Sale Đorđević: Sad znam zašto Duda nije želeo i Dražena i mene u timu...

Izazov u vidu selektorske funkcije u Kini udaljio je Aleksandra Đorđevića od evropske košarke, međutim i sa drugog kontinenta srpski strateg je zanimljiv i poželjan sagovornik na brojne teme. Bogata igračka karijere bila je jedan od povoda za intervju koji je dao Žot Daunu, a govoreći za španski sajt, Srbin se vratio više od tri decenije u prošlost i uporedio košarku iz njegovih juniorskih dana sa aktuelnom.

Pre osvrta na period pre rasada Jugoslavije Đorđević je sumirao aktuelne utiske i otkrio kako se oseća u koži trenera.

"Poziv iz Kine sam razmatrao sa porodicom i shvatio ga kao veliki profesionalni i lični izazov. Bila je to velika promena. Razgovarao sam sa mnogim trenerima o tome šta me čeka, takođe i sa Jao Mingom. Veliko je zadovoljstvo što su Kinezi mene izabrali za selektora", rekao je Đorđević i osvrnuo se na period kada je doneo odluku da postane košarkaški trener:

"Kasno sam se opredelio za trenerski poziv. Uvek, a posebno poslednjih igračkih godina, govorio sam da ne želim da budem trener. Bio sam ubeđen da neću uploviti u trenerske vode, otišao sam van košarke i posvetio se drugim stvarima. Uživao sam u porodici, gledao ćerke kako rastu... Kada sam igrao poslednju sezonu u Skavoliniji rekao sam treneru: 'Nikada neću biti trener. Dovoljno sam u košarci, ne mogu više...' na šta mi je on odgovorio da je to nemoguće i da je u meni već virus koji će me uvek vraćati". Želeo sam da izađem, ali čim sam završio igračku karijeru u Milanu dobio sam ponudu da postanem trener. Odlučili su se na promene i želeli su da pokušaju sa mnom. Bio sam u tom trenutku samo bivši igrač koji je znao mnogo o košarci, ali ne i sve što treba da zna da bi bio trener. Nedostajalo mi je iskustvo. Kao što sam već rekao, otišao sam tražeći druge stvari, ali košarka je nešto što ostaje u meni. Postoji ta strast, taj virus koji te uvek vraća unutra".

Tokom bogate igračke karijere Đorđević je sarađivao sa mnogim trenerima iz samog krema košarke. Učio je aktuelni selektor Kine od Obradovića, Skariola, Ivkovića, Ćosića, Pešića i mnogih drugih, ali ističe da se ne identifikuje ni sa kim od njih.

"Svako mora da izabere svoj put kao ličnost, kao igrač i kao trener. Ipak, iskustvo stečeno uz sve te trenere mi je mnogo pomoglo. Pored toga, imao sam sreću da godinu dana radim sa profesorom Nikolićem u Partizanu, prve godine Željkove trenerske karijere. Sve te legende su bile moji treneri i učitelji. Nastojim da uzmem ponešto od svakog, da učim, jer istina je da sam imao sreće što mi se put ukrstio sa svim tim trenerima. Bio sam im zahvalan kao igrač, a i sada, kao trener, još više shvatam njihov značaj. Prvo, da su me podržali, prepoznali i izabrali, a drugo, da su me učili, razgovarali sa mnom, razmenjivali iskustva i mišljenja... Kroz trenerski staž sam sa setio mnogo toga o svakom od njih, zavisno od okolnosti. Imali su veliki uticaj na mene".

Aleksandar Đorđević dobio teren od Mozzart fondacije i poručio: Bežao sam od kuće da bih ovde igrao

Ulaskom u trenerske vode je nasledio oca, koji je bio poslednji strateg Crvene zvezde koji je osvojio titulu u staroj Jugoslaviji.

"U vreme kada je moj otac trenirao Zvezdu imao sam pet, šest godina. Na derbiju protiv Partizana, uz njega kao trenera Zvezde, došao sam sa crno-belim šalom i zastavom. Sećam se da je u jednom jugoslovenskom listu tada izašao članak sa naslovom sin protiv oca. Još uvek imam taj isečak. Vežu me lepa sećanja na te početke jer me je otac uvek puštao da budem u dvorani, vodio me sa sobom da vidim velike igrače... Tako sam počeo postepeno da želim da budem igrač. Odluku sam doneo tokom utakmice Svetskog prvenstva u Kolumbiji. Jugoslavija je igrala protiv Sovjetskog Saveza ili Sjedinjenih Američkih Država. Bilo je 3 ujutru i rekao sam ocu: 'Ja ću to biti.' Odgovorio je: 'Ah, košarkaš.' A ja sam ga ispravio: 'Ne, ne, reprezentativac.' Nije me shvatao za ozbiljno pa sam dodao: 'Ne, ne razumeš me, osvojiću medalju sa reprezentacijom.'"

Igrački put je krenuo iz Crvene zvezde, ali je sa 15 godina prešao u Partizan sa kojim je ispisao istoriju i osvojio tron Evrope. Uspesi nisu izostali ni u mlađim kategorijama reprezentacije, pa su Đorđević i saigrači 1987. kao juniori osvojili Svetsko prvenstvo uz dve pobede nad SAD.

