MOZZART ANALIZZA: Realova tri relikta kakvih više nema ili Olijeva družina surovih takmičara

Četvrti put u istoriji Evrolige (i svim njenim prethodnim blaženopočivšim iteracijama) u finalu će se susresti Olimpijakos i Real Madrid (19.00). Tako će se izjednačiti rekord koji su do sada držali (opet) kraljevići i Vareze. Istorija je na strani Reala, pa su tako u prethodna tri duela slavili dva puta (prvi i poslednji), a između se umetnulo londonsko slavlje Pirejaca.

Bila je to druga uzastopna evro titula Olimpijakosa, samo u odnosu na Istanbul bez Dude, a sa današnjim trenerom Barcokasom. S obzirom na to da nas od tog događaja deli čitava decenija, zanimljivo je da su tu uz trenera i dalje Papanikolau i Slukas, a na drugoj strani večita tri musketara, tri poslednja samuraja/mohikanca/konkvistadora, perjanice španske zlatne generacije, igrači kakvi se više ne prave: Rodrigez, Ljulj, Fernandez.

Kako se određuje prednost na terenu?

Posedovanjem oružja koje protivnik nema. Jedno od tih oružja je nesumnjivo Tavares, o kojem sam naširoko pisao i u najavi četvrtfinalne serije i majstorice. On je najvažniji igrač, faktor stabilnosti i konstanta, nema spora. Međutim, glavna distinkcija Reala u odnosu na ostale, nedostižni resurs koji se ne može replicirati su ova tri Španca. Prosto rečeno, centra kvaliteta Tavaresa Real bi mogao teoretski da dovede, ako ništa drugo, barem iz NBA lige, ali ove matorce ne, jer takvi više ne izlaze sa proizvodne trake. Oni su relikt košarke kakva se više ne igra i ne doživljava, slavom i beskrajnim pratećim samopouzdanjem ovenčani večiti šampioni kako na klupskom tako i reprezentativnom planu.

Koliko je to tvrdih teških minuta ukupno na terenu kada se na istom nađu njih trojica?

Koliko već odigranih finala, polufinala, važnih utakmica na jednu loptu koja rešava sudbinu i koliko takvih pobeda?

Previše.

Zato Ljulj može da ne igra i da se ne skida i da kada dobije dva minuta uradi sve što treba da se uradi.

Zato Rodrigez može iz uloge trećeg plejmejkera da se pretvori u Sašu Đorđevića iz najboljih dana kada je to najpotrebnije bilo protiv Partizana i Barselone.

Zato je Rudi vezivno tkivo koje učvršćuje šanse ekipe za trijumf i onda kada izgleda kao rekreativac na terminu.

Oni su taktički kontekstualne tehnički savršene mašine bez suvišnog poteza. Ako i odigraju atraktivno, to je u službi pobede, a ako urade ružan potez, opet u službi pobede i ako mašu peškirom pod uglom od 72 stepeni tako da ispoštuju majanski kalendar i kineski horoskop u znaku psa, to je opet isključivo u službi po-be-de!

Dok njihovi rivali i konkurenti razmišljaju o hiljadu stvari pre, za vreme i nakon terena, dva Serhija i Rudi misle samo kako da urade pravu stvar koja će da dovede do pobede. Oni ne mogu to da ostvare bez razigranog Hezonje, agresivnog Muse, koncentrisanog Hange i stuba Tavaresa, ali ne sme da se izgubi iz vida ko otvara trijumfalnu kapiju, a ko vozi pobednički traktor. Za volanom su tri kompanjerosa čak i kada ne ulaze u igru.

Nesumnjivo svaka čast Mateu na svim prilagođavanjima protiv Partizana i Barselone, ali je glavni razlog uspeha tu mentalitet, čvrstina i takmičarska inteligencija pomenutog trija, jer kada se na kraju žetoni broje, karte su u njihovim rukama. Primer sledi:

 Prijo, kako ćemo? Prijatelje, lako ćemo.

U gore prikazanom ključnom posedu loptu su ostali igrači pipnuli koliko i ja i vi koji čitate. Serhio do Serhija, pa ovaj do Rudija i nazad da bi na kraju krug zaokružio opet Serhio, ali sada Ljulj za Serhija, ali Rodrigeza i otvorenu trojku uz zvuk sirene. Strpljivo, smireno, pametno, iskusno, pobednički kao prekaljeni matorci na basketu. Steger za Ljulja se pretvara u pik sa Tavaresom, na šta Rodrigez i Fernandez menjaju stranu. Klasična kružna kretnja i dalje pomeranje zajedno sa Hezonjom u pravcu pomeranja lopte. Ljulj ulazi na ničiju teritoriju potencijalnog polaganja, floutera, šuta, dodavanja, ali bira naskok jer prepoznaje potencijalno bolje rešenje. Šanli ga je preuzeo i nakon bumerang dodavanja sa Rudijem, izvlači Šanlija na pučinu korner trojke gde centar Barselone ne može da pliva sa mišićima. Lako probija, gađa Rodrigeza u trepavicu za trojku i očaj na licu Jasikevičijusa.

