Šest zlatnih pečata Dušana Ivkovića

Trenerska karijera legendarnog Dušana Ivkovića je trajala bezmalo 40 godina. Mnogo velikih stvari koje je Ivković uradio ne mogu da opišu samo brojkama i trofejima. Ali šest velikih uspeha se posbeno izdvajaju. Jeste Ivković na početku osvojio triplu krunu sa Partizanom, jeste napravio čudo sa manjim klubovima kao što su PAOK ili AEK, bilo je tu i međunarodnih i domaćih trofeja u Rusiji, Grčkoj, Turskoj...

Ali ono po čemu će ga košarkaška istorija najviše pamtiti su uspesi na klupi naše reprezentacije i Olimpijakosa. Šest velikih titula osvojenih u stilu za pamćenje.

ŠAMPION EVROPE SA JUGOSLAVIJOM 1989.

Duda Ivković, Dino Rađa, Vlade Divac, Jure Zdovc (©MN Press)

Jugoslavija je od 1970. do 1980. osvojila olimpijsko zlato, dva svetska zlata i tri evropska zlata. I još pregršt srebnih i bronzanih odličja. Bila je to košarkaška velesila! Ali od olimpijskog zlata u Moskvi je krenula silazna putanja. Srebro na EP, bronza na SP, sedmo mesto na EP, bronza na OI... Reprezentaciju je 1985. preuzeo legendarni Krešo Čosić, napravio drastičan rez i podmladio ekipu. Mladom Draženu Petroviću je priključio Vrankovića i Čuturu, Jugoslavija je EP završila na razočaravajućem sedmom mestu. Ćosić je nastavio da podmlađuje pa je na SP 1986. pridodao mladog Vlada Divca, ali je osvojena samo bronza. Tom prilikom je u stručni štab Ćosića kao pomoćnik došao Dušan Ivković koji je već imao značajne uspehe u Partizanu, Arisu, Šibenki, Radničkom. Poznavao je neke od mladih lavova iz univerzitetske reprezentacije sa kojom je 1983. u Edmontonu osvojio srebro.

"Video sam da nešto na tom Svetskom prvenstvu 1986. nije u redu. Izginuo sam u toj reprezentaciji. Igrali smo grupu kvalifikacija na Tenerifama, Santa Kruz de Tenerife. I gledam ja kako igrači ’isfuravaju’ napolje, a novinari svuda okolo. Obiđem ja sobe, samo Petranović i Dražen ostali u sobi. Odem kod selektora i kažem: ’Krešo, ceo tim nam je otišao u grad’. ’A šta ću in ja’, kaže on, a gledao je neke crtaće. Kažem: ’Krešo, ovo nije dobro’. Igrači sutra pitaju ko ih je cinkario, a ja kažem: ’Stanite, ja sam to uradio. Pa pogledajte Sport’. A na naslovnoj strani objavljeno ’Dolče vita u Santa Kruz de Tenerife’. Rekao sam im kako bahato pred novinarima izlaze, misleći da im niko ništa ne može, i pogledajte šta je rezultat. Ta se reprezentacija istog momenta promenila", govorio je Ivković kasnije u intervjuu za Nedeljnik.

Ceo svet plače za Ivkovićem: Osmeh, džentlmenstvo, životne lekcije... Dudo, ti si bio košarka!

Ćosić i Ivković su nastavili proces i na EP u Grčkoj 1987. stigli sa još mlađim timom kojem su pridodati Žarko Paspalj, Aleksandar Đorđević, Toni Kukoč i Dino Rađa. Uz Dražena, Divca, Vrankovića bila je to kičma evropskog drim-tima. Jugoslavija je tada stigla do polufinala gde ju je eliminisao nezaustavljivi Nikos Galis i osvojena je bronza. Ćosića je javnost žestoko kritikovala zbog podmlađivanja i posle tog EP je podneo ostaku. Nasledio ga je Duda Ivković.

On je mesec dana kasnije na Univerzijadu u Zagrebu poveo strašan tim sa Draženom, Divcem, Vrankovićem, Grbovićem i usadio im pobednički mentalitet. Osvojeno je prvo univerzitetsko zlato. Ispod su ostali Ameri koje je vodio legendarni Majk Kšiševski, a igrali Mič Ričmond, Šon Eliot, Bi Džej Armstrong, Deni Feri...

