PET NA PET - Marina Mandić: Sa dečacima sam često igrala fudbal, ali sam se ubrzo profilisala kao košarkašica

Sa devet godina počela je da trenira košarku u lokalnom BiP-u Borča. Osam godina provela je u prvom klubu. U startu je znala da će život posvetiti najlepšem sportu. Košarkaškog uzora imala je u starijem bratu Siniši pa joj nije bilo strano da sa dečacima odigra “fucu”, basket na rolerima, naročito kad izgubi mesto za regularni basket. Sada rekreativno igra košarku, ali nove izazove traži u trekingu.

Na prvom dresu nosila je broj sedam zbog Toni Kukoča. Sledeće destinacije bile su Hemofarm, Vršac, Partizan, Spartak…Za reprezentaciju Srbije odigrala je preko pedeset utakmica, poslednje 2012. godine kada je selektorka Marina Maljković preuzela nacionalni tim. Sa velikom radošću, Marina Mandić, seća se srebrne medalje osvojene sa kadetskom selekcijom jer je to bila prva medalja neke ženske košarkaške reprezentacije posle osamnaest godina.

Prihvatila je učešće u MOZZARTOVOM "Humanitarnom tiketu u podne". Potencijalni dobitak Marina će usmeriti ka Opštoj bolnici u Vršcu, a danas gostuje u rubrici "Pet na pet".

1.Da li ste se svojevremeno bavili još nekim sportskim aktivnostima osim košarke?

“Nije mi bio problem da sa dečacima odigram neki fudbal, ali sam se veoma brzo profilisala kao košarkašica. Igrala sam basket na rolerima, odbojku na pesku, sada vozim bicikl, u okolini Vršca upražnjavam trekking”.

2.Ko vam je bio uzor, idol, u tinejdžerskim danima?

“Stariji brat Siniša, ali volela sam Toni Kukoča zbog kog sam nosila sedmicu na dresu. Takođe, Kaća Lazić koja je rano prekinula sa košarkom”.

3. Koji klub nosite u navijačkom srcu?

“Najbolje rezultate ostvarila sam u Hemofarmu i Partizanu. Osvojila sam preko petnaest šampionskih titula sa ova dva kluba, ali od detinjstva navijam za Crvenu zvezdu”.

4.Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

“Svakako prvu titulu koju sam 2001. godine osvojila sa Hemofarmom. Bio je to poseban dan. Svečano je otvorena dvorana Milenijum u Vršcu. Igrali smo poslednju, odlučujuću utakmicu, pred punom halom. Bilo je impresivno, otvorena je, u tom trenutku, najlepša dvorana u ovom delu Evrope. Bilo je uzavrelo na tribinama, a mi smo dobili i sa 3:2 u seriji stigli do titule. Takođe, draga mi je polufinalna utakmica kupa iz 2012. godine, kada smo bile inferiorne u odnosu na Partizan. Uspele smo da pobedimo”. 

5. Da li imate životni ili sportski moto?

“Fer plej pre svega mada sam bila pomalo prgava na terenu. Ali, koliko daješ na parketu, u životu, toliko ti se vraća. Pošto sam ušla u trenerske vode to pričam svojim izabranicama u ŽKK Vršac. Stanje nije ružičasto, ali borimo se. Vršac zaslužuje dobar ženski košarkaški klub”.

Bonus pitanje za našeg gosta: Šta u MOZZARTU odigrati na utakmicu koja dolazi sa Apenina, Atalanta (SIM) – Napoli (SIM).

“Pokušajte gol, gol, uz tri plus”. 

FOTO: M. Mandić/Priv. arhiva