Pariz nadomak Evrolige: Predsednik koji je birao Rubija i Flina pre Karija, Burg ima potencijalnog prvog pika na draftu
Vreme čitanja: 11min | uto. 09.04.24. | 08:28
Finale Evrokupa u kome Parižani idu na zemljake iz Burga – idealan je trenutak da se zapitamo: može li tim iz Grada svetlosti zaista nešto da donese Evroligi?
Prvi put u istoriji za titulu prvaka Evrokupa igraće dva francuska kluba - Pariz i Burg. U godini Olimpijskih igara Francuskoj se otvorilo treće mesto u evroligaškom društvu, s tim da Burg malo ko pominje jer su sve oči uprte ka Parizu.
Još i pre nego što je sezona počela, Pariz je uvršten među favorite za osvajanje pehara, da bi rane eliminacije Gran Kanarije i Huventuda klub iz glavnog grada lansirale na pol poziciju. Još od vremena Đordija Bertomeua postojala je ideja da jedan klub iz Pariza postane stalni član Evrolige. Sada je tim pod komandom talentovanog finskog stručnjaka Tuomasa Isala nadomak krunisanja i ostvarenja istorijskog uspeha.
Izabrane vesti
Za klub koji postoji maltene šest godina sve se promenilo preko noći. Od tima koji je trebalo da stvara igrače, počeo je da naginje ka drugoj strani, koja dovodi i kupuje u skladu sa mogućnostima, kako bi jednog dana postao deo elite. Ipak, razmišljanja da Pariz uđe u Evroligu postojala su i mnogo pre nego što je klub koji danas poznajemo osnovan.
O tome, ali i celoj slici košarke u Francuskoj, te finalistima Evrokupa govorio je za Mozzart Sport Marin Sedlaček, dugogodišnji košarkaški radnik i NBA skaut.
“Samo da razjasnimo neke stvari. Pariz kao Pariz, odnosno predgrađe ovog grada imalo je predstavnika Evrolige u nešto drugačijem formatu, kada je Partizan učestvovao. Dobro se sećamo da je igrao protiv Nantera u Žorž Karpantije dvorani. Nanter je nešto, recimo, poput Novog Beograda ili Bežanijske kose, gledajući udaljenost tog dela grada od centra Pariza. Interesantno je da, osim dvorane u kojoj je nekada igrao Pariz Levaloa, a to je Pjer de Kuberten, Bersi se retko koristi za košarkaška dešavanja. To govorim iz aspekta toga gde se ljudi navikavaju da idu i prate određene događaje. U Bersiju su se igrali završni turniri, Ol star utakmice, razni događaji vrhunskog dometa, ali nikada nijedna ekipa u nekom dužem periodu nije igrala u Bersiju. Sve te dvorane mimo Bersija su manjeg kapaciteta“, počinje Sedlaček razgovor za Mozzart Sport.
Dosta je zanimljiva priča kako je nastao Pariz koji danas poznajemo...
“Kada govorimo o sadašnjem Pariz Basketu, on je krenuo 2018. godine, kada je od jedne ekipe koja je igrala drugu francusku ligu kupio status (Tulon prim. aut) i preselio se u Pariz. Bitna stvar u vezi te kupovine jeste i dolazak Dejvida Kana koji je postao izvršni direktor i suvlasnik od momenta kupovine. On je vrlo vešto iskoristio momenat i informaciju da će se za potrebe Olimpijskih igara graditi Adidas dvorana. To se poklopilo sa nekim klupskim planovima, mada je dosta veliko iznenađenje bio njihov plasman u Prvu A ligu koji se desio sezone 2020/21, kada nije bilo publike. To je još jedan faktor koji je pogurao ceo projekat napred“.
Isti je krojen po jednim konturama, da bi u međuvremenu dobio potpuno novi oblik.
“Može se reći da je projekat dosta kontroverzan, jer se u početku zasnivao na stvaranju igrača. To je bilo usko povezano sa interesom da neka NBA franšiza preuzme klub. Podsetimo, Dejvid Kan je bio glavni čovek u košarkaškim operacijama Minesote Timbervulvs. Poznat je u tome što je u dve prilike ispustio mogućnost da draftuje Stefa Karija, uzimajući pre njega Rikija Rubija i Džonija Flina koji je prosto nestao. Oni su tada u prvoj rundi imali četiri pika, što je za to vreme bilo nešto nezamislivo. Njegova konekcija sa NBA ligom postoji i pre Minesote, jer je radio u Indijani, pokušavao je razne stvari... Pokušavao je da bejzbol klub Montreal preseli u Portland, odakle je originalno bio, ali je završio u Vašingtonu“.