Prošao je kvalifikacije za Olimpijske igre i na najvećoj smotri sportista doveo reprezentaciju do finala gde su bolji bili Sovjeti. Ćosićev temelj je Ivković ojačao iskusnim plejmejkerom Željkom Obradovićem i još jednim mladim lavom Jurijem Zdovcom. Veliku polemiku tada je izazvala Ivkovićeva odluka da iz tima izostavi Acu Petrovića i Gorana Grbovića, jer je hteo da sa Kukočem i Paspaljem da sklapa tim za budućnost. Tolika je frka bila da se Dudin spisak nije objavljivao četiri ili pet dana nakon što ga je on poslao, sve dok sam nije zapretio da će otići sa mesta selektora ako se tim odmah ne objavi.

Kockice su se posložile za EP na domaćem terenu u Zagrebu 1989. godine i zlato koje je jugoslovenska košarka čekala skoro 10 godina. Od OI u Moskvi...

Košarka koju je tog leta u Zagrebu igrala tadašnja Ivkovićeva Jugoslavija nikada posle nije viđena na evropskim prvenstvima. Takva surova dominacija je nezabeležena. Dražen Petrović je već bio zvezda Real Madrida i spremao se za NBA, a u ekipi su pored njega bili Kukoč, Paspalj, Divac, Rađa, Danilović, Zdovc, Vranković... Više od pola ekipa je bilo mlađe od 23 godine.

Jugolsavija je grupu počela gaženjem evropskog šampiona Grčke sa 103:68! U grupi su bili još Bugarska i Francuska, a Plavi su u tri pobede imali koš razliku + 73! Sevale su kontre, pljuštale su trojke, prštala su zakucavanja... Divac i Rađa su svetu pokazali najtalentovaniji centarski tandem, Dražen je rešetao, Paspalj i Kukoč plesali... Pred 10.000 navijača, Italija je u polufinalu pregažena 17 razlike, a onda opet šamar Galisu i Grcima u finalu 98:77 uz 28 poena Dražena, 25 Rađe, 16 Divca... Bilo je to prvenstvo na kojem ni u jednom sekudnu nije delovalo kao moguće da neko savlada Jugoslaviju. Duda Ivković je stvorio evropski drim-tim.

ŠAMPION SVETA SA JUGOSLAVIJOM 1990.

Dušan Ivković (©MN Press)

Godinu dana kasnije u Argentini na Svetskom prvenstvu se nije postavljalo pitanje prvog favorita. A Ivković je doveo još jači tim od onog iz Zagreba! Već strašnoj ekipi su priključeni Zoran Savić i Arijan Komazec... Posle dve lake pobede u grupi, Jugoslavija je u trećem meču doživela šokantan poraz od Portorika što je bila dovoljna opomena da Ivković izabranike sputi na zemlju i maksimalno ih zategne pred odlučujuće borbe. Usledile su ubedljive pobede nad Brazilom, Sovjetima i Grcima.

U polufinalu su pobeđeni Ameri predvođeni Alonzom Morningom uz 31 poen Dražena Petrovića. Finale je donelo susret sa najvećim rivalom i dužnikom – Sovjetima. Žarko Paspalj je sa 20 poena bio najefikasniji, Petrović, Kukoč, Savić i Zdovc dvocifreni i Jugoslavija se posle 12 godina vratila na svetski tron. Dušan Ivković je za tri godine na klupi Plavih osvojio svetsko i evropsko zlato i olimpijsko srebro.

Vanzemaljac, kabadahija, otelotvorenje autoriteta: Šta su o Dudi rekli Greg Popović, Paspalj, Rađa, Teo…

Ali država polako kreće da se raspada... Već tada se desio incident sa čuvenom zastavom i šahovnicom koju je nosio Dražen Petrović. Divac mu je uzeo i zamenio jugoslovenskom zastavom.

"Pre svega, to je bila zastava Velimira Perasovića, ne Draženova, neko mu je dao. Reći ću vam istinu – ta priča o braći, ta američka sra..a, ništa od toga nije istina. U to vreme (Mundobasketa) mnogo hrvatskih navijača došlo je u Argentinu sa zastavama Hrvatske. Perasović je imao jednu od tih zastava, jer mu ju je neko dao. Divac mu je uzeo i stavio mu jugoslovensku na ramena. Čak su se smejali, a Divac mu je rekao: 'Kada budu videli koju zastavu imaš u kući, svi će da te zaj....u'. Bila je to interna šala", ispričao je kasnije Duda Ivković.

Ipak duh iz boce je uveliko pušten i temperatura u Jugoslaviji je počela da se zagreva.

ŠAMPION SVETA SA JUGOSLAVIJOM 1991.

