Sad moramo da im vratimo za Beograd i Berlin! Orlovi, pobedite za Borišu i Srbiju
Vreme čitanja: 9min | pet. 01.09.23. | 06:00
Trijumfom overavamo četvrtfinale, pa bismo za prvo mesto igrali sa Dominikanskom Republikom
(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)
Pobeda nad Južnim Sudanom pomešala je emocije u redovima Srbije. Sreću zbog maksimalnog učinka u grupi i dizanje borbenog duha pred novi duel sa Italijanima zamenili su neprospavani sati zbog brige oko zdravlja Boriše Simanića. Jedan nepromišljeni potez Nunija Omota minut i po pred kraj utakmice doveo je celu srpsku ekspediciju u stanje nervoze i iščekivanja dok su se čekali rezultati sa skenera, onda i operacije koja je košarkašu Saragose spasila život i karijeru.
Izabrane vesti
Nikom nije bilo do Italije, već kako da se pomogne palom drugu. Kada su iz bolnice stigle vesti da je operacija uspešno prošla, ekipa je mogla na počinak i da u novi dan uđe bar delimično spremna da razmišlja samo o narednom protivniku i starom dužniku (RTS, 10.00).
10.00 (1,25) Srbija (17,00) Italija (4,70)
Na poslednjem treningu uoči toliko važnog susreta prva tema bila je stanje Boriše Simanića, o Italiji se govorilo tek kasnije. Jednostavno, svima su misli bile usmerene ka tome da se 25-godišnji momak iz Ljubovije oporavi što pre, da pre svega onih kritičnih 48 sati posle zahvata prođu bez ikakvih komplikacija.
U danu kada igramo za siguran plasman u četvrtfinale i potvrđujemo kandidaturu za prvo mesto kojim bismo verovatno izbegli Amerikance, Srbija kao retko kada ranije ima toliko razloga da pobedi nekoga na velikim takmičenjima. Italijani su nam u poslednje dve godine naneli toliko bola i tuge, da danas moramo da im vratimo milo za drago! Za kobno finale olimpijskih kvalifikacija u Beogradu, pa onda i za onu šamarčinu u Berlinu koja nas je dovela do toga da na ekipu Đanmarka Poceka gledamo kao na utvaru. Da imamo tikove kada se spomene ime sledećeg rivala, da nam uopšte ne bude ugodno i osećamo nervozu, tremu, nemir... Iako znamo da imamo kvalitet da ih slomimo!
Kroz reči Alekse Avramovića na jučerašnjem treningu moglo je jasno da se zaključi da motivacija u srpskom timu preliva. Da to nije više samo zbog Pionira ili Mercedes Benc Arene, nego zbog časti, ponosa, inata, da pobijemo zakon velikih brojeva i Azurima uzmemo meru kako su i zaslužili. Da pobedimo zbog Boriše Simanića i zbog Srbije koja će usred radnog dana verovatno biti zakucana za ekrane, iščekujući dobre vesti sa drugog kraja sveta.
Svetislav Pešić je u svojoj analizi Italijana ogolio veliku istinu - igraju u skoro nepromenjenom sastavu i na isti način. Oni koji i jesu zamenjeni su praktično nevažni za ono što Pocekova Italija predstavlja, a to je - tim koji igra srcem. Na gornjoj granici mogućnosti, do kraja, pa šta bude.
Mi smo u odnosu na Beograd i Berlin drastično promenili sastav. Ovog puta čini se imamo ekipu koja je spremna da poput ajkule zagrize i kida dok "žrtva" ne poklekne. Imamo Bogdana Bogdanovića koji je Azurima u prošlom njihovom takmičarskom susretu spakovao 31 poen, rotaciju igrača spremnih da urade svaki zadatak kako bi Srbija pobedila, odličnu hemiju i veliki cilj kojem svi zajedno težimo.
"Srećan sam, jer možemo da sanjamo i igramo protiv jednog od najboljih timova na svetu. Pešić je uradio sjajan posao, imamo ogromno poštovanje prema Srbiji. Odrastao sam u Trstu, pa sam pratio Jugoslaviju ceo život, ali moje poštovanje prema Srbiji je zaista veliko", rekao je Poceko pred duel.
Nama je ova utakmica sve. O Dominikanskoj Republici ćemo da razmišljamo kada se današnji šou završi. Što reče jedan italijanski kolega, susreti Italije i Srbije pretvorili su se u pravi evropski klasik...
ISTORIJA NAS UČI DA JE SA ITALIJOM UVEK BILO VAŽNO
Svako vreme ima svog protivnika. Za Srbiju su danas to podjednako Francuska, Litvanija i Španija - globalno SAD -, ali sa Italijom se decenijama unazad zidalo ogromno rivalstvo.