Kao takav video je priliku da Pariz približi evropskoj košarkaškoj eliti.
“Oduvek je bio čovek inicijative i želje. Primarna želja mu je bila da se stvaraju igrači u Parizu, ali se takva situacija ukazala, da su se stvari promenile sa ulaskom u prvu ligu. Angažovali su Amerikanca, mog dosta dobrog prijatelja Vila Vivera koji je radio sa mnom u Filadelfiji kao skaut, ali se kasnije preorijentisao na trenerski posao. Tim poslom se uspešno bavio u Australiji, pa je došao u Pariz, ali je ostao samo godinu dana. On je sada jedan od pomoćnika u Bruklin Netsima“, priča Sedlaček i nastavlja:
“Pokušavam da napravim paralelu, da ukažem da je dosta uticaja američkog stila i načina igre. Oni su zaokrenuli svoj pravac gledanja jer je Pariz Levaloa, u kojem je bio Vensan Kole, imao drugačiji način rada. Pariz Levaloa je naslednik Levaloe, zadržali su ime Pariz i igrali su kao domaćini utakmice u dve različite hale. Jednom u Parizu, u dvorani Pjer de Kuberten, a onda jednu u Levaloa. To je kao da su igrali u Pioniru i Lazarevcu. Sve ovo govorim opet iz ugla popularizacije košarke. Pošto to nije prošlo, Kan i ljudi u klubu shvatili su da, sa projektom Adidasove dvorane za Igre, postoji vizija za budućnost. Okrenulo se sve, odatle verovatno i želja da se napravi rezultat ove sezone“.
Pariz se sada dobro kotira u odnosu na godinama najbolje klubove Francuske...
“Nisu oni toliko jaki, u poređenju sa Asvelom i Monakom, iako su drugi na tabeli. Nisu jako ime, jer relativno kratko postoje. Napravili su dosta interesantan potez jer su doveli finskog trenera (Tuomasa) Isala, koji je sa Bonom prošle godine napravio hit u Nemačkoj i FIBA Ligi šampiona. Šta je poenta – sa dolaskom novog trenera stiglo je još sedam pojačanja. Tu se pojavljuje potpuno novi tim u kojem, po filozofiji trenera, igrači imaju četiri do pet minuta efektne igre u oba smera. Suštinski igraju, što bi Amerikanci rekli, ’up tempo game’ odnosno košarku visokog intenziteta, izuzetna jurnjava i to smo imali prilike da vidimo ove sezone, pogotovo u polufinalu sa Londonom. Oni su izgubili od Burga prvenstvenu utakmicu u gostima sa dva razlike, ali Pariz ima seriju od devet ligaških pobeda i nalazi se ispred Asvela. Interesantno je da su u celoj sezoni Evrokupa izgubili samo jednu utakmicu, od Bešiktaša kod kuće, što je impresivno“.
Zanimljiva trenerska filozofija donela je Tuomasu Isalu rezultate u FIBA Ligi šampiona i sada je na pragu velikog uspeha u Evrokupu, uz dobre rezultate u prvenstvu... Naposletku, Finac je izabran i za trenera godine u Evrokupu.
“To je jako atipična ekipa, verovatno i pod uticajem dovođenja prvo Vila Vivera, onda i Isala, koji zahteva da se trči u maksimalnom intenzitetu i posle primljenog koša, pogotovo u tranziciji. Koristi igrače četiri do pet minuta. Moje skromno mišljenje, gledajući kvalitet igrača koji su trenutno tu i način njihove igre, da neće dugo da se zadrže u Evroligi. Govorim o kvalitetu i plasmanu. Moraju da povećaju budžet, a ne treba zaboraviti da je Federacija Francuske izglasala pravilnik po kojem je jedan budžet za domaće klubove, a drugi za ove koji učestvuju u evrotakmičenjima. To nije preterana razlika, s obzirom da Pariz već igra Evrokup. Sada se postavlja drugo pitanje, a to je koje će sve velike zvezde da se odluče da potpišu tamo, imajući u vidu stil i način igre ekipe. Tu će opet morati da se prave određene transformacije. Sa ovim timom nemaju šta da traže, mada su favoriti u finalu Evrokupa sa Burgom upravo zato što imaju prednost domaćeg terena“.
Prostor za eventualno iznenađenje je minimalan...