Vlade Divac i Dušan Ivković (©MN Press)

Dok se Jugoslaavija polako raspadala, Ivkovića i njegovu kaznenu ekspediciju je 1991. čekalo EP u Rimu na kojem je trebalo da odbrane dominatno osvojenu titulu dve godine ranije u Zagrebu. U ekipi nije bilo Dražena Petrovića koji je otišao u NBA i tražio ustupke koje mu Ivković nije dozvolio. I bez njega je to bila prejaka ekipa. Usotalom, Kukoč je godinu dana ranije bio MVP na SP u Argentini, a ne Dražen.

Petrovića je zamenio Sale Đorđević, u ekipu je godinu dana ranije ušao sjajni strelac Perasović, a sveže penzionisanog Željka Obradovića je zamenio Zoran Sretenović iz šampionskog tima Jugoplastike. Divac, Kukoč, Rađa, Danilović, Paspalj, Đorđević, Savić, Komazec... I Jurij Zdovc kojem je tada već otcepljena Slovenija naredila da napusti ekipu usred takmičenja!

Posle tri lagane pobede u grupi nad Španijom, Poljskom i Bugarskom, Zdovc je u suzama zamolio Ivkovića da ga pusti. Dan pred polufinale protiv Francuske.

"Sve o čemu sam mislio je odluka Slovenije o secesiji i kako to nije trebalo da se desi. Jurij Zdvoc je otišao zbog toga. Pitao me je: 'Treneru, šta da radim? Ako budem igrao, u Sloveniji će me zvati izdajicom'. Tada sam mu rekao da ne brine, da ću ja sve da sredim. Posle sastanka pred finale, izdrao sam se na novinare iz Slovenije. Rekao sam im da sam ja gazda i da ja odlučujem šta će da bude sa Zdovcom, ne oni“, pričao je kasnije Duda Ivaković.

Jugoslavija je sa 11 igrača prvo pregazila Francuze u polufnalu (96:77), a potom i domaćina u finalu (88:73). Kukoč i Divac su bili u idealnoj petorci, a Toni je opet bio MVP takmičenja.

Bio je to poslednji ples belog drim-tima. Umesto da vrhunac doživi godinu dana kasnije Olimpijskim igrama u Barseloni i pokaže šta može protiv Majkla Džordana i najboljeg tima svih vremena, usledio je raspad države i reprezentacije.

EVROPSKO ZLATO SA JUGOSLAVIJOM 1995.

Sa postolja 1995. godine (©MN Press)

Četiri godine je Jugoslavija provela pod sankcijama, nije igrala takmičenja kada joj je zlatna generacija bila na vrhuncu i to su iskoristili Svetislav Pešić i Nemci da prekinu nizu Plavih na evropskim prvenstvima i osvoje šokantno zlato 1993. Padom embarga i umećem velikog Bore Stankovića, Jugoslavija se u minut do 12 ugurala u kvalifikacije za EP u Atini 1995. godine.

Duda Ivković je sakupio svoje zlatne momke Divca, Paspalja, Đorđevića, Danilovića, Savića, Sretenovića, dodao im neke nove klince Bodirogu, Rebraču, Tomaševića, Berića, nešto iskusnijeg Saleta Obradovića...

"U vreme sankcija nismo mogli da okupimo igrače u Beogradu. Mnogi su se plašili da će biti mobilizovani i odvedeni na ratište, a nije se lako moglo ni doputovati u zemlju. Međutim, imali smo veliku podršku i Grka i mojih klubova u kojima sam radio tako da smo uspevali da, uz pomoć grčkog saveza, formiramo Ol-star timove jer nismo mogli da se zovemo Jugoslavija. Ja sam preuzimao ulogu i organizatora i pripreme i sve ostalo. Tada sam bio selektor reprezentacije kojoj je zabranjeno da igra, nuđen mi je honorar, ali nisam mogao da ga uzmem. I mogu da kažem, skupljajući igrače, potrošio sam sa velikim zadovoljstvom velika materijalna sredstva. Stižemo konačno do čuvenog turnira kvalifikacija uz pomoć Bore i Grka, ali nisu verovali da smo toliko dobri. Bog nas je pogledao, pobedili smo Bugare posle toliko neigranja. Bio je poslednji tajm-aut i Bodiroga kaže: ’Sada će Palja da ubaci dva penala’, iako ih nikada nije ubacio. Dobijamo i stižemo u Atinu, a to je bilo nešto nezaboravno", prepričavao je kasnije Ivković.