Setimo se samo perioda po ukidanju sankcija i druge polovine devedesetih godina prošlog veka. Na jednoj strani Bodiroga, Danilović, Đorđević, Divac, Savić, Rebrača, Paspalj, Tomašević, na drugoj Majers, Fućka, Đentile, Markonato, potom Galanda, Bazile, Menegin... Tada su sudari Plavih i Azura bili obavezni i po pravilu uzbudljivi! Počelo je 1995. sa pobedom kada su blistali upravo Đorđević i Danilović, nastavilo as zlatom u finalu dve godine kasnije zahvaljujući Bodirogi i Rebrači, da bi nam na Mundobasketu 1998. Italijani naneli poraz koji je samo pokvario skor na kraju prvenstva i ništa više. Ciklus je zatvoren pobedom sastava sa Čizme na Igrama u Sidneju, kada su Gregor Fućka i Đanluka Bazile odigrali sjajne partije i uzeli peto mesto od tadašnje Jugoslavije.
Nevoljno pamtimo Olimpijske igre u Atini 2004. godine. Doživeli smo potpuni krah i takmičenje završili već u grupnoj fazi sa skorom 1-4. Jedinu pobedu tada smo uzeli upravo protiv Italije. Igor Rakočević je ubacio 19 poena, Dejan Bodiroga je dodao 15, a Vladimir Radmanović 13. Za Italijane je tada nastupao današnji selektor Đanmarko Poceko, dok je najefikasniji bio Masimo Buleri sa 15 poena. Trijumf nad Italijom rezultatom 80:68 na startu Evrobasketa 2011. uz po 15 poena Miloša Teodosića – podelio osam asistencija – i Milenka Tepića dao nam je zamajac za nastavak turnira. Završili smo grupu sa skorom 4-1, ali su nas brojne povrede izbacile iz ritma...
-----
-----
Evrobasket u Deželi 2013. godine pamtiće se kao možda i najvažnija prekretnica u modernoj istoriji srpske reprezentativne košarke. Stari trenerski vuk Dušan Ivković bio je na svom poslednjem selektorskom zadatku – da Srbiji obezbedi kartu za Mundobasket u Španiji. Za istu povlasticu borila se upravo Italija.
Posle mnogo neizvesnosti, kapiten Nenad Krstić, ispraćen trojkama Nikole Kalinića i Stefana Markovića, doneli su Srbiji "zlatno“ sedmo mesto i direktan plasman na Mundobasket. Setićemo se da je Ivković uoči polaska u Sloveniju imao ogromne probleme da sastavi tim dostojan najviših ciljeva. Miloš Teodosić morao je po prvi put u reprezentativnoj karijeri da otkaže učešće zbog povrede, dok se Milan Mačvan nije pojavio na okupljanju reprezentacije.
U odnosu na tim koji je nastupio 2011. u Litvaniji nije bilo Milenka Tepića, Aleksandra Rašića, Ivana Paunića, Duška Savanovića, Marka Kešelja, Koste Perovića, Bobana Marjanovića i pomenutog dvojca Teodosić - Mačvan.
Nenad Krstić bio je kapiten potpuno novog, mladog sastava predvođenih debitantima Bogdanom Bogdanovićem, Nemanjom Nedovićem, Vasom Micićem, Nikolom Kalinićem, Đorđem Gagićem, Danilom Anđušićem, Nemanjom Krstićem, te prekaljenim Raškom Katićem. Pobedili smo uz 17 poena Krstića, dabl-dabl Bjelice sa 12 poena i 10 skokova, dok su Marković i Nedović dali po 12 poena. Za Italijane su još tada nastupali Điđi Datome i Nikolo Meli.
Već dve godine kasnije Srbija i Italija ponovo su odmerile snage, ovog puta u Berlinu tokom grupne faze Evrobasketa. I danas ostaje enigma šta se sa tada moćnom srpskom ekipom dogodilo na prelazu iz Berlina u Lil, ali posle dominantnih izdanja u grupi Orlovi su ispali iz koloseka. Svedoci dešavanja u oba grada tvrde da ekipa nije bila ista, nije se osećalo isto samopouzdanje, niti energija kao u Berlinu. To je dovelo do nesigurnih izdanja protiv Finske i Češke, te kasnijih poraza od Litvanije u polufinalu i Francuske za treće mesto.
Poslednji rival kojeg je Srbija tada lako pregazila bila je upravo Italija. Surovo izdanje kompletnog srpskog tima završeno je uz tada jedinu našu "stotku" na Evrobasketu, konačnu razliku od 19 poena (101:82) i strašna izdanja Miloša Teodosića sa 26 poena i osam asistencija, te Nemanje Bjelice sa 19 poena i osam skokova. Posle tog meča nekako se sve promenilo za naš tim...