“Sa aspekta domaćeg terena, jasno je koliko je to bitan detalj, ali sa aspekta publike ne mnogo. Videli smo utakmicu sa Londonom, gde je gornji prsten dvorane koja prima 14.000 gledalaca bio zatvoren. Poznavajući Francuze i njihove navike, Pariz u Evroligi može da bude atrakcija u smislu večernjih izlazaka, ne u smislu tradicije, navijača ili da iza njega stoji neki fudbalski klub ili da je to neka sredina koja ima velike ljubitelje košarke. Košarka u Parizu sama po sebi nije najpopularnija, nije ni u Francuskoj druga, ni treća... Dosta je teško navići ljude da popunjavaju dvoranu tog kapaciteta. Nemam osećaj da bi eventualni ulazak Pariza doveo do toga da tamo ’eksplodira’ košarka, iako Francuska ima tradiciju, ali su svi orijentisani ka NBA ligi. Većina koja prati košarku je tamnoputa, oni imaju veći afinitet identifikovanja sa košarkašima na drugoj strani Atlantika“.
S obzirom na sve, postavlja se pitanje – da li je Evroligi potrebno da ima tri evroligaša iz Francuske?
“To je pitanje za Evroligu. Treba li joj i Dubai?“, uzvraća Sedlaček i dodaje:
“Sa sportskog aspekta, to je identično pitanje, ako uzmemo da je Evroliga u poslednjim godinama promenila orijentaciju ka finansijskom načinu održivosti i profitu. Upravo tako je njima Pariz kao destinacija uvek bio interesantan. Videlo se da London još nema kvalitet, još je slabiji za nijansu iako Petar Božić tamo radi fantastičan posao. Ali, kada pogledate koji su igrači u Londonu, za budžete koji oni imaju u Londonu, ne mogu da dovedu neke igrače visoke klase. Oni s druge strane nemaju potencijalno mlade igrače koji mogu da stasaju i razvijaju se, već moraju da se krpe sa košarkašima koji nastupaju u nekim evropskim ligama, ali ne iz vodećih klubova. Onda se postavlja pitanje, a ja dajem i odgovor na to – koga će publika doći da gleda? Bersi je uvek bio pun na velikim takmičenjima i događajima, poput NBA utakmica, ali to su posebni momenti, gde se sve vrti oko marketinga, igrača... Cela mašinerija stoji iza toga“.
Tu se naravno pita i Burg, koji takođe ima svoje ambicije.
“Ako bi se Burg plasirao u Evroligu, siguran sam da bi dvorana uvek bila puna, ali ona nije nekog kapaciteta. Opet, to mesto je van mape Francuske, što se kaže. Treba doći do Liona, pa još 45 minuta kolima, mada jeste aerodrom blizu. Tu govorimo o tehničkim stvarima. Ne treba da se zaboravi da dvorana u Monaku ne ispunjava tehničke uslove Evrolige. Iz poslednjih pet redova koje su oni ’namakli’ se ništa ne vidi, ne može da se sedi. Tu govorimo i o aršinima, jer kada je Budućnost trebalo da igra Evroligu, morala je da prekraja Moraču da bi se stekli uslovi. Dvorana u Monaku je po kapacitetu približna Morači pre renoviranja“.
Dakle, sve je stvar biznisa...
“Sa igračkog aspekta postoji interesovanje da se igra u Parizu, klub opet može da privuče gostujuće ekipe, a ako bi došao da igra protiv Zvezde i Partizana, ako u pretprodaji nisu toliko popunjena mesta, nema nikakve razlike između Pariza, Asvela ili Albe. Ovo je sve pokušaj da se identifikuju ti veliki prozapadno orijentisani centri, ali to teško ide. U Francuskoj košarka ima tradiciju, u Engleskoj baš i nema. Sledeće godine, ako bi se London Tauersi pojačali i nastavili dalje sa našim trenerom, kolika će biti posećenost u Londonu? Uvek mi je u glavi momenat od pre desetak godina, kada su se i u Londonu igrale NBA utakmice. U jednoj od njih, igralo se na jedan posed, oko minut pre kraja spiker je na razglasu rekao: ’Poštovana publiko, ako rezultat ostane nerešen, igraće se dodatnih pet minuta produžetka’. To je bilo negde pred Olimpijske igre... Košarka se tamo nije ’uhvatila’ kako treba, nije mnogo stvari promenilo ni to što su bile Olimpijske igre, što je dolazio jak američki tim... Bio sam indirektno uključen kroz neke seminare još u vreme dok su oni imali Badvajzer profesionalnu ligu... Ima Engleza koji igraju po Evropi, ali ne i baš engleskih košarkaša koji su spremni da igraju. Kada govorimo o kvalitetu Evrolige i koji bi to klubovi mogli da podignu kvalitet, jasno je da su to oni iz Rusije, ali pitanje je kada će opet moći da nastupaju. Videćemo i kako će ići sa Dubaijem, to je eksperiment“.