Grci su imali sjajnu generaciju i domaći teren, Hrvati svoj najjači tim sa ludačkom željom da novoj državi poklone zlato u košarci, Litvanci strašnu ekipu sa Sabonisom, Marčuljonisom, Kurtinaitisom... Znali su svi da je Jugoslavija jaka, ali su očekivali da nije baš toliko jaka.

Željko Rebrača: Beogradski šmeker, tokom sankcija nas sačuvao od raspada, temelj srpske košarke

Na startu prvenstva je nova zvezda evropske košarke Dejan Bodiroga ućuktala razgoropađenu domaću publiku i donela pobedu nad Grcima posle produžetaka. I dobili smo još jednog neprijatelja – grčku javnost i navijače. Potom je pala i strašna Litvanija, pa su pobede protiv Italije, Švedske i Izraela bile rutina. Jugoslavija je bez poraza završila grupu!

U četvrtfinalu protiv Francuza je ceo tim bio sjajan a odskočio je Saša Danilović. I onda u polufinalu opet Grci. I pakao na tribinama. Dali smo samo tri trojke, ali su Divac i Savić dominirali pod koševima, Đorđević, Bodiroga i Danilović su prodirali i gađali duge dvojke, a Žarko Paspalj nije ni morao da postigne više od dva poena da bi odgovorio domaćoj publici koja ga je vređala ceo meč. Tako je kasnije nastala i čuvena interperatcija: "Sad si uz'o trofej Paspalje..."

Došlo je i čuveno finale sa Litvanijom. "Loši momci" iz Jugoslavije igrali su sami protiv celog sveta i Litvanaca. Svi osim Srba i Crnogoraca su navijali protiv Dušana Ivkovića i njegovih 12 momaka. Ali uzalud. Bila je to šuterska klinika Saleta Đorđevića koji je ubacio 41 poen uz 9/12 za tri poena, Danilović je dodao 23 poena uz demonstraciju sile kucanjem preko Sabonisa, a Dejan Bodiroga počeo da prodaje neke nove finte u evropskoj košarci... Plakali su Litvanci, žalili se na suđenje, Hrvati su kukavički pobegli sa postolja, ali Atinom se orila "Hej Sloveni" u čast povratka evropskih košarkaških kraljeva i legendarnog trenera sa klupe.

PRVAK EVROPE SA OLIMPIJAKOSOM 1997.

Pet godina zaredom su srpski treneri (Obradović i Maljković sa pet različitih klubova) osvajali titulu šampiona Evrope. A grčki Olimpijakos je te 1996. vapio za toliko čekanom prvom titulom šampiona starog kontinenta. Pogotovo što je Maljković sezonu ranije doneo i prvu titulu evropskog prvaka ljutom rivalu Panatinaikosu. Znali su šta im je činiti... Duda Ivković je pet godina radio u Grčkoj, sa reprezentacijom Jugoslavije je harao evropskom koašrkom, a bio im je ispred nosa u Atini.

Dušan Ivković je iz Paniniosa prešao u Olimpijakos i već u prvoj sezoni im doneo najveći trofej u klupskoj istoriji! Imao je domaće zvezde Fasulasa, Papanikolaua, Sigalasa, „grčke Srbe“ Tarlaća i Tomića, sjajnog Nemca Velpa, Rusa Savrašenka... I povrh svega, fenomenalnog Dejvida Riversa! Jedinog Amerikanca u ekipi.

Ivkovićev Olimpijakos je sa pobedom više od CSKA prošao grupu, ispred su bili Olimpija Milano i Alba. U osmini finala ih je čekao Partizan kojeg su izbacili posle tri meča žestoke borbe. Tandem Rivers – Nakić je u majstorici u Beogradu ubacio 40 poena.

A u četvrfinalu – spektakl! Vladajući evropski prvak i najveći rival Panatinaikos. Ivkovićev tim je pred svojim navijačima slavio 65:57. Preko 15.000 navijača u zelenom je pripremilo paklenu atmosferu pred revanš, a Ivković i Rivers su im odgovorili jednom od najboljih partija u istoriji Evrolige! Olimpijakos je zgazio PAO sa 20 razlike! I dobio vetar u leđa ka najvećem uspehu.

Na fajnal-foru ih je čekala sjajna Olimpija iz Ljubljane predvođena Rašom Nesterovićem, Markom Milićem, Arijelom Mekdonaldom... Rivers je odigrao partiju sezone i ubacio 28 poena.

