam se kao igrač sa mnogo većim pravima, da igram 30-35 minuta. Mnogo ti je lakše da igraš kada znaš da imaš takvu minutažu, da neće da te promene posle prve greške“.

Jedan je od igrača koji se ne boje da pogreše, što mu je kroz karijeru donelo dosta toga...

“Taj mentalni deo stvara se od 10-11 godina, kada imaš trenera koji razume tvoju grešku. Kada si ti video neku situaciju za dodavanje, a to nije prošlo, pa shvata da ćeš to kasnije moći da izvedeš. Mene su i u mlađim kategorijama za neke takve, normalne greške, trpeli. To se posle odrazilo pozitivno na mene kada sam imao 20-25 ili 30 godina. Normalno je to kada pogrešiš jednom, ali ako to uradiš tri puta, sam sebe bih zamenio“.

Postoji anegdota koju je ispričao Vlada Vukoičić iz mlađih kategorija. Miloš pokušava da izvede njegovo karakteristično lob dodavanje 'odozdo' preko celog terena i ne prolazi dva puta, a onda treći put prođe i okreće se Vukoičiću i kaže: “Eto, vidiš da može“.

“Pa, to je upravo ovo što sam pričao. Nervirali su se oko mene, a ja sam verovao da to dodavanje može da prođe. Tako je i danas, isto verujem da ću od pet pokušaja da pogrešim tri, ali i dalje mogu da ga izvedem“.

Pričao je Teodosić o tome da li su njegova dodavanja smišljena stvar ili plod trenutka?

“Sve je to samo intuicija, vidiš da neke stvari mogu da se otvore, pa probaš. Vi ćete sada zapamtiti pet dodavanja, ali nećete 30-40 grešaka. Ako ćemo realno, mnogo više sam izgubio loptu kada sam nešto pokušavao, nego što sam uspevao“.

Kaže Teo da nije kao mali imao igrača od kojeg je 'skidao' poteze.

“Nisam imao kao klinac gde da pogledam utakmice. Govorim kako današnji momci danas mogu da pogledaju sve NBA utakmice. Čak i ne moraju uživo, nego ustanu ujutru i premotaju unazad. U moje vreme nije bilo mogućnosti da vidiš neke preterane stvari, nego dođeš na trening i onda pokušavaš neke stvari, radio si sam i gledao šta i kako može da prođe“.

O odnosu sa trenerima i kako balansira između svojih odluka na parketu i akcija koje pozovu treneri sa kojima je radio.

“Vrlo retko sam išao preko odluke trenera, kada on nešto pozove. Ili, ako uradim to, odem kod njega i objasnim zašto sam to uradio. Imao sam situaciju kod Dude Ivkovića, on ti pred početak utakmice kaže koja će prva dva napada da se igraju. Onda mi se dešavalo da odem, recimo, kod Kazlauskasa i da ga pitam koja su prva dva napada koja igramo, pa me on gleda zbunjeno jer to nije njegov sistem. Ali, ja sam već stekao naviku da pitam. I danas mi se dešava da pogledam ka treneru i pitam ga šta želi. Ako ne pokaže ništa, zovem sâm akciju. I danas kao mator više gledam ka treneru, ne zato što ranije nisam imao poverenja u trenere, već zato što je on sa strane i bolje vidi situacije. Mnogo puta mi se desilo da sam razmišljao kontra od trenera, a da je on bio u pravu“.

Duda Ivković je imao veliko poverenje u Teodosića.

“Pitam se zašto. Nekada ni meni nije bilo jasno zašto je tako. On je trener i čovek kojem sam zahvalan beskrajno, nemam reči da opišem. U trenutku kada je Olimpijakos hteo mene da menja i tera, on mi je sa 22 godine dao odrešene ruke, da budem prvi plejmejker reprezentacije, da se igra vrti oko mene. I od tog trenutka moja karijera je krenula uzlaznom putanjom, govorim o momentu kada sam otišao iz Srbije. Ne postoji dan, da se ne prepriča neka anegdota sa Dudom, rečnik kako je razgovarao sa nama. On nije nas samo trenirao, već i vaspitao“, pričao je Teodosić i nastavio:

