Ruka u gipsu i bacanja u Meksiku Sitiju: Nije samo fudbalska legenda, Cvele je pisao i istoriju košarke

Otišao je na Đurđevdan.

Baš na klupsku slavu Crvene zvezde, osamnaest dana pre nego što bi napunio osamdeset i pet godina. Kao da je i sam život, koji je on poistovećivao sa Zvezdom, odlučio da mu ispiše kraj sa simbolikom dostojnom legende. Kao da nije moglo drugačije. Lakše je poverovati da je sam odabrao trenutak...

Retki su oni čijim odlaskom utihne deo identiteta jednog kluba. Takav je osećaj posle odlaska Vladimira Cvetkovića. Njega niste mogli da posmatrate samo kao nekadašnjeg košarkaša Crvene zvezde i reprezentativca Jugoslavije ili, pak, samo kao funkcionera sa ogromnim zaslugama za to što je Zvezda pokorila Evropu i svet. Bio je nešto što se u sportu gotovo više ne sreće, čovek koji je jednom institucijom disao dva puta. U dve različite uloge. I u oba slučaja ostavio trag koji ni vreme neće obrisati.

Ukratko, Cvele je bio košarkaška legenda kluba sa Malog Kalemegdana koja je, kada je loptu i patike zamenio radnim stolom i velikim planovima, postao arhitekta fudbalskog sna. Te 1991. godine čuveno "Stella Rossa" izgovarao je ceo svet. Dobrim delom baš zbog Cveleta.

Jedan čovek uspeo je ljubav prema jednom klubu da objedini u dve veličanstvene priče ispod iste zvezde.

Bilo je to 1959. godine kada je mladi Cvele prvi put obukao dres koji će, na ovaj ili onaj način, nositi sve do poslednjeg otkucaja srca. I to nakon što je fudbal i golmanske rukavice morao da ostavi još kao tinejdžer zbog teškog preloma posle kojeg mu je ruka dve godine bila u gipsu.

I onda - trinaest trofeja. Bezbroj večeri pod retkim svetlima tadašnjih otvorenih terena, a potom i prvih dvorana. Bio je ona legendarna "osmica" sa Malog Kalemegdana, neko ko je punio protivničke koševe skoro nestvarnom lakoćom. Davne 1966. prosečno je davao 34,3 poena po utakmici, što i danas deluje kao štamparska greška, ali je i dalje rekord kluba koji u mislima zvezdaša lebdi negde između mita i stvarnosti. Te iste godine, protiv Ivangrada, ubacio je 57 poena. Pa 56 Olimpiji. U godinama u kojima je Zvezda još tražila sebe, Cvele je bio njeno lice, njen ponos i ogledalo njenog inata.

Cvele nije bio samo strelac. Pamtili su ga po eleganciji. Po mirnoći. Po tome što je delovao kao čovek koji nikada nije igrao za sebe. Zato je i postao kapiten. Bio je lider onih jubilarnih sezona 1968/69. i 1972. godine, kada je Crvena zvezda konačno podigla trofeje koje je čekala godinama. Tu poslednju titulu, onu 1972. u Ljubljani, košarkaši Crvene zvezde su izborili u majstorici. Cvele se oprostio kao što dolikuje, pobednički, dostojanstveno, u punoj snazi.

Rastanak s reprezentacijom Jugoslavije – s kojom je osvojio četiri srebra, dva svetska, po jedno olimpijsko i evropsko – nije bio tako lep. Trebalo je da se desi na Svetskom prvenstvu 1970, ali se ono igralo u Ljubljani, a Ivo Daneu je, kao miljenik slovenačke publike, insistirao da se Cvetković ne pozove zbog velikog sukoba njih dvojice i opšte tuče na utakmici Olimpija – Zvezda iz aprila 1969. godine. Ranko Žeravica to nije hteo da uradi, ali je sam Cvetković morao da uruči otkaz. Jugoslavija je te 1970. uzela prvo zlato, ali Cvetkovića nije bilo u sastavu.

Nema veze, sam Cvetković nije mnogo kukao. Godinama kasnije je pričao za Nedeljnik...
"Onaj koš u Meksiku i Bari sa Crvenom zvezdom u fudbalu, to je dovoljno za sto života…“-

A, šta se to desilo u Meksiko, pitaju se možda mlađi? Bila je to 1968, Olimpijske igre, polufinale. Jugoslavija protiv Sovjetskog Saveza, poslednje sekunde duela džinova. Cvele je ubacio dva slobodna bacanja - postigao ukupno pet poena na utakmici - i doneo Jugoslaviji prvu olimpijsku medalju. Zamislite taj momenat. Cela Jugoslavija čekala je vesti iz Meksiko Sitija, svi na klupi reprezentacije verovatno su se tiho molili da Cvetković ne promaši. Stajao je sam na liniji, sa loptom u rukama i ispisao istoriju.
"Dok sam se pripremao za prvo bacanje prišao mi je Petar Skansi i kazao: ’Cveki, ako ubaciš obe lopte nosiću te do Splita”. I ubacio sam ih... Odlučujuća je bila mladost i naše drugarstvo. Kad bi sad to trebalo da učinim onesvestio bih se pre prvog šuta. Svi smo bili veliki drugovi. Skansi me hrabrio, jer živeli smo jedan za drugog. I to je bilo presudno. Ta dva bacanja u Meksiku, šutirali smo, u stvari, svi. Ja sam bio – samo izvođač radova“, govorio je svojevremeno u intervjuu Slavku Trošelju u Politici.

Ta dva šuta lansirala su Jugoslaviju, koja je tokom naredne dve decenije harala košarkaškim svetom. Bio je to trenutak kada je jugoslovenska košarka shvatila da pripada među najvećima. Generacija u kojoj su Korać, Cvele, Daneu, Skansi, Ćosić i ostali otvorila je vrata svima koji će kasnije doći, od Kiće i Praje, do Dražena, Divca i Đorđevića.

Bilo je to vreme ozbiljne transformacije jugoslovenske košarke, još većih izazova, ali i kada su se gradila prijateljstva koja su bila zauvek. Znate ono, kada vam se u životu desi odnos koji vas oblikuje do srži. Za Cveleta, takav je bio odnos sa Radivojem Koraćem. Govorio je o njemu sa gotovo dečačkom nežnošću, kao o čoveku zbog kojeg je zavoleo košarku i zbog kojeg je naučio kako da gleda život. Korać je bio tri godine stariji, već čuveno ime, dok je Cvele tek počinjao. Nedostižan. Idol.
"Da mi je tada neko rekao da se slikam sa njim i da dobijem njegov potpis uz uslov da više nikada ne zaigram košarku, ja bih to sa ogromnim ponosom držao u kancelariji do kraja života", pričao je Cvele.

Ove reči, izgovorene desetinama godina nakon svega i dalje su nosile svu toplinu dečaka koji je gledao svog idola, uverenog da je vrh brega dostupan samo nekolicini izabranih. Život je hteo drugačije. Već nekoliko godina kasnije, Cvele je igrao protiv Koraća. Potom i sa njim. Delili su reprezentativni dres, srebrne medalje, snove jedne zemlje koja je tek učila da bude košarkaška sila. I onda su novine jednog dana objavile naslov koji je i tada zvučao gotovo nestvarno: "Cvetković bolji od Koraća". Bila je to priča o nekoliko rekorda koji su promenili vlasnika, no Cvele nikada to nije voleo da ističe. Ipak, zamislite samo taj osećaj, kako je bilo čoveku koji je prešao granicu između divljenja i ravnopravnosti sa nekim koga je svojevremeno idolizovao...