U svežem sećanju nam je Evrobasket u Istanbulu i četvrtfinale kada smo dobili potvrdu da su Orlovi spremni za novo finale! Utakmica je simbolično dobila naziv "Istanbulski posao". Bogdan Bogdanović je meč završio sa 22 poena, mada ga šuterska ruka nije slušala, jer je imao 1/9 sa distance. Milan Mačvan odigrao je kapitensku rolu sa 13 poena i šest skokova, Boban Marjanović je dominirao u reketu, a Vladimir Lučić potpuno eksplodirao. Protiv Italije tada je jednu od najvažnijih rola reprezentativne karijere odigrao Dragan Milosavljević. U džep je tada stavio Marka Belinelija i naterao ga da pognute glave napusti teren iako je ubacio svojih 18 poena. Taj meč dao je Orlovima krucijalnu dozu samopouzdanja za novi okršaj sa Baćuškama, gde je Bogdan potpisao osvetu sa ličnom posvetom.
Na Mundobasket 2019. Srbija je ispraćena sa ludačkom euforijom i svi su nas unapred videli na tronu. Pregazili smo sve protivnike u grupi, a Italiju smo ostavili za kraj. Slavili smo rezultatom 92:77, a MVP rolu odigrao je Bogdan Bogdanović sa 31 poenom, pet asistencija, četiri skoka i pet ukradenih lopti. Bio je to prvi put od 1994. godine, otkako se vodila statistika na Mundobasketu, da neko ima najmanje 30 poena, pet asistencija i pet ukradenih lopti. Nikola Jokić i Miroslav Raduljica su takođe odigrali tada jako dobro, Stefan Jović pogodio je neke važne trojke, a Italijani su nas najviše preznojili od svih. Mislili smo da smo sa tom pobedom sebi otvorili put ka medalji, ali onda su došla bolna iskušenja sa porazima od Španije i Argentine...
Posle ozbiljnog niza pobeda, usledile su dve katastrofe. Beogradsko finale kvalifikacija za Olimpijske igre u Tokiju i osminu finala prošlogodišnjeg Evrobasketa im nikada nećemo zaboraviti! Šok koji smo tog 4. jula doživeli ostavio je dubok trag na srpsku reprezentativnu košarku. Nismo se ponovo plasirali na Olimpijske igre, a sve zbog baražne paljbe završene sa 14 trojki Azura od kojih su mnoge došle u ključnim trenucima meča. Pronašli su Italijani tada način da razvuku odbranu Srbije, pa serijom 25:9 da je raznesu u paramparčad.
Akile Polonara je radio sve i tada zasluženo poneo epitet MVP meča. Setićemo se reči Nemanje Bjelice posle te utakmice, da nas za pet godina neće biti, ako se nešto drastično ne bude promenilo. Nadamo se da se njegova poruka neće obistiniti... Mada, ceo taj turnir i “pripreme“ za isti pamtićemo kao čistu katastrofu. Selektoru Igoru Kokoškovu su na pripreme došla samo trojica igrača, mnogi su otkazali u poslednjem trenutku, maksimalnom improvizacijom smo nekako sastavili tim i u međuvremenu izgubili Stefana Jovića zbog teške povrede, a onda su nas Italijani “zakopali“...
I ne samo što su nas zakopali, već se eho tog poraza preneo i na Evrobasket. Posle dominantnih izdanja u Pragu, preselili smo se u Berlin i takmičenje završili već prvog dana. Dogodilo nam se isto što i u Beogradu, ponovo je italijanski streljački vod pocepao mrežicu srpskog koša, a Marko Spisu nam je potpisao novi debakl. I tada smo, poput Mundobasketa u Kini, živeli sa izuzetnim očekivanjima i mogli smo da zamislimo Orlove na podijumu sa zlatom oko vrata. Umesto toga, dobili smo košmar...
Bilo je u međuvremenu još susreta Srbije i Italije, pogotovo u pripremnim mečevima. Dva su odigrana u razmaku od mesec dana pred Mundobasket u Kini, pa smo prošle godine slavili u Minhenu, dok smo pre tri nedelje poraženi u Atini. Sada je došlo vreme da im vratimo milo za drago. Da Azurima upišemo taj jedan poraz koji će im drastično otežati put do nokaut faze, a nama značajno pomoći da puni energije uđemo u okršaj sa Dominikanskom Republikom.
Sad moramo da im naplatimo dugove!
MUNDOBASKET - DRUGA FAZA
PRVI MEČEVI
10.00 (1,25) Srbija (17,00) Italija (4,70)
10.30 (1,03) Nemačka (28,00) Gruzija (13,00)
10.40 (1,90) SAD (hendikep 25,5) Crna Gora (1,90)
11.45 (1,17) Španija (20,00) Letonija (6,00)
14.00 (1,25) Dominikanska Republika (17,00) Portoriko (4,70)
14.10 (3,00) Slovenija (16,00) Australija (1,50)
14.40 (1,45) Litvanija (16,00) Grčka (3,20)
15.30 (1,90) Kanada (hendikep 19,5) Brazil (1,90)
*** Kvote su podložne promenama