“On nije bio samo trener, već je brinuo o svakom pojedinačno, ne samo o reprezentaciji, već i u klubu. On je zvao gazdu Olimpijakosa zbog mene, zvao je i za druge. I dan danas kada pričamo o Dudi, maltene stojimo mirno, pričamo sa ogromnim respektom. Dudine pripreme su trajale po dva i po meseca, bile su strašno teške pripreme. Ali, on je nama pričao kako nas ne sprema samo za reprezentaciju, već i za klub kasnije. Nije nam tempirao formu da igramo samo dobro sedam-osam utakmica na prvenstvu, pa posle da u klubu tri meseca ne možemo da dođemo sebi“.

Olimpijakos je tih godina ulagala ogroman novac u igrače i tim.

“Prva tri-četiri meseca ni sam nisam znao na čemu. Te godine u Železnik Rašić i ja šutiramo trojke. I on šutira i viče 'Macijuskas, Macijuskas', pa četiri meseca kasnije igram sa istim tim Macijuskasom. Trebalo mi je dva-tri meseca da skapiram da je Macijuskas sjajan igrač, jedan od najboljih šutera sa kojima sam radio, ali da nije neko sa kim ne mogu da igram. Trebalo mi je nekoliko meseci da se naviknem na sve. Dolazili su i posle sjajni igrači, ja sam bio mlad igrač koji je tu bio za mali ugovor, u poređenju sa ostalima. Nisam ni razmišljao o pritisku, već sam igrao košarku. Lider je postao Papalukas, kada je došao u klub. Posle kada su došli Burusis i Spanulis, pa njih trojica su svašta govorili jedni drugima. Sve super, idemo na večere, bićemo kumovi, ali na terenu su svašta govorili jedni drugima. Želim da kažem da je to pravi pristup, van terena možemo da budemo najbolji prijatelji, ali na terenu moramo da ginemo jedni za druge“.

O odlasku u CSKA.

“Nisam preterano želeo da odem. U to vreme je Duda bio trener (Olimpijakosa), bila je situacija da su vlasnici Olimpijakosa bili u razmišljanju da li da se povuku ili ne. Pozvao sam Dudu i rekao mu da imam ponudu CSKA. Duda mi je rekao da razmislim. Prošlo je nekoliko dana i opet sam zvao Dudu i rekao mu da se meni ostaje, ali da ne znam šta da radim. Ostajalo mi se u Atini. On mi je rekao da ni on nije siguran šta će biti, ja sam mu naravno otkrio sve detalje, pa mi je čak i rekao da idem tamo jer je to ponuda koja se ne odbija. Zahvalio sam mu se i otišao sam“.

O derbiju sa Panatinaikosom.

“Bilo je zanimljivih derbija. Počne u 20.45, a završi se u tri sata posle ponoći (smeh). Bilo je strašno dobrih i zanimljivih utakmica. To je atmosfera dosta slična našem derbiju, ali Grci malo više pričaju, viču, ali atmosfera je dosta slična. Nema preterano velike razlike. A onda odeš u Moskvu. Ali, prijala mi je i ta Moskva, gde je bilo sve lakše. Posle četiri godine pritiska da moraš da pobediš Panatinaikos, ne spavaš noćima... Trudiš se da ne pokažeš emocije, ali sve to utiče na tebe, ne možeš da spavaš normalno. Ima igrača koji možda mogu da legnu normalno, ja legnem i izvrtim utakmicu 6.000 puta. Takav sam, to mi pomaže da se koncentrišem“.

O ritualima pred utakmice.

“Radim pred utakmice neke stvari koje mi drže koncentraciju. Ne volim da, na primer, pričam sa nekim pola sata i da gubim fokus. Zato radim te stvari koje radim, da bih zadržao koncentraciju. Ali, ne bih da otrkivam šta je u pitanju“.

Govorio je Teo o Fajnal foru 2012. godine, o porazu od CSKA.

