Mozzart analizza: Zlikovac iz horor filma i glavobolja u liku Karl Entonija Taunsa

Faza grupna, kažu dva, a za nas kojima je reprezentacija u srcu sve zvoni na trojku. Ako noviju istoriju košarke delimo po erama, nakon sjajne Saletove usledila je era Italije. Ne pamtimo da nam je neka selekcija zadala takve dve rane u tako kratkom vremenskom period, a da se u oba slučaja na utakmicu dogegala kao autsajder. Boli Beograd i neodlazak na Olimpijske igre, a boli i Evropsko prvenstvo, ne pušta ni danas. Ne kažemo da to treba da bude stav igrača i štaba i svakako da imaju više i dalje ciljeve na pameti, ali utakmica protiv Italije u drugoj fazi Svetskog prvenstva je više od utakmice.

Za sada, izgledamo dobro i što je važnije, kompaktno. Nazire se i dobra energija kod igrača, ali sada dolazi taj pravi ispit. Bez ikakve namere da nipodaštavamo na bilo koji način naše dosadašnje rivale, može se reći da nismo imali baš najtežu grupu na prvenstvu. Ne smemo se baviti kalkulacijama i računicama šta nam i koliko treba, koga da pobedimo za prvo mesto već moramo da pošaljemo Italiju kući. Nema pecanja na “šarm” Poceka, simpatični stil Italijana već čvrsto, jasno i precizno, ružno ako treba, vratiti poredak na pravo mesto. Svaka čast, nadigrali ste nas dva puta, nismo bili spremni, nismo se snašli, imali ste svojih pet minuta, sada je vreme da se vratimo na fabrička podešavanja.

Ovaj naš tim, koliko god bio prinudno sklopljen ima interesantan spoj nosioca, nadolazećih igrača u reprezentaciji i mlade, nove energije. Pre svega, iznad svega, jedino što svima treba, tu je Bogdan Bogdanović, vaš izabrani lider. Razumljivo je da se igrači sa većom reputacijom doživljavaju kao bitniji, ali za FIBA takmičenja i plavi dres potrebna je jedna specifična energija i samopouzdanje koje se saigračima uliva skorerskom metodom.

Primer za to najsvežiji je možda slučaj Kine koja je u liku Kajla Andersona možda dobila ispravan broj, ali ne i onog kojeg su tražili. ”Slow-mo” je vanserijski igrač, nema nikakve dileme, ali dodavačkog racionalnog tipa, momak koji već vrlo dobre igrače čini odličnim, nikako lokomotiva na koju treba da se nakače izvršioci zadataka. Da budemo jasni, mnogo bi veću korist Kina dobila sa igračem slabije reputacije, pa i kvaliteta, ali tipa južnosudanskog Karlika Džonsa jer im treba neko da upali auto na kablove. Imamo mi mnogo bolje prateće igrače od pomenutih rivala iz blaženopočivše grupe, ali nas to ne čini otpornijim na nedostatak Bogdana. I u punom sastavu i u improvizovanom, Bogdanović je naše prvo ime i nesporni “go-to” igrač, pa ostali neka se poređaju po želji sopstvenoj i štaba.

MAJSTORI PSIHOLOŠKIH IGARA I PROVOKACIJA

Da se vratimo na dan D za naše samopouzdanje a to je triler u Manili za nas ostale na Starom kontinentu jutarnjeg tipa. To je utakmica u kojoj odbacujemo sada već ubačenog crva kao strani element ili dozvoljavamo istom da nam kopa po glavi i stvara nervozu pred Dominikanu i samu završnicu. Verujemo da će scenario da bude prvi.

Ne smeju da nas zavaraju oscilacije u formi jednog od večitih evropskih rivala. Oni su jednostavno ekipa momenta, inspiracije, ideje, samopouzdanja, energije. Igraju kao reaktivna sila i više im odgovara ta uloga autsajdera iz koje mogu da gerilskim tipom ratovanja iznenade jače od sebe. Nemaju taj sistemski kvalitet da čvrstom igrom i disciplinom dominiraju na otvorenom bojnom polju te ne treba da čudi što su se mučili protiv Angole, izgubili od Dominikanaca, a tukli se sa Filipinima. Jednostavno, ne odgovara im da igraju protiv sebe i svoje omiljene uloge koja ih opet čeka protiv nas. Majstori su za psihološke igrice i provokaciju i nema sumnje da će to pokušati i protiv nas. Na nama je da na to ne nasednemo i da sa punom koncentracijom finiširamo protivnika kada se prilika ukaže. Sve što budemo prolongirali, daćemo im šansu da se poput horor zlikovca niotkuda vrate u kadar i da nas dalekometnim bombama dovedu do ludila i večitog iščuđavanja “kud baš protiv nas, ušao bi im i frižider, jel ima neko da nije dao trojku” i slično.

Kod njih su uloge opšte poznate i jasno podeljene i sve se svodi na širinu i šut, čak i kada su u pitanju nominalno unutrašnji igrači. Vezivno tkivo linija ja Fontekio koji iako postiže gotovo 17 poena po meču, to radi sa procentima koji su ukupno ispod 40, a za tri čak 20%. Šta je problem potencijalni za rivale Italijana? Pa oni ne prestaju da šutiraju i samo je pitanje trenutka kada će im se otvoriti filipinski obruči i ko će morati da plati cenu. Fontekio, Spisu, Polonara, Datome i Riči zajedno u proseku ispale ne manje od 28 trojki po meču, što je skoro šest po glavi Pocekovih stanovnika i svi su osim Spisua orijentisani više ka unutra, makar kao nominalne lažne četvorke. Odgovor na tu širinu defanzivno i dominacija u reketu u drugom smeru su recept za nas da prednost Italijana pretvorimo u manu, a da bi se sve to uvezlo kako treba, agresivnost ne sme da manjka.