Burg ima svoje adute, ali teško da bi se uklopio u elitu Starog kontinenta.
“Burg je, kako da kažemo, klub iz Obrenovca u odnosu na Beograd. Nalazi se na nekih 40 kilometara od Liona, uvek je bio u senci Asvela sve do dolaska Save Vučevića koji je tamo bio trener. Za vreme njegovog perioda, u ekipi se pojavio i Eli Okobo koji je iz tog kluba draftovan u NBA, pa se posle vratio i sada igra jednu od bitnijih uloga u Monaku. To je sredina u kojoj nema drugih sportova, košarka je najzanimljivija. Manje je mesto, što je tipično za francuske timove, manje ima dobrih timova u velikim mestima. Njihova takmičarska forma i sve što su najavljivali kroz grupnu fazu je donekle najavljivalo da mogu da budu jedan od kandidata za finale, pogotovo što su eliminisani klubovi poput Gran Kanarije i Huventuda. Bešiktaš je dosta olakšao posao, a Dušan Alimpijević je nešto slično uradio i pre dve godine sa Bursom kada je dobio Partizan, pa otišao do finala gde je Virtus osvojio“.
Evrokup je sa promenama formata pokušao da pronađe stabilnost takmičenja, ali pokazalo se da su iznenađenja i dalje moguća...
“Ovakav ritam očigledno prija ekipama koje su tempirale formu ili koje se bolje snalaze u ’do or die’ utakmicama, odnosno kada se prolaz traži u jednoj utakmici, što nije slučaj u polufinalu i sada u finalu. Jeste iznenađenje, ali u tom sistemu sa jednom utakmicom povrede, forma i dosta elemenata određuju sudbinu. Iznenađenja su u stvari izbacili u fokus one koji možda nisu bili projektovani za favorite od samog početka“.
Jedan od igrača u koje će svi gledati je zvanično najbolji mladi igrač Evrokupa i potencijalno prvi pik na sledećem draftu – Zakari Rizaše.
“Zakarija poznajem od pre dve godine, dok je igrao za Francusku i Evroligin turnir. On je iz Vilerbana pozajmljen Burgu da bi imao više prostora i to se pokazalo kao dobar potez. Ima sve svoje kvalitete i ne ulazim u rangiranje da će biti prvi pik ili neće. To licitiranje je pijačna prognoza i nikada se nisam bavio tim stvarima. Gledajući utakmice NCAA i momke koji odatle figuriraju, ima onih koji su kvalitetniji od Zakarija. Sve mnogo zavisi od toga ko će imati pravo prvog pika i šta toj ekipi treba. Lično mislim da mora još dosta da radi na sebi, tehnički je dobro potkovan. Pitanje je koju poziciju može on da pokrije u NBA, kao i još veća dilema – koga će moći da čuva tamo? S obzirom da se dešavaju i po nas prijatna čuda, da igrači koji ovde ne igraju odu tamo i dobiju minutažu, to je sve na dugačkom štapu. Pikovi su bitni samo zbog finansijskog efekta, novca koji ti momci dobijaju i zaslužuju. Što se tiče vrednovanja istih, pokazalo se poređenjem drafta iz 2020/21 da jako mali broj igrača iz prve runde uopšte igra u NBA... Gledajte, da uprostimo, da je Jokić otišao u Lejkerse, nikada ne bi postao ono što danas jeste. Da li je Rizaše prvi pik na draftu ili ne, ne znači mi mnogo. Ima određeni potencijal, a obično prvi pik na draftu treba da bude neko ko će da bude u startnoj petorci odmah i ko je potencijalno franšizni igrač. Oko njega može da se gradi ekipa na duži period. Da li je on to i da li će to postati? Videćemo“.
EVROKUP - FINALE
Prvi meč, utorak:
20.30: (1,25) Pariz (17,0) Burg (4,40)
Drugi meč, 12. april:
19.30: Burg – Pariz
Treći meč, 15.april:
Pariz – Burg*
* - Ako bude potrebe.