“Ta je utakmica promenila naše karijere. Da smo te godine osvojili i u Londonu bismo imali mnogo više samopouzdanja naredne godine. Godinu dana kasnije smo imali manje samopouzdanja jer smo opet igrali protiv Olimpijakosa. Iako se ekipa promenila, to se osetilo. Bili smo dominantni i izgubili smo možda pet utakmica u celoj sezoni u svim takmičenjima. Došli smo na utakmicu gde imamo 17, 19 razlike na desetak minuta pre kraja. Sedimo na klupi Krstić, Kirilenko, Kaun i ja. Nismo znali što ne igramo, ali nas je trener odmarao za finale VTB lige protiv Himkija. Kakvo finale VTB? Ali toliko smo bili dominantni da smo mogli da odmaramo najbolje igrače. I onda Olimpijakos ubaci neke trojke. A Duda je imao to i ranije, kao protiv Španije kada je dao šansu svima i rekao je ko zna da li ćete opet imati šansu da igrate finale i dao šansu svima. To je uradio i u Olimpijakosu. Njemu su Printezis i Spanulis sedeli na klupi i pustio je Kešelja koji je malo igrao, pa Mancarisa, Slukasa i Papanikolaua koji su imali manje minuta i nisu bili nosioci i počeli su da ubacuju, a nama se obruč smanjio... Mi smo cele godine pokrivali Kirilenka, koji je strašan igrač i dvaput šutne, a ima indeks 30... On je čuvao Printezisa, a ne govorim to jer smo izgubili taj Fajnal for i nije prvi F4 koji sam izgubio. Sistem F4 je nezahvalan i nepravičan, hajde da igramo seriju od pet ili sedam utakmica, pa ko je bolji neka pobedi. Ovako igraš celu sezonu i dođe ti jedna utakmica i izgubiš“.

Govorio je o Berlinu i osvajanju evrotitule, protiv Fenerbahčea 2016.

“Otvorili smo utakmicu sjajno i imali 20 razlike na poluvremenu, ali, imali smo četiri poraza na Fajnal forovima i posle tih 20 razlike ne znam ni ko je dao koš. Fener je imao sjajnu ekipu, a mala je razlika tu sad ko je bio bolji. Pola koša, dva razlike, pitao sam se da li je moguće da ću opet da izgubim. Hrijapa je dao što je dao i osvojili smo. Zato i nisam hteo da idem u NBA ranije, hteo sam da osvojim Evroligu i kada smo je osvojili pao mi je teret sa leđa. Uživao sam u toj pobedi. Jer ranije nisam mogao noćima da spavam nakon tih poraza. Mi smo stvarno gubili utakmice u poslednjim sekundama. Stvarno su neke neverovatne stvari“.

O odlasku u NBA.

“Hteo sam da probam, mogao sam, imao sam želju... Nisam pričao sa svojim agentom preterano o tim stvarima, a to je bio prvi put da sam mu nešto tražio. Rekao sam mu da hoću da odem u NBA i on se iznenadio. A stvarno sam hteo da odem i probam, da vidim da li mogu da igram tamo, da li mogu da se takmičim sa tim igračima? Nisam pogrešio... Trebalo je ranije da odem, a opet da sam osvojio Evroligu ranije i otišao bih. Odem u Olimpijakos i potpišem ugovor na pet godina, pa u CSKA i tamo na tri sezone... Nisam ni imao nešto konkretno i ljudi su znali da neću da idem dok ne osvojim Evroligu“.

Džimi Batler je svojevremeno rekao da je Teodosić najbolji srpski košarkaš u NBA ligi.

