Sasvim običan momak

Kilijan Embape je prvi put u Španiji - i na španskom - govorio opširno o fudbalu, životu, politici, zdravlju i mnogim drugim pitanjima na koja obično izbegava odgovore. Novinarka Sekste koja ga je intervjuisala opisuje ga kao „očaravajuću“ osobu, izuzetne inteligencije, i posebno naglašava osmeh koji ne skida sa lica, a koji sam Embape pripisuje ostvarenim snovima.

Španija mu se dopada, srećan je što je dobio priliku da otkrije novu zemlju, voli njene ljude koji su uvek srdačni i spremni da pomognu, i naravno hranu. Svakodnevica mu je fokusirana na fudbal, jer je raspored prenatrpan, ali ipak nastoji da upozna Madrid.

Neizbežno pitanje je tu i kako je i zašto tako dobro naučio španski?
„Čovek mora da se potrudi kad dođe u novu zemlju“, objašnjava, i dodaje da je učio sa saigračima i sa trenerima kao što je Maurisio Poćetino. „Ne znam je li talenat, jednostavno me interesuje da učim nove stvari, radoznao sam“.

Ali priznaje da je i to bio deo plana da dođe u Real, za koji se pripremao na svim nivoima.
„Prvo je to bio san, onda je postao cilj, i na kraju se pretvorio u stvarnost.“, govori Embape o svom novom klubu.

Sve je počelo sa Zidanom, koji je u vreme kada je potpisao za Kraljevski klub bio idol cele Francuske, a zatim je to uradio i njegov lični idol Kristijano Ronaldo.
„Odmalena sam znao da ću završiti ovde. Znao sam da želim i znao sam da mogu.“

Otkriva da je mogao doći i mnogo ranije – imao je ponudu da sa samo 12-13 godina fudbalsku školu nastavi u Madridu. Tada je u Valdebebasu boravio sedam dana i upoznao Zidana, ali je ipak odlučio da je premalen da se odvoji od porodice i dođe sam u Španiju.
„Bila je to dobra odluka“, siguran je Embape.

Pre no što je konačno stigao, protekla je godina obeležena velikim pritiskom, kada ga je telefonom pozivao i francuski predsednik Emanuel Maron, a da ne govorimo o Katarcima iz Pari Sen Žermena.
„Dešava se. Kad počneš da igraš ne očekuješ ništa takvo. Ali kad se dogodi, nastojiš da se nosiš sa situacijom na najbolji mogući način. Nekad dobro, nekad loše“.

Znao je da je važan za Francusku i ne poriče ljubav prema domovini, ali je ove sezone konačno stigao trenutak da učini nešto za sebe. Tada se, kaže, Florentino Peres poneo sjajno prema njemu. Uprkos tome što je sam predsednik Reala javno izrazio razočaranje, Embape tvrdi da je sa njim i sa njegovom porodicom uvek imao dobar odnos i da mu je dao svu potrebnu podršku. Pa je i to jedan od razloga što je stigao spreman da da sve od sebe za klub, i za Florentina.

Odluka da dođe, kaže, nije bila teška, jer postoje stvari važnije od novca.
„Nije bilo teško odlučiti između novca i Reala“. Priznaje da mu još uvek stižu basnoslovne ponude, ali da o njima ne razmišlja.

Inače, onu poslednju sezonu koju je Kilijan odigrao Francuskoj, u španskoj javnosti je "platila" njegova majka Fajsa. Sliku „veštice“ koja ne želi sina da odvoji od zlatnog PSŽ-a, objašnjava time što su u svetu fudbala žene često nepoželjne. I dodaje da je nije tačno da mu je majka menadžer.
„Ona mi je samo majka i želi mi sve najbolje“.

Porodica mu je jako važna, sa ocem deli strast za fudbal, a brata kaže, sada gleda izdaleka i ne želi preterano da utiče na njegovu karijeru. U jednom trenutku ga je čak javno zamolio za oproštaj jer su ga je sav pritisak na Kilijana zahvatio i i te kako pogodio.

