Takav harambaša nam je nedostajao pod košem

U sarajevskoj Skenderiji momak sa brojem "24" na dresu izgledao je kao da je istrčao pravo iz nekog starog, usmenog predanja, kao harambaša, predvodnik čete i neko ko se ne plaši ni buke, ni pritiska, ni ulaska u meso zarad pobede. Ako je Srbija u poslednjih nekoliko godina pod koševima tražila nekog ko će istovremeno zaprljati dres i zapaliti ekipu, onda je u Sarajevu napokon pronašla svog čoveka.

Od prvog minuta bilo je jasno da Srbija ulazi u utakmicu sa idejom da je pretvori u rovovsku bitku. O tome je posle utakmice detaljnije govorio Dušan Alimpijević, ali ono što je naročito privuklo pažnju u čuvenoj dvorani bila je igra visokog krila Budućnosti u poslednjoj četvrtini. Svaki skok bio je na juriš, svaki duel bez trunke rezerve, a njegovi potezi podsećali su na to kakvu snagu ima igrač koji, kao i svako od nas, ima svoje vrline i mane, ali ono što očigledno nikada ne priznaje jeste manjak borbe. U naelektrisanoj atmosferi, dok je Skenderija kipela od buke i priželjkivala pobedu svog tima, Tanasković je ostao miran, hladan i fokusiran, baš kao harambaša koji zna da ga čeka najteži posao, ali ga je bez pogovora prihvatio.

Mada je u ovakvim pobedama možda nepravedno isticati pojedinca, Tanasković je to zaslužio ne samo minijaturama u presudnom kvartalu, već i onim često nevidljivim stvarima koje prave ogromnu razliku. Tokom deset ključnih minuta upisao je tačno polovinu svojih poena – 12 od ukupno 24 – i uhvatio četiri ofanzivna skoka, koji su u punoj Skenderiji delovali poput opljačkanog plena iz srca protivničkog reketa. Izgledalo je kao da je svaka odbijena lopta išla pravo njemu u ruke, kao da je "osetila" ko vlada situacijom i kome je suđeno da bude presudni faktor na kraju.

Možda najveća vrednost Nikole Tanaskovića jeste ono što je uneo u tim, ne samo kroz statistiku. Njegova energija bila je zarazna. Saigrači su u jednom trenutku, kada je pritisak domaće publike bio najveći, bukvalno gledali u njega kao u oslonac. Takvih igrača, tihih i neumoljivih vođa, nedostajalo je Srbiji na pozicijama pod košem. I zato je možda najveća sportska ironija što Tanasković nikada ranije nije bio ozbiljnije u planovima prethodnih selektora. Ni kod jednog. Često nije bio ni na širem spisku kandidata, kao da je kroz celu karijeru morao da dokazuje da pripada tamo gde ga danas vidi srpska košarka – u reprezentativnom dresu, u važnom kvalifikacionom ciklusu.

Tu je nepravdu, međutim, ispravio Dušan Alimpijević. Prepoznao je ono što je Tanasković godinama pokazivao na terenu, najpre kroz dva boravka u Igokei, a poslednjih sezona u Budućnosti, gde je izrastao u jednog od najpouzdanijih i najčvršćih igrača ABA lige. Njegove igre u Podgorici već su bile dovoljan signal da je spreman za viši nivo. Iako ima 28 godina, narod kaže da za "prave stvari nikad nije kasno".

Zanimljiva je i simbolika da je Tanasković je prvi seniorski reprezentativac Srbije rodom iz Smederevske Palanke. Iz malog grada koji je kroz istoriju znao za velike borce i ratnike, sada dolazi košarkaš čija je upornost polako postaje zaštitni znak novog tima Srbije.

Od reprezentativnog debija u Pioniru, pa do Skenderije, gde su se tražili najdeblji živci, Tanasković je pokazao da ga zanima samo jedno - borba. I da se iz te borbe izrodi pobeda. Tanasković se gotovo savršeno uklopio u selektorovu ideju reprezentacije u kojoj se mnogo trči, a fizikalnost, beskrajna energija i izdržljivost daju dodatnu notu. Možda se viđeno u prve dve utakmice nekom nije dopalo, ali više i bolje od ovoga nije bilo moguće, niti realno očekivati posle samo sedam dana zajedničkog rada. Što reče Alimpijević – nedostajalo je estetike, ne i karaktera. A tu je Tanasković savršeno pronašao svoje mesto i ulogu.

U Sarajevu se poneo hrabro, bez trunke rezerve i straha. I što je najvažnije, kao pravi košarkaški harambaša poveo je svoju "četu" do pobede. Srbija je dugo čekala ovakvog ratnika pod koševima. Ako ništa drugo, bar za kvalifikacije, gde borba i individualni kvalitet vrede mnogo. Sada ga, čini se, napokon ima.