“Nisam to znao... Stvarno mi je žao što nisam otišao ranije jer je taj odlazak u Ameriku promenilo mene kao igrača, jer nikada nisam individualno radio. I nisam poznat kao neki strašan radnik, ali sam tamo postao strašan radnik. Tamo je sistem takav, uslovi su takvi da ti je lepo da mnogo radiš. Dođeš u halu i čeka te doručak, pa onda odeš kod fizioterapeuta, pa teretana i onda malo u halu. Ne mogu da budem u hali osam sati, ja za pola sata mogu da ubacim 100, a tamo ubacim 400 jer ti stalno loptu vraćaju treneri. I ti postaješ bolji igrač kada redovno pogađaš toliko šuteva na treninzima i stvarno je lepo da budeš tamo u hali. Da sam otišao ranije, moju karijeru bi NBA produžio. To tamo mnogo znači. Ti tamo 10. aprila završiš sezonu i slobodan si sledećih šest meseci da radiš na svom telu. Mnogo se to oseti sledeće godine. Ubacuješ više, budeš jači... Ovde to nema. Ja sam sa 28 godina prvi put otišao na more. Ti završiš sezonu 17. juna i Duda kaže da 30. juna kreću pripreme. To je 12 dana. I tako jedne godine, druge, treće, pete, nemaš vremena da radiš na sebi“.

Kako je izgledao odlazak u NBA?

“Nisam razočaran tim iskustvom jer nisam mnogo pratio NBA i pratio sam ono što igram. Sada već u ovim godinama pratim sve, a ranije sam pratio samo svoje lige i nisam in gledao NBA, a posle šest meseci sam znao sve igrače i pratio malo koledž... Trebalo mi je jedno sedam dana da naučim jezik. Bili su tu Grifin, Beverli, Galinari, Džordan... Trebalo mi je da im naučim imena i sad dolazi Vesli Džonson koji je igrao u Panatinaikosu i dođe i zakuca preko čoveka. Rekoh kakvi su ostali kada ovaj skače ovako? Te prve godine mi je bilo lepo, a nije mi odgovaralo što je Blejk bio trejdovan jer smo imali dobru saradnju i udvajali su ga stalno, a mene nisu znali i pomognu na njega, pa ja pet-šest trojki ubacim sam. Meni je to bilo idealno. I kada je otišao u Detroit došli su Heris, Bobi i Ejveri Bredli pa se menjala moja uloga. Bio sam zadovoljan ulogom, ali nisam preterano želeo da ostajem jer su draftovali Šeja i tu su bili Beverli, Ostin Rivers, Lu Vilijams i rekao sam da im stvarno nisam potreban. Mene da pitaju, ne bih ni igrao, bolje Šej da igra jer je talentovan, perspektivan, a oni Beverlija gurnu jer igra odbranu, i na kraju ostanem tu do februara, ali nisam nešto mnogo igrao. Lepo je tamo, vodim računa o sebi, imam sve uslove i u februaru su me 'vejvovali'. Zovu me u kancelariju Rivers i ljudi iz kluba prvo da mi to saopšte i oni to saopšte samo ovako. Nema tu 'žao im je', a nisam ni znao šta to znači 'vejvovanje'. Rekao sam agentu da kaže da se povlačim iz košarke jer mi je žena bila trudna i nisam hteo da se selim negde na mesec i po dana. Ovako dobiješ ceo ugovor i otišao sam posle toga“.

O saradnji sa Dokom Riversom.

“Davao mi je slobodu kao i drugim igračima. Prosto je takav sistem tamo, ali ne znam kako je u drugim ekipama i vidim da je jako slično. Dodam loptu, istrčim i ne dobijem više loptu. I sad se pitam šta je ovo, je l igramo i rekli su mi da ovde kad daš loptu više je nećeš videti. Nisam mogao to da shvatim, a pomoćni trener mi izbaci statistiku da sam ja prvi u ligi po 'advanced pass', a nisam siguran ni šta to znači. Naučen sam da igram košarku, meni je to normalno i ne obraćam pažnju na vrstu dodavanja. Imali smo po 60-70 odsto završenih napada sa jednim ili nijednim dodavanjem. Davao je Dok svima šansu i slobodu što je super. On ima strašne tajm-aute jer je uvek nešto drugačije i nešto što si vežbao i još izmeni nekoliko stvari. Ti imaš tamo po 14 tajm-auta i on uvek ima nešto novo da me iznenadi, a ja uvek mogu da iznenadim protivnika novim napadom ili novom varijacijom i uvek može da iznenadi protivnika“.

O tome ko je taktički najbolji trener sa kojim je radio.

