PRELAZZI: Finale “martovskog ludila“ – zašto sam navijao za Divlje mačke

Ponekad ti život namesti neke stvari potpuno slučajno. Evo jednog primera: da se prošle jeseni nisam, sticajem političkih i novinarskih okolnosti, prvi i jedini put u životu obreo u neobičnom, blago zastrašujućem, ali naposletku prijatnom gradiću po imenu Leksington, savezna država Kentaki, ne bih proteklih sedmicu-dve noći provodio budan, a na posao odlazio krmeljiv i neispavan, očiju krvavih kao Tom u onom crtaću u kojem mu izvesni zli miš ne dozvoljava da zaspi nakon večeri ispunjene lumpovanjem.

Ne bih, verovatno, makar dok oni ne bi zakucali na vrata NBA, znao ko su Karl-Entoni Tauns ili Trej Lajls, i ne bih iz sve snage, kao da je posredi neki "normalan" - što će reći fudbalski, ili makar profesionalni - tim, navijao da Kentucky Wildcats, košarkaška sekcija Univerziteta Kentaki, ove sezone uradi ono što je (skoro) nemoguće, da osvoji titulu u NCAA bez ijednog poraza, što je pre njih, pre četrdeset sezona, uspelo samo Indijana Huzijersima.

Bili su na 38 pobeda pred Fajnal for, ovog vikenda u Indijanapolisu, sedamdesetak kilometara od Blumingtona, doma baš tih Huzijersa...

Za sve je, kažem, kad smo već kod geografije, kriv taj Leksington, grad u kojem je sve u znaku "divljih mačaka". Plave su šape svuda po gradu, u samom centru grada nalazi se ne jedna, već dve prodavnice u kojima možete da kupite i majicu i privezak i minđuše i brushalter Wildcatsa, i sve što iole životari u drugom najvećem gradu u siromašnoj, nezaposlenošću opterećenoj državi Kentaki, privilo se uz Rupp Arenu.

Okej, ne samo Leksington, ima nešto i u toj košarci, igranoj po čudnim pravilima, nalik na nekadašnja evropska, pa još konzervativnija. U tome je draž NCAA basketa, u napadima dugačkim cipcelih 35 sekundi, koji se favorizuju bezglavo jurcanje po terenu, već taktiku i strpljivo građenje napada, u trojci na sasvim pristojnoj udaljenosti, u momcima, budućim zvezdama i multimilionerima, koje slava još nije toliko iskvarila pa da imaju želju ili potrebu da ponize svog rivala, te u navijačima koji su bučniji i posvećeniji nego u bilo kom "profesionalnom" sportu tamo preko Atlantika.

Wildcats su posebna fela, baš zato što su u ruralnom podneblju - u Kentakiju uspevaju konji i ugalj, i ništa treće - uspeli da sagrade svoju školu košarke, prepoznatljivu po stilu i boji dresa širom planete, i da postanu drugi najuspešniji univerzitet u čitavoj NCAA, ispred mnogo bogatijih fakulteta i mnogo većih gradova.

Zahvalnost za to umnogome duguju gospodinu po kojem se zove sala u centru grada, Adolfu Rapu. Ekscentrični, sujeverni Nemac po poreklu, bio je inovator čitavog sporta još tridesetih godina prošlog veka, ali ne baš i čovek koji bi se mogao podičiti mnogim ljudskim kvalitetima.

U legendu je ušla utakmica iz 1966, kada je njegov Kentaki igrao protiv Texas Westerna. Petorica crnaca iz Teksasa protiv petorice Rapovih belaca - bio je to prvi put da su se svetovi u dobrano polarizovanoj Americi, svega tri godine posle marša Martina Lutera Kinga na Vašington i svega jedno leto posle marša na Selmu, sudarili tako očigledno; za istoriju čovečanstva dobro je što je tada Teksas pobedio, a Rap morao da shvati da se društvo nezaustavljivo promenilo...

No u subotu, 4. aprila, 39. pobeda ove sezone izmakla je Vajldketsima. Pritisak koji je dolazio usled oreola nepobedivosti konačno je ugrejao odavno ohlađeni šampanjac trenera Džona Kaliparija i njegovog imenjaka i prvog asistenta, zanimljivog prezimena Robik (ili, recimo, Robić?).

Srećna okolnost za kladionice: direktor velikog "Vilijam Hila" ovih dana je pričao da su pogrešili kada su u avgustu dali kvotu od "samo" 50 da će Kentaki proći kroz celu sezonu neporažen. Već prvog dana neko je tresnuo 500 dolara, a uplate su se od tada samo gomilale.

Nije pomogla ni podrška velikog Adolfa Rapa, ni ostalih upokojenih majstora iz prošlosti, ni svih bivših "mačaka" koje su se dokazale u NBA liga - Peta Rajlija, Entoana Vokera, Radžona Ronda, Entonija Dejvisa, DeMarkusa Kazinsa... - ni jednog tipa koji je bio budan sasvim slučajno, zbog političko-novinarske jesenje posete neuglednom Leksingtonu, gde je sve u znaku plavih šapa...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sprota;
Foto: Action Images.