-----

Pogodi tri igrača sa meča Srbija – Italija i budi deo nagradnog fonda od 200.000 dinara u sklopu Mozzart Izazzova

-----

Pajola, Tonut i Meli zaokružuju udarnu osmorku i sve što sa klupe bude primorano da pomogne van toga je ozbiljna prednost za selektora Pešića i Orlove. Kada bi odvajali glavni kvalitet Italijana, to ne bi bio ni igrač, ni trener ni određena taktička minijatura već gorepomenuti gerilski stil, neobaveznost, anarhija koju unose u utakmicu i samopouzdanje koje crpe iz nametanja stila. Onda se i reket lakše zatvori, lopta sama padne u ruke, igrač baci na krov hale ako treba za loptu. Izdeljeni na pojedince, upitne su potentnosti, ali kao i svaka ekipa ritma, žive i umiru od samog toka meča. Tu je važno da iskontrolišemo tempo, reket u oba pravca i da odgovorimo na napadačku širinu. Kvalitetniji smo, ali nedovoljno da meč doživimo kao idealnu laku priliku za osvetu jer u suprotnom može da se desi scenario Evrobasketa.

Očekivano su najefikasniji iz pika, gde su sa 1,05 poena po posedu pri samom vrhu Mundobasketa, dok je interesantan podatak da su trenutno među najgorim ekipama na prvenstvu u procentu pogođenih otvorenih šuteva. Šuteve preko ruke pogađaju sa ne baš sjajnih 37%, a kod otvorenih tek svaki četvrti ulazi. Pajola i Tonut su najefikasniji u limitiranim situacijama koje dobijaju za rešavanja sa 1,36 i 1,35 poena po posedu.

LIMITIRATI KARL ENTONIJA TAUNSA

Tim koji ih je već pobedio je drugi rival koji nas čeka, egzotična Dominikana sa sjajnim Karlom Entonijem Taunsom na čelu. Nije Dominikana baš novost na svetskim prvenstvima. Pobedili su i na prošlom favorizovane Nemce i to bez igrača kvaliteta približnom Taunsovom. U odnosu na Kinu, tu su sada i Feliz, Delgado i junak iz Argentine, Montero. Ne sme se zaboraviti ni student Penija Hardaveja sa Memfisa Lester Kinjones koji se još traži u seniorskoj košarci ali je vrlo zanimljiv potencijal, a na ovakvom turniru kada već prebaciš očekivano, jedan dobar dan je dovoljan za eksploziju.

Kako pričati o Dominikancima, a ne pomenuti neverovatnog Nestora Čea Garsiju, čoveka večite kontroverze, živu legendu Južne Amerike. Možda su svi ovi tragični rezultati Argentine posledica brzog raskida ugovora sa ovim čovekom koji je sa Venecuelom pravio čudesne rezultate, potom i sa Dominikancima, a sada ponovo. Sjajan motivator, uvek sa energijom pored terena, rođen da prenosi svoju fanatičnu veru u uspeh na autsajdere, opasan je takmac svakome. Nije se ni na trenutak upecao na predstavu Poceka, jer to šibicarenje ne pali kod argentinske stare kajle koja se ceo život probija u košarci kroz amazonske prašume. Pokušao je da uči Đanmarko tatu kako se prave deca, ali ne ide.

Da se sve vrti oko Taunsa, vrti se, ali nije on, čak ni takav, dovoljan. Tuga je kada na ovom prvenstvu gledate njega i Entonija Edvardsa i pomislite da je neko došao na ideju da treba da prodaju nasledstvo budućih pet generacija da im dovedu Gobera. Svaka čast defanzivnom dugajliji, ali ovoj dvojici gospodina treba nešto drugo. Tauns najbolje operiše kao petica jer je tu u konstantnom mismeču. Dovoljno je snažan da odgovori na prave teške petice, može na post, a ima šut i brži je od takmaca. Kao četvorka, prednost ima uglavnom samo u reketu, a to je pitanje da li se može koristiti dovoljno pored nešuterske petice u današnjoj košarci, barem u NBA.

Vargas je tu da donese preko potrebno iskustvo, a Delgado služi kao Taunsov bodigard. Zanimljivo je da Montero igra jako loš turnir za sada, a da su uprkos tome uspeli da budu stopostotni. To dodatno govori da ih ne treba potcenjivati ni pod tačkom razno. Montero je na 0,65 poena po posedu, ali su zato Andres Feliz i Viktor Liz fenomenalni. Bek Huventuda briljira sa 1,48 poena po posedu i čak 65% šuta iz spot apa, od čega je 64% za tri poena.

Svi šutiraju, trče, igraju sa sjajnom energijom ali opet sve polazi od limitiranja Taunsa, posebno ofanzivnih skokova i sekundarnih napada. Teško je očekivati da ga u potpunosti zaustavimo, ali i limit će biti dovoljan, posebno ako mu se učinak svede na poene, ali iz lošijeg procenta i bez ostalih doprinosa.

Imamo lepu zalihu iz prve faze, žreb se otvara i ne treba sumnjati da će selektor i momci znati da iskoriste šansu koja im se pruža. Treba zakucati četvrtfinale pa onda dalje šta se otvori, otvori.

Pre toga, vreme je da se stavi prava stvar na pravo mesto u deset sati u petak po našem.ž

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener