Ovakva (reprezentativna) košarka odavno nema smisla i potrebna je hitna reakcija

Ovaj roster okupljen je sad, pa pitanje je kada ponovo… Početkom jula i krajem avgusta trebalo bi da dobijemo pojačanja iz NBA i Evrolige, a ko zna šta nas čeka krajem novembra ove i u februaru 2027. Srbija se, jasno je, od jesenas nalazi u novom ciklusu, a Dušan Alimpijević je na svojoj koži osetio značenje one stare, da je svaki početak težak. Ne samo da je težak, već je maltene sve ono sa čime se suočava mladi selektor na startu tranzicionog procesa poput najpoznatije epizode iz romana Don Kihot – borba sa vetrenjačama.

Spisak za "dvomeč" sa Turskom doneo je nekoliko iznenađenja, kao i odziv povratnika poput Nikole Kalinića i Luke Mitrovića. Ipak, objektivni kvalitet srpskog tima nije u ravni sa onim što na raspolaganju ima Ergin Ataman. I to predstavlja realan problem za Srbiju.

Alimpijevićevo obraćanje sa konferencije za novinare posle utakmice, naročito deo vezan za muke oko sastavljanja spiska, možda je prošlo ispod radara, ali suštinski bi to trebalo da bude centralna, goruća tema među odgovornim košarkaškim faktorima u Srbiji.
"Problematika o kojoj vi govorite je nešto o čemu smo mnogo puta pričali, pa je pomalo gubljenje vremena da više pričamo o tome. Ne vredi se boriti više", rekao je Alimpijević, pa nastavio:
"Znam da je Tarik Biberović dobio izveštaj lekara iz kluba, da ima povredu ramena i da ne treba da igra protiv Srbije. Ipak, Federacija ga je pozvala da dođe, da pogledaju izveštaj, pa da odluče da li treba da igra. On je posle prvog treninga rekao da hoće da igra. Imate situaciju da je Džedi Osman igrao utakmicu u Atini, pa doleteo čarter letom posle ponoći. Obojica su igrali preko 30 minuta. Nama jedan klub pošalje izveštaj jednog igrača koji ima određene minute na utakmicama i mi tu ne možemo ništa dalje. Ne možemo više da komuniciramo sa njima".

Nezavisno od toga o kojem je igraču ili klubu reč, nije prijatno čuti ovako nešto od selektora. Shvatanje da postoji granica posle koje se svaki trud pretvara u nemoć daljeg uticaja. Niko ne dovodi u pitanje napore Košarkaškog saveza Srbije da Alimpijeviću i njegovim saradnicima obezbedi najbolje moguće uslove, naprotiv. Gotovo decenijski problem koji postoji na relaciji FIBA-Evroliga, a koji klubovi oberučke koriste da zaštite svoje interese, došao je do kritične tačke i pod hitno je neophodno rešiti ga. Ne zato što je jedna ili druga strana više u pravu ili greši, već zato što je to jedini put ka ozdravljenju kompletnog sistema. Ovakva reprezentativna košarka odavno nema nikakvog smisla. I zahteva hitnu reakciju.

ŠTA JE ZAPRAVO CILJ OVAKVOG SISTEMA?

Možemo da pričamo o tendenciji stvaranja novih zvezda pod okriljem reprezentativnih kvalifikacija. Videli smo u našem slučaju "rađanje" Alekse Avramovića i Dušana Ristića, posle Turske smo dobili potvrdu da Bogoljub Marković nije samo zalog za budućnost… Ima primera kao što su Dario Brisuela u Španiji, Andreas Obst u Nemačkoj, Rokas Jokubaitis u Litvaniji, Eli Okobo u Francuskoj… Premalo je konkretnih primera. Od svega smo dobili veću ujednačenost utakmica i žrtvu koju bez pristanka ipak podnose tradicionalno najveće košarkaške zemlje, pod uticajem "velikih" ideja najuticajnijih košarkaških faktora na svim stranama.

Isti bi trebalo da se zapitaju da li je ovo proizvod koji publika želi da gleda? I, ako je stvarno toliko dobar, zašto za istim nije posegao fudbal, koji je u svakom pogledu daleko ispred košarke, bar kada govorimo o evropskom kontinentu? Ne radi se ovde samo o nama, već o košarci kao celini.

Mnogo je velikana evropske i svetske košarke, od Željka Obradovića i Svetislava Pešića, preko Serđa Skariola i Pabla Lasa, do Etorea Mesine, Grega Popoviča, Dimitrisa Itudisa i drugih - sinoć Ergin Ataman - koji godinama upozoravaju na štetnost života u postojećem košarkaškom ekosistemu. Posledice veštačkog konflikta i neusklađenog kalendara najviše osećaju igrači koji su u ogromnom rascepu, preopterećeni i rizikuju povrede. Ovakvim formatom ruši se kvalitet reprezentativnih kvalifikacija. Bilo je nebrojano poziva da se problemi reše, ali došlo se samo do parcijalnog sinhronizovanja i usputnih ustupaka, kao što je bio slučaj sada, da se utakmice igraju u sredu i četvrtak, a ne četvrtak i petak.

Ceo haos u kojem se košarka nalazi doveo je do toga da se ne priča toliko o samim utakmicama, koliko o slučajevima poput Toka Šengelije, koji svojevoljno ide na svaku reprezentativnu akciju, poštujući uredno i klupske obaveze čime svesno rizikuje svoje zdravlje, te sada Silvena Fransiska u Francuskoj ili Džedija Osmana i Tarika Biberovića, koji su za Tursku igrali po 30+ minuta iako su se prethodno "iscedili" u svojim klubovima… Ako neko smatra da je to normalno, ozbiljno se vara.

Pitajte svakog igrača i reći će vam kolika je čast igrati za svoju nacionalnu selekciju. FIBA suštinski pokušava da kopira sistem koji su FIFA i UEFA odavno plasirali, ali evropska košarkaška elita i dalje se nalazi pod okriljem Evrolige i to koristi. Sebično je ponašanje svih, jer da zaista postoji volja da se sve reši ova glavobolja, odavno bi se stavila tačka. Možda bi ulazak NBA na evropsko tržište mogao značajno da promeni klimu i stvori nove, jednake uslove za sve. Da se košarka konačno ujedini i funkcioniše u okviru zajedničkih, a ne interesa pojedinih grupa. Možda, pak, nastane još veći problem, to sad niko ne može da predvidi.

KAKO SE TURSKA BORI SA OVIM PROBLEMOM?

Ako do dolaska NBA kojim slučajem ne dođe, trebalo bi se pogledati primer Turske. Jak domaći blok, odnosno kvalitetno domaće takmičenje uz dva izuzetna evroligaša i nekoliko jakih klubova u drugim takmičenjima, treba da budu baza. Veliki broj domaćih igrača nastupa baš u TBL. Turska federacija, poput svojevremeno Jugoslavije, ima značajnu težinu i uticaj u FIBA strukturama i uspešno koristi svoje mehanizme da "ubedi" igrače da dođu u nacionalnu selekciju.

Velika je i motivacija igrača da predstavljaju svoju zemlju, što su Džedi Osman i Tarik Biberović pokazali na delu. To treba da bude zvezda vodilja ostalima, pod uslovom da ih zdravlje služi. Jer ako može Turska, zašto ne bi i ostali? Jak je i nacionalni interes u Turskoj da se podrži reprezentacija, što je evropskog vicešampiona dovelo u sadašnju poziciju. Dobar primer godinama unazad je i Nemačka, sada evropski i svetski šampion.

ŠTA JE SA SRBIJOM?

Reprezentativci Srbije (©Star Sport)

Srbija u ovom trenutku nema ni jaku domaću ligu, ni veliku bazu igrača. Iako imamo najboljeg košarkaša na svetu, nalazimo se u paradoksu da u redovima dva evroligaša sa trogodišnjim licencama nemamo dovoljno igrača sa značajnom ulogom. U Crvenoj zvezdi to je Nikola Kalinić, povremeno veću rolu imaju Ognjen Dobrić i Dejan Davidovac, dok je u Partizan Mozzart Betu iskočio Arijan Lakić. Vanja Marinković je teško povređen, Aleksej Pokuševski još nijednom nije zaigrao za reprezentaciju, a Aleksa Radanov tek se vraća u formu. Mladih igrača u oba sastava nema ni u najavi, ili su to minuti na kašičicu.

Tako dolazimo do neshvatljivog problema: nemamo adekvatna rešenja na više pozicija, ali možda i najviše bode oči to da zemlja koja je iznedrila Aleksandra Đorđevića, Miloša Teodosića, Vasilija Micića, Stefana Jovića, Stefana Markovića, Zorana Slavnića i druge nema plejmejkera koji može da iznese teret kvalifikacija. Ne evroligaški nivo, već da je (bar) stabilan učesnik Evrokupa ili FIBA Lige šampiona. Nikola Topić je projektovan da bude sledeća velika stvar, ali njega možemo očekivati samo na velikim takmičenjima.

Nije samo odgovornost večitih, već kompletne srpske košarkaške institucije i svih koji imaju svoj uticaj. Sve manje igrača proizvodimo, sve nas je manje u najjačim klupskim takmičenjima, i sve se više oseća fokus samo na dve sile košarkaške osovine. U poslednjih deset godina samo su Spartak iz Subotice, FMP Železnik i Mega igrali grupne faze bilo kog evropskog takmičenja. To je nedovoljno, i sada vidimo posledice manjka utakmica visokog kvaliteta. Sve se, manje-više, svelo na nastupe u ABA ligi. U domaćoj klupskoj piramidi stranci neretko sumnjivog kvaliteta - čast izuzecima - dodatno umanjuju prostor za našu decu i često naše lige služe kao "protočni bojler" ili usputna stanica za kraće vreme...

Mi klasu još izvlačimo na staru slavu jugoslovenske škole i povremena iskakanja pojedinaca, ali sistem odavno ne postoji. Ni za stvaranje igrača, ni trenera. Još će nam teže biti u jeku odlazaka mladih momaka na koledže. I dokle god bude tako, svako naredno okupljanje reprezentacije izgledaće kao nasumični izbor igrača. Nije tu kriv selektor, već su mu takve mogućnosti date.

A rezultati? Kako je često govorio Svetislav Pešić – biće uspeh kada se kvalifikujemo.