Sale o Partizanu: Moguće je... Imao sam sreće da radim sa Željkom

Čuveni srpski košarkaš Aleksandar Saša Đorđević živa je legenda i u Španiji. U bogatoj igračkoj karijeri nastupao je i za Barselonu i za Real Madrid, gde ga pamte i u Kataloniji i u glavnom gradu Španije kao sjajnog igrača. Nedavno je bio u Madridu jer je dobio nagradu "Gigante Leyenda internacional", koju mu je dodelio časopis "Gigantes del Basket", pa smo tom prilikom mogli da čujemo razna zanimljiva mišljenja našeg čuvenog košarkaša i trenera.

Kada je primio nagradu, izneo je utiske za špansku "Marku".
"Pre svega, treba priznati koliko je časopis značio našoj generaciji. Kroz Gigantes i slične magazine upoznavali smo svet van Evrope, posebno mi koji dolazimo sa Balkana. Pojaviti se jednog dana na naslovnici bio je san. Ovo je globalno priznanje, ne samo lokalno, a meni je oduvek bio cilj da doprem do publike i van svoje zemlje", kaže Saša Đorđević.

Osvrnuo se i na dostignuća i odgovorio na pitanje da li je legenda košarke.
"Više volim da gledam unapred. Ako stalno gledam unazad, znači da je gotovo. Ponosan sam, ali nije na meni da to kažem. Znam da sam ostavio trag i to je deo nasleđa za mlađe generacije".

Iako je osvajao titule gde god da je radio, trenutno nema posao.
"Nemojte da vas iznenadi ako se uskoro pojavim na nekoj klupi. Imao sam ponude, neke sam odbio, neke nisu realizovane. Strpljiv sam. Kad stanem na parket, probude se vatra i strast, ali sam dovoljno zreo da čekam pravi projekat. Ne prihvatam posao samo da bih trenirao, moram da verujem u projekat. Prošlog novembra imao sam drugu operaciju kuka, sada imam oba veštačka. Problemi su počeli još pred Olimpijske igre u Seulu. To su pokloni koje mi je ostavila karijera".

Možda bi mogao da radi i u Španiji.
"Ja sam i španski državljanin od 2003. Zahvalan sam ovoj zemlji i klubovima poput Barselone i Real Madrida. Jedna ćerka mi je rođena u Barseloni, druga u Madridu. Voleo bih da se vratim".

Koga bi izabrao između Barselone i Real Madrida?
"To su hipotetičke priče. Profesionalac bira po projektu, ne po emocijama".

Mnogi bi voleli da ga vide na klupi Partizan Mozzart Beta.
"I to je moguće, ali sve zavisi od trenutka i okolnosti. Trenerski posao se meri onim što ostaviš iza sebe kada odeš. Ako tim bude bolji nego pre tebe, uradio si dobar posao. Želim da budem zapamćen po onome što sam ostavio.

Da li mu je draži šut za osvajanje Evrolige ili za pobedu protiv Hrvata?
"Imao sam sreću da budem na terenu u tim momentima. To su snovi svakog deteta – odbrojavati 5, 4, 3, 2 i pogoditi tako nešto kao Ljulj. Ti momenti su bili posebni za naš narod, u vreme rata i bombardovanja. Posle zlata sleteli smo u Split i videli tenkove. Šut protiv Hrvatske bio je prvi meč Jugoslavije i Hrvatske u bilo kom sportu – možete zamisliti euforiju. Ali, kako kaže, "ko se mmača lati, od mača i strada" – poslednji meč karijere završio je promašajem protiv Milana u dresu Fortituda".

Uvek će se pamtiti utakmica u Fuenlabradi.
"Bio je to ogroman pogodak. Dočekali su nas neverovatno. Svake godine imamo večeru i pričamo o tome. Taj poslednji šut i osvajanje Kupa šampiona bez da smo bili favoriti, uz ogromne teškoće, promenili su nam živote".

Mogao je možda bolje u NBA ligi.
"Volim da vodim tim. U Portland sam stigao sa 29 godina posle Atlante. Imao sam i ranije ponude iz Hjustona i Golden Stejta, ali nisam otišao. Košarka nije bila niti jeste samo NBA".

Ko su mu bili trenerski uzori?
"Imao sam sreće – Željko Obradović, Aito Garsija Reneses, Serđo Skariolo, Majk D’Antoni, Božidar Maljković, moj otac Radomir Đorđević, Krešimir Ćosić, Dušan Ivković… Svi su posebni ljudi, sa znanjem, pravilima i kulturom. Od svakog imam poneku vežbu u svesci, prilagodim je sebi. Mnogo sam dobio od njih i duboko ih poštujem", zaključio je Sale.