Za svoje najbliže kaže da su mu pružili odgoj i vrednosti. Da je mislio na fudbal, ali da je išao u školu jer je to „bilo važno da bi mogao da analiziram i razmišljam samostalno“. Bio je kao i svako dete. Talentovano, ali obično dete koje igra fudbal. A sada van terena pokušava da bude isti takav: „Nastojim da imam što normalniji život. Teren je jedno, privatni život je nešto sasvim drugo".

Privatno pokušava da pomogne drugoj deci – preko fondacije o kojoj ne želi mnogo da govori, jer tvrdi da treba da se radi, od govora nema ništa. Objašnjava da je on sam pored talenta, imao i mnogo sreće što se susreo sa pravim ljudima, ljudima koji su brinuli o njemu, i sada želi da se na isti način brine o drugima. Između ostalog i o tome da razlike u društvu budu prilika da ljudi uče jedni od drugih.

Među razlikama se naravno posebno ističe rasizam. I tu je istog mišljenja: „Mnogo pričamo, ali šta radimo?“
„Igrači su međusobno solidarniji nego pre, ali još uvek nedostaje mnogo toga“.

A, kada neko može da nekažnjeno vređa Embapea ili Vinisijusa, kako li je onim drugima u stvarnom svetu. „Moramo im poručiti da smo svi ujedinjeni.“

Zbog toga se i ne plaši da daje svoje mišljenje.
„Pre nego fudbaler, prvo sam čovek koji vidi stvari oko sebe, neke mi se dopadaju, neke žalim, a neke me ljute. I imam svoje mišljenje. Ako pogrešim, izviniću se.“

Ne voli da govori mnogo, ne voli intervjue, ali s vremena na vreme smatra da se stvari moraju objasniti, jer inače ih „drugi objašnjavaju za tebe“. Jedna od tema o kojoj je već javno govorio je pitanje mentalnog zdravlja sportista. Svojevremeno se pobunio kada su njegov loš fudbalski početak u Realu pokušali da pripišu depresiji.
„Igrao sam loše. To nije depresija. Depresija je ozbiljna tema – poznajem ljude i kolege koji pate od psihičkih problema. Ja samo nisam igrao dobro, ništa više.“

Mentalno zdravlje Kilijana Embapea zaista deluje odlično, a tome doprinosi i što, po vlastitim rečima, ne gleda društvene mreže.
„Ljudima u okruženju, koji mogu da trpe zbog toga, pokušavam da objasnim da je to deo našeg posla. Znamo šta se može dogoditi svaki put kad izađemo na teren“.

Embape je govorio i trenutku kada je stigao u Real.
„Najdužih pet minuta u mom životu“, opisuje čekanje da izađe na scenu.

Nije znao da će tu biti njegov idol Zidan, on se pojavio kao iznenađenje. Ali jeste bio svestan da ga očekuje pun stadion. Na prezentaciji je bio skroman.
„Ne zato što se radi o Realu. Uvek treba imati skromnost i poštovanje“.

Dočekan je lepo, saigrači su ga prihvatili od prvog trenutka. A što se tiče neslaganja sa Vinisijusom, poriče da je to istina.
„Nikad mi nije pala na pamet opcija da neću igrati sa Vinijem, ideja je oduvek bila da igramo zajedno“.

Ne ulazi u polemiku ni što se tiče pozicije na terenu– igrao je i sposoban je da igra na sva tri napadačka položaja.
„Bitno je kako se povezuješ sa ekipom u igri, ne pozicija“.

Najlepši dan mu je bio dan kada je postigao prvi gol, protiv Betisa na stadionu "Santjago Bernabeu" – nešto što je čekao od detinjstva. Real predstavlja veliku odgovornost, ali uz nju i veliku želju da se pokaže. Osvajanje Lige šampiona mu je mnogo važnije od Zlatne lopte. A nije mu u glavi ni statistika ni broj postignutih pogodaka.
„Pehari, pehari, hoću mnogo pehara“, zaključuje Embape jedan od retkih intervjua.