Finale je bilo istorijsko. Olimpijakos i moćna Barselona za prvu titulu prvaka Evrope u klupskim istorijama. Okršaj dvojice najboljih plejmejkera evropske koašrke u tom trenutku: Dejvida Riversa i Saše Đorđevića. Fenomenalni Rivers je ubacio 27 poena, Dragan Tarlać dominirao pod koševima i Olimpijakos je osvojio prvu titulu prvaka Evrope!

"Rivers je kao MVP Evrolige tražio da bude plaćen kao Saša Danilović u Kinderu. Gazda Kokalis je otezao, nije mu se javljao na telefon i kada je konačno pristao da mu plati to što traži, već je bilo kasno. Rivers je potpisao za Fortitudo. Trebalo je tada da kažem Kokalisu: Ili mi zadrži ceo tim, ili odlazim! Tu sam pogrešio. Imali smo dogovor i sa Dejanom Bodirogom jer je želeo da pređe samo u Olimpijakos. Ne znam šta se desilo... Sa njim i Riversom bi još nekoliko godina vladali evropskom košarkom", pričao je kasnije Ivković.

PRVAK EVROPE S OLIMPIJAKOSOM 2012.

Od prve evropske titule pod Ivkovićem, Olimpijakos je počeo da pada, a Panatinaikos da se diže. Sa Ivkovćem su crveno-beli još samo jednom došli do fajnal-fora 1999. godine i legendarni trener je tada napustio klub jer uprava nije pratila njegove ambicije i znanje. Narednih desetak godina nisu uspevali da prođu na F4 i mogli su samo da gledaju kako PAO pod komandom Željka Obradovića dominira evropskom košarkom i osvaja titule.

Promenilo se u Pireju posle Dude desetak trenera među kojima je bilo i zvučnih imena poput Zurosa, Subotića, Šakote, Kazlauskasa, Geršona, Janakisa… Ali je samo Janakis jednom uspeo da se plasira na F4. Olimpijakos je patio za trenerom Ivkovićevog kalibra. Ali je on imao svoje pravilo da se nikada ne vraća na mesto gde je već radio.

I posle broinih poziva je pristao da ga prekrši 2010. godine i da se vrati u Pirej. Zatekao je tamo Miloša Teodosića i promovisao ga u lidera tima iako je klub hteo da ga se reši.

"Rekli su mi da Miloš nema dobre lateralne kretnje za vrhunsku košarku. Vreme je prolazilo, Miloš je odigrao odličan turnir na Evrobasketu 2009. Sećam se da je tog leta bio nadomak prelaska u Ređo Emiliju. Posle završenog Evrobasketa, Panajotis Janakis me je nazvao i rekao: 'Treneru, mogu li da ti kažem nešto? Zašto Miloš nema dobre lateralne kretnje? Zato što su mu mu.a toliko velika da ne može da se kreće lepo", ispričao je kasnije Ivković.

Već u drugoj sezoni je napravio pravo čudo! Popeo je Olimpijakos opet na krov Evrope. U sezoni i finalu za pamćenje. Niko te sezone nije video Oli ni u krugu potencijalnih favorita za titulu. Na F4 su bili apsolutni autsajderi. U polufinalu su predvođeni Spanulisom savladali favorizovanu Navarovu Barsu.

A onda finale za infarkt!

CSKA sa Krstićem, Kiriljenkom i Teodosićem je 12 minuta pre kraja vodio 19 razlike, Ivkovićev tim je imao samo trojicu igrača koji su se upisali u strelce. Zajedno su Spanulis, Papanikolau i Antić dali samo 34 poena. I onda je krenuo neverovatan preokret.

Slukas, Mancaris, Printezis, Kešelj… Pucalo je sa svih strana i topila se prednost Armejaca. Šiškauskas je 10 sekundi pre kraja promašio oba bacanja pri vođstvu 61:60. Spanulis je probio, našao Printezisa a ovaj pogodio jedan od antologijskih šuteva u istoriji Evrolige.

Skromna ekipa je napravila čudo. Ne pamti se kada je neko osvojio Evroligu, a da u finalu nijedan poen nije ubacio neki američki košarkaš.

"Ne verujem u sudbinu, ali kao da je Bog pogledao da se ja posle 15 godina vraćam u klub koji nije osvojio ništa u međuvremenu i da mi tada osvajamo Evroligu i prvenstvo Grčke, i to protiv Panatinaikosa koji je vodio Željko. To su bile vrlo kvalitetne utakmice koje i dan-danas analiziraju treneri", govorio je kasnije Dušan Duda Ivković.