Nikola Plećaš: Mojoj generaciji novac je bio sekundaran

Za najveći uspeh iz prebogate košarkaške karijere smatra osvojeno srebro sa Olimpijskih igara iz Meksika 1968. godine. Tadašnja reprezentacija igrala je u znatno podmlađenom sastavu, ali je uspela da stigne do drugog mesta. Dve godine kasnije, sa ogromnim motivom, nacionalni tim osvaja zlato na Svetskom prvenstvu u Ljubljani. Iz Portorika donosi srebro, a sa kontinentalnih šampionata još četiri medalje.

Sagovornik Mozzart Sporta je legendarni Nikola Plećaš čiju klupsku karijeru povezujemo za tri ekipe Mladost, Lokomotivu odnosno Cibonu.

“Kao mladić bavio sam se fudbalom, rukometom, gimnastikom i šahom. Sve mi je pomoglo da razvijem košarkašku tehniku. U to vreme sportisti su kopirali jedni druge. Imao sam sreću da igram uz Iva Danea, Miodraga Siju Nikolića i Pina Đerđu”, kaže za naš portal Nikola Plećaš.

Nedavno je bilo tačno pola veka od kada ste osvojili zlatnu medalju u Ljubljani. Tim povodom vas je primio predsednik Hrvatske Zoran Milanović.

“Jedan divan gest predsednika Milanovića jer se u Hrvatskoj ne vrednuju medalje iz nekadašnje države. Pozvani smo Petar Skansi, Rato Tvrdić, Damir Šolman i ja. Bio je to prijateljski susret na kome smo razgovarali ne samo o sportu. U javnosti se često govori da su za to zlato najzaslužniji igrači iz Hrvatske, ali to nije pošteno prema ostalim igračima. Na pripremama pred značajno takmičenje, od prvog igrača do poslednjeg trenera, svi smo želeli zlato”.

Pored reprezentativnih utakmica stigli ste do značajnih klupskih rezultata.

“Svakako su dva trofeja najbitnija. Sa Lokomotivom sam uzeo tadašnji kup, a nakon toga i Kup Radivoja Koraća 1972.”.

U jednoj anketi pokojni Dražen Petrović izabran je za najboljeg igrača Hrvatske svih vremena.

“Teško je govoriti o najboljem igraču svih vremena. Jednostavnije je pričati o idealnoj postavi. Retko govorim o najboljem košarkašu jer svaki period je imao veličine poput Radivoja Koraća, Iva Danea, Trajka Rajkovića, Dragana Kapičića, Ducija Simonovića, Vladimira Cvetkovića, Blaža Kotarca, Miška Marića, Vlada Divca, Dejana Bodiroge, Kiće, Praje…Da ne nabrajam jer je bilo toliko velikih igrača, neko će se naljutiti što ga nisam pomenuo. Recimo, niko kao Toni Kukoč nije osvojio medalja, stigao do dobrih rezultata, odličnih utakmica. Krešo Ćosić je bio čudo, shvatao je košarku na jedan novi način, treneri su morali da prihvate da centar može da asistira, šutira…Da bi se birao najbolji moraju se ustanoviti parametri, a realno u bivšoj i sadašnjim državama bilo je mnogo fenomenalnih igrača. Srećom ima ih i sada i nadam se biće ih”.

U razvoju košarkaša veliku ulogu imaju treneri.

“Tačno tako. Imao sam sreću da me treniraju braća Katineli, ali i da sam došao u ruke Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice. Neprocenjivo”.

Sadašnja ABA liga asocira na bivšu ligu SFRJ. Verujemo da pratite aktuelna dešavanja.

“ABA liga ne može da bude loše takmičenje, ali mora se voditi računa i o nacionalnim ligama. Bojim se da su menadžeri preuzeli glavnu reč, a ne treneri. Najiskrenije, navijam za sve klubove iz bivše Jugoslavije. Volim da pobede hrvatski, slovenački, srpski, makedonski, crnogorski, bosanski timovi kada igraju u Evropi”.

Cibona je jedan od vaših timova, međutim, nikako da se vrate na stare staze.

“Prvo, nikada nisu priznavali Lokomotivu. Drugo, kako rade teško će se vratiti na te staze”.

Pomenuli ste da u današnjoj košarci ogromnu ulogu imaju menadžeri.

“Pa trener je postao potrošna roba. Kada je tako oni žele da se što duže zadrže na platnom spisku. Veliki upliv u njihov posao imaju čelnici klubova, menadžeri…Tu neke stvari moraju da se promene. Nisam siguran da bih izdržao razna maltretiranja u sportu. Košarkaši iz moje generacije nisu igrali zbog novca, to je bilo sekundarno. Igrali smo se, voleli košarku, a sad su neke druge okolnosti”.

Epidemija virusa korona promeniće neke relacije.

“Evo pomerene su Olimpijske igre za sledeću godinu. Uticaće korona na ekonomiju, a siguran sam i na sport. Na novac koji će se uzdvajati za košarku. Do izražaja mora doći trenerski rad, zalaganje igrača, talenat…I mi smo, zbog korone, odložili naše okupljanje i druženje povodom pedeset godina od osvajanja zlata. Nadam se da će ga biti kao naredne godine”.

Živite u Zagrebu, međutim, manje – više, svuda se zaboravlja na nekadašnje sportske veličine.

“Supruga i ja smo u mirovini. Jedan sin je turistički vodič pa ne radi zbog epidemije. I drugi teško može da nađe posao. Bitno je da smo živi i zdravi, idemo dalje…Biće boljih dana”.

Utisak je da su mnogi stariji sportisti Jugo nostalgičari.

“Vidite mi se sećamo kako je bilo posle rata, 1945. godine. Kako smo živeli od sedamdesetih pa nadalje. Mogli smo slobodno da putujemo, da se družimo, sklapali smo prijateljstva bez obzira da li je neko bio iz Slovenije ili Makedonije. Sportisti, košarkaši bili su dobri ljudi, drugari, poštovali smo se…Nikad neću zaboraviti jednog Radmila Mišovića velikog košarkaša iz Čačka i mnoge druge”, zaključio je Nikola Plećaš.