"Prvo, to je rezultat neverovatne selekcije u bivšoj Jugoslaviji. Da bi nas izabrali, postojala su tri ili četiri dnevna mini kampa u svakom gradu. U Podgorici, Crnoj Gori, Ljubljani, Sloveniji, Beogradu... Izabrali su najbolje. Mi smo, istina, bili neverovatna generacija, ostavili smo trag u svetskoj košarci, ali nismo imali sreće jer se rat umešao. Rastali smo se 1991, ali je ta država postojala duže. Bio bi to neverovatno jak tim, jači nego Hrvatska, Jugoslavija, Slovenija. Ogromna sila se odvajala, malo po malo. Te 1987. su svi shvatili da košarka postoji i van granica SAD. Počeli su da otvaraju oči, videli su da je tu jedan Kukoč, koji je u grupnoj fazi tog Svetskog prvenstva šutirao 11/12 za tri. Sa 15 ili 16 godina sam već igrao sa prvim timom Partizana i sa juniorima. U svakoj od tih zemalja (bivše Jugoslavije) igrači su ovako odrasli. Sa 18 ili 19 godina, već smo imali određeno iskustvo kao veterani moćnih liga. Nismo bili samo mladi ljudi koji će, možda, za nekoliko godina postati dobri. Imali smo iza sebe nekoliko sezona, nekoliko finala..."

Kraj jedne priče Đorđevićevu generaciju je dočekao 1991. na Evropskom prvenstvu u Rimu.

"Nismo imali način da komuniciramo sa porodicama. Jednom u tri dana sam zvao roditelje na dva minuta telefonom. Bilo je skupo, a nismo imali novca. Nismo znali šta se zaista dešava kod kuće, ali kada smo se vratili, shvatili smo da je situacija ozbiljna, da su počeli pravi sukobi. To prvenstvo je bilo poslednji ples za velike jugoslovenske igrače, sa velikim Ivkovićem, našim trenerom. Znali smo još tokom turnira da je to poslednja prilika da igramo zajedno."

Premotavanje filma aktelnog selektora Kine je vratilo i na neizbežnu 1989. godinu kada je tadašnji selektor Dušan Ivković, tri dana pre nego što je saopštio spisak, istakao da je Đorđević najbolji plejmejker u Jugoslaviji, a potom ga izostavio sa liste pozvanih.

"Veoma sam loše to podneo. Otišao sam na odsluženje vojnog roka godinu dana jer je tada bio obavezan. Usledilo je Svetsko prvenstvo, a ja nisam igrao godinu dana. Evropsko prvenstvo u Zagrebu dve godine ranije obeležio je Dražen Petrović koji je dominirao. Desila se svima poznata epizoda o kojoj ne želim da pričam. Godinama kasnije, kao trener, počeo sam da shvatam razloge zašto Ivković nije želeo da uzme igrača koji je bio ofanzivno dobar, plejmejkera ​​koji traži loptu, kao što je bio moj slučaj. Nije hteo da sastavlja Petrovića i mene jer bi nam bile potrebne dve lopte. Dražen je bio najbolji, tako da je bilo pošteno da se snaga tima gradi dodavanjem, defanzivno, uz igrače koji bi se bolje uklopili sa Draženom, a to su bili Jure Zdovc i Zoran Radović koji su igrali to Evropsko prvenstvo na izuzetan način. Mislim da smo pobedili svakog protivnika sa više od 20 razlike".

Osvrt na igrčke dana bio je ujedno i povod da uporedi tadašnju košarku sa aktuelnom.

"Imali smo 12 timova u šampionatu Jugoslavije i svaki tim je bio kao mala selekcija. U Sloveniji je bila Olimpija, u Crnoj Gori Budućnost, u Sarajevu Bosna, u Hrvatskoj Split, Zadar i Cibona, a u Beogradu Partizan i Crvena zvezda... Ti timovi su angažovali najbolje igrače u regionu i uspevali da ih zadrže što je stvorilo jezgro kvalitetnih igrača koji su uvek bili blizu reprezentacije. Da biste došli do bilo kog od ovih klubova morali ste da imate neverovatan kvalitet. Dvanaest koji su bili tamo bili su najbolji u tom trenutku. Pošto nismo mogli da potpišemo za ekipe u inostranstvu do 28. godine, klubovi su imali stil i identitet. Na terenu je bio svakodnevni sportski rat, vredno se treniralo, a u svakom klubu je bio po jedan od velikih trenera jugoslovenske škole. To je ono što smo izgubili zbog problema sa rezultatima. Potrebno je zadržati trenera, formirati snažno jezgro. Primer onoga što govorim je Huventud gde igrači i treneri obično provode dosta vremena. Igrači odrastaju uz istog trenera. Siguran sam da ćemo ih za nekoliko godina videti u Evroligi kao veliki klub, sa velikom istorijom, koji će se vratiti. U moje vreme postojao je kontinuitet u radu. Postojalo je uverenje da će te, kada budeš tamo kao igrač, trenirati, naučiti i da će te odvesti u pravom smeru. Treneri su bili gazde celog sistema, ali sve se ovo malo po malo menjalo. Sada je stiglo više novca, granice su otvorene i mnogi ljudi dolaze i odlaze", rekao je Đorđević.