Širina koju treba negovati zbog iskustva sa Evrobasketa

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Ranije je među košarkaškim radnicima važila teza da je za uspeh potrebna skraćena, koncentrisana rotacija igrača. Sistem u kojem je sada igra pod obručima zahteva daleko veću širinu, dužinu klupe kako ne bi sve palo na dvojicu, trojicu, petoricu ili sedmoricu njih. Ta vremena su sve dalje u prošlosti, mada se i dalje mogu naći takvi slučajevi...

Srbija je Mundobasket otvorila baš kako je trebalo. Ne može se reći laganom, ali svakako ubedljivom pobedom nad Kinom u kojoj su svi dobili šansu da osete parket Araneta Koloseuma, upišu se u listu strelaca i uhvate ritam. Zna i Svetislav Pešić da su utakmice grupne faze u Manili za nas nešto kao produžene pripreme jer protivnici u Grupi B, objektivno, nisu tog kvaliteta i ranga da bi nam parirali za prvo mesto. Zato je ovo bila idealna situacija da se izbalansiraju minuti nosilaca igre i podeli odgovornost.

Bez obzira na konačnu razliku od 42 poena, utakmica nije bila uopšte laka da se dobije. Kinezi su od prvog sudijskog podbacivanja lopte išli oprobanom taktikom iz Šenžena, da igraju na i preko granice faula, kako bi pokušali da zastraše srpske košarkaše i eventualno ih uvedu u kontraritam. Pošto su pre samo nekoliko dana videli šta Kina može, srpski košarkaši su spremno dočekali “tuću“ i brzo odgovorili sličnom merom. Pokazali smo zube i da nismo od svile.

I pored toga, izabranici Saše Đorđevića držali su visok ritam svih 40 minuta, mada je Srbija imala kontrolu utakmice posle uvodnih pet minuta, dok se ekipa nije aklimatizovala na prostor, okruženje i uslove igre. Rezultat toga je vođstvo od preko 20 razlike na poluvremenu i visokih +42 za kraj.

U ovakvim susretima možda je od ključne važnosti širina sastava. Mali koraci potrebni su svakom igraču da pronađe svoju zonu komfora i u njoj funkcioniše shodno očekivanjima. Bogdanu Bogdanoviću ovo je bio prvi takmičarski meč u reprezentaciji još od meča sa Češkom za peto mesto u Pekingu. Stefan Jović je dao svoj doprinos u kvalifikacijama, ali ga suštinski nije bilo od povrede u Beogradu kada smo izgubili kartu za Tokio. Nikola Jović, Filip Petrušev, Ognjen Dobrić, Aleksa Avramović i Boriša Simanić su debitanti na velikim turnirima, dok je Vanji Marinkoviću, Dejanu Davidocu i Dušanu Ristiću ovo tek drugo reprezentativno takmičenje.

200.000 dinara i danas čeka na tebe, izađi na crtu!

Da bi Srbija u nastavku Mundobasketa imala na koga da se osloni kada nosioce poput Bogdana Bogdanovića ili Nikole Milutinova ne ide, moraju da se koriste situacije kao ova na premijeri u Manili. Reprezentacija je dobila bezmalo 60 odsto poena od igrača sa klupe, tačnije 60 od 105. I to treba negovati, najviše zbog prošlogodišnjeg iskustva...

Setimo se da je Srbija u Prag i Berlin otišla sa najvišim očekivanjima, ekipu je pratio zlatni oreol na svakom koraku, a završilo se porazom od italije u osmini finala. Tada je na visini zadatka bio samo Nikola Jokić, ostali nisu mogli da ga isprate. Jedan od razloga što smo ostali nemi na paljbu Italijana je taj što nismo imali dovoljno raspoloženih igrača, pogotovo onih koji deluju iz drugog plana. Nikola Milutinov je u Prag stigao nekoliko dana posle ekipe zbog virusa, Nemanju Nedovića selektor je morao postepeno da uvodi u ritam pre nego što se opet povredio i završio Evrobasket već u grupi. Vanju Marinkovića je “pokosilo“ kad smo već bili tamo. Kada se podvuče crta, svih šest utakmica na turniru odigrali su samo Nikola Jokić, Vasilije Micić, Vladimir Lučić, Nikola Kalinić, Marko Gudurić, Marko Jagodić Kuridža i Ognjen Jaramaz. Dejan Davidovac i Dušan Ristić imali su po pet nastupa, ostali manje.

Makaren postiže više od 27,5 poena - kvota 1,90

Nije realno očekivati da Srbija uvek ima svih dvanaest jednako raspoloženih igrača na raspolaganju, niti da će Svetislav Pešić stalno koristi sve kao protiv Kine, ali ovakvi mečevi daju šansu struci da pronađe odgovarajuće rotacije za adekvatne situacije. I to je benefit koji treba da prigrlimo oberučke, nešto što vredi negovati, najviše zbog te prošle godine. Jer, budimo realni, ovog leta nemamo luksus Jokićeve briljantnosti, Micićeve klase, svestranosti Lučića i Kalinića... Imamo dobru grupu momaka, određeni individualni kvalitet i šansu da kroz utakmice izgradimo pobednički duh, da u jezgru svega bude – timska košarka.

Vanja Marinković (©Star Sport)

Zato je verovatno selektora zadovoljilo što je video 30 asistencija na 105 poena, Stefana Jovića i Marka Gudurića sa po šest razigravanja, Vanju Marinkovića i Dušana Ristića sa po četiri trojke – ubacili 14, odnosno 13 poena – i dobrim sekvencama koje su zacementirale vođstvo, Aleksu Avramovića i Ognjena Dobrića koji bespoštedno “grizu“ za svaku loptu da bi se zatim počastili i na drugom kraju terena... Iz te odbrane naterali smo protivnika na 21 izgubljenu loptu, 14 iz naših ukradenih poseda, što je direktno donelo 39 poena.

I Filip Petrušev, čija nas je povreda sve presekla, bio je vrlo dobar za svojih pet i po minuta na parketu jer je izvukao osam poena, dva skoka i jednu ukradenu loptu. O Nikoli Joviću ne treba više govoriti kao prijatnom iznenađenju, njegova profesionalnost, zalaganje i želja su sada njegov trejdmark.

Doći će Bogdanove strele, imaće Milutinov još fantastičnih zakucavanja, ali ništa nije tako dobro nego kada tim pobeđuje kao celina. Kina je samo jedan primer i nije pokazatelj koliko je srpski tim zaista napredovao za ovih mesec dana, ali je dobar pokazatelj u kojem smeru ide ono što je zamislio Svetislav Pešić sa svojim saradnicima.

Ovo je samo prva stepenica i osećaj je dobar, samo da ovako nastavimo.