“Duda, sigurno. I uz Dudu mislim da je Sale imao svoje principe koji su dobri, ali mislim da je Itudis bio najposvećeniji i uvek imao rešenje. Igrači su malo kvarni i razmaženi i to je prosto tako, ali je recimo Dimitris imao to da, ako ti pitaš zašto ova odbrana i on ti daje konkretan odgovor. Meni to može da se ne dopadne, ali sam dobio jasan odgovor šta dobijam i šta on želi da dobije. Sećam se, igramo protiv Astane neku utamkicu i on se žali da je slabo spavao pred utakmicu jer je gledao sedam utakmica kako igraju. Rekao sam mu da se opusti i da ćemo dobiti 30-40 razlike, da bi mi on poručio da ja biram utakmice. Obojica smo se smejali jer zna da nije tako. I kod Dude je to bilo tako, vrlo dobro podeljene uloge i znaš zašto si tu. I sad izvolite, radite to zbog čega ste dovedeni“.

Kada je dolazio u Zvezdu rekao je da "ne želi da časti prisustvom" i upitan je da li je razmišljao o kraju karijere...

“Razmišljao sam o dolasku u Zvezdu dugo i bila mi je želja da igram u Zvezdi i nisam hteo da dođem u Zvezdu i da budem 15. u Evroligi. Bilo je tako prošle godine, ne volim te stvari jer je drugačije to u Bolonji ma koliko mi bilo lepo. Ne mogu da dođem u Zvezdu i da budem 15. Bilo je povreda i svega, ali to je jedini razlog zbog kojeg nisam hteo i napokon se sklopilo da je to-to. Mislio sam da će Zvezda da napravi odličnu ekipu i krenulo je u nekom trenutku u tom smeru, desilo se nešto prošle godine pa se to nije ostvarilo. Govorim za Evroligu. Ponavljam, meni je primarno bilo Evroliga, iako je osvojena ABA liga i KLS. Meni je Evroliga primarna i ove godine. Ne treba zapostavljati ABA, ali je primarna Evroliga i mislim da je situacija takva da imaš ekipu, igrače i na nama je da napravimo hemiju i da se uklopimo i da otvorimo Evroligu na pravi način jer će i navijači to prepoznati jer su prvih četiri-pet kola bitni za dobar rezultat“.

O večitom derbiju?

“Ambijent je sjajan... Meni je sjajno da igram, nebitno ko je domaćin i prelepo je da igram derbi, jer kada imaš 10-12 godina želiš da igraš derbi, nebitno u kojoj državi jer je to kruna karijere. Još ako pobediš... Pritisak je strašan, velika je razlika igrati ovde i u inostranstvu jer tamo ne pričaš njihov jezik. Pola toga tamo ne razumem šta mi govore. Ne samo na utakmici nego i van. Neću zaboraviti svoj derbi u gostima, ujutru trening, pa kući lagano fokus i idem na utakmicu. Ovde dođem u restoran oko mene 100 ljudi i jedem sa bratom, a nisam navikao na tu pažnju i pobegao sam kući jer sam na to navikao. Ne mogu da se koncentrišem u toj gužvi, ali super stvarno, lep je osećaj. Ima to svoju draž“.

A, ko je najtalentovaniji saigrač?

“Igrao sam sa strašno velikim talentima. Aleksandrov je sedeo sa mnom u klupi i igrali smo u FMP zajedno, ali bilo je tu mnogo igrača. Darko Miličić je isto tako neverovatan, ali Nemanja Aleksandrov šta je radio i kako je veliki talenat bio... U '20. oktobru' igramo protiv Partizana koji sedam godina nije utakmicu izgubio. I ja mu bacam alej-up dodavanje, on hvata i zakucava, pobedimo ekipu koja sedam godina nije izgubila i to sve zbog njega. Ne mogu zato jednog da izaberem. Idealna petorka? Na pleju bih stavio Papalukasa. Na dvojci imam Spanulisa, De Koloa, Bogdanovića... Ne mogu da nabrojim pet. I sa 12 bih se mučio. Na trojci Kirilenko, Šiškauskas, Belineli, a na pet mora da bude Krstić. Tu mi je najlakše“.