Kad je teško, Rodrigez. U teoriji je u košarci sve lako. Čuvena trenerska teorema, kad ti priđe ti ga obiđeš, a kada se udalji šutneš. Problem je samo što čak i kada se igrač nađe u jasnim situacijama, on mora da bude tehnički obučen da loptu na najefikasniji mogući način primi, da krene u dribling ako treba na prodor, da ima dovoljno brzu mehaniku pri izbacivanju lopte ako treba da šutne. Mora da ima i prateći rad nogu, odgovarajuću eksplozivnost, napredni nivo završnica, osećaj i instinkt da od stotinu potencijalnih (anti) rešenja izabere pravo. Plejmejker Madriđana sve to zna, može i ume u pola sna. Na najvišem nivou košarke odlučuju centimetri, uglovi, blago promašena pozicioniranja. Visoki pik sa Tavaresom i niža pozicija Veselija omogućavaju faktički igru dva na jedan i sada samo ostaje Rodrigezu da prepozna da li završava sam ili proigrava. Martinez ne pokušava da oteža rol Tavaresa ka košu, Veseli ostaje između i tu dileme nema, sledi lob.

Sve to može i drugačije da se završi. Opet pik Rodrigeza i Tavaresa, samo ovoga puta Šanli jedan na dva brani pokrivanjem Tavaresa i plejmejker Reala se odlučuje za lagani svileni fouter koji nepogrešivo pogađa samo dno (fascinantna konstrukcija jer ne znam šta drugo može da pogodi ako prođe kroz obruč) mrežice.

Pivo na stolu, Kralj na golu, Tavares na postu i rolu.

Ima Olimpijakos takmaca za tu muku, barem na postu. Ne može niko u Evroligi da zaustavi Tavaresa, ali Fal je sjajan kandidat za usporavanje. Nema tu mobilnost, ali ima snagu, dužinu i čvrstinu da se nosi sa zelenortskim divom. Neće moći da se poigrava kao sa Monakovim nižim peticama u trećoj četvrtini u oba smera, ali se to od njega neće ni tražiti. U finalu treba samo da uspori protivnika. U sledećoj situaciji iz Pireja je dozvolio Tavaresu da ga pomeri fintom desnog ramena, otvorio mu sredinu i tu nema pomoći.

Bilo koji scenario koji se završi prijemom lopte Tavaresa nogom u reketu ili pola koraka van biće teško za Olimpijakos da brani, sa i bez Fala. Rešenje je da se natera na dalji prijem, odakle neće imati vremena i snage da zida bolju poziciju, a onda će dužina Fala doći u potpunosti do izražaja jer neće moći lako da ga prebaci centar Reala a da iole zadrži formu i preciznost. Ova se udica završila promašajem baš zbog tog inicijalnog obezbeđivanja pozicije.

Tavares je sposoban da upali motore čak i u tranziciji i da se punom brzinom stušti u pik protiv nepostavljene odbrane kao u sledećem posedu sa Najdželom Vilijamsom Gosom. U roku od dve sekunde je već bio u slipu na ,,reject“ Gosa. Veseli je ostao tačno na pola puta, što je bilo dovoljno za bivšeg pleja Gonzage i Partizana da proigra Tavaresa za dva poena.

Upravo je on iz drugog plana doneo mnogo dobrih stvari Realu i protiv Partizana i protiv Barselone. Igra sa velikim samopouzdanjem čak i kada greši daje prostora Rodrigezu da se ne umara tokom čitavog meča što je izuzetno važno za trenera Matea. Dobra igra Gosa je ključ da se Serhio sačuva za odsudne trenutke.

Dobro, Real smo apsolvirali više puta. Šta ćemo sa kliničkom studijom mentalne čvrstine i izdržljivosti dokazivu in vivo eksperimentom doktora Barcokasa? Šta odvaja Olimpijakos od ostatka Evrope pa su se našli u finalu, a pre toga zaradili prvo mesto i u regularnom delu?

Interesantno je da finalisti dele sposobnost da na više načina dođu do cilja i da nisu primarno zavisni od šuta i spejsinga, kako to moderna košarka nalaže. To ne znači da su loši šuteri ili da su na tom polju nesposobni, naprotiv, već da im se iskonska snaga ogleda u drugim stvarima, konkretno fundamentalnom pristupu igri. Kao što Real Madrid ima bogatstvo tri neprevaziđena šampiona, tako je i Olimpijakos okupio družinu surovih takmičara. Istina, nemaju kabinet za trofeje odgovarajuće masivnosti, ali nisu ni oni bez iskustva, a igrači poput Vokapa i MekKisika su blago. Napad Olimpijakosa je rendom generator prilika. On ne zavisi od pojedinca u bilo kom obliku pa je tako čak i produkcija MVP-a Vezenkova samo izvedenica prirodnog i nesebičnog protoka lopte tima. Tajna je u tome da se igrači Olimpijakosa toliko dobro kreću bez lopte i čitaju situacije da su savršen reprezent svih trenerskih ideala kada pokušavaju da ubede igrače da se iste odreknu kako bi im se vratila. Vezenkov se ne nameće incijalno, ne forsira gotovo ništa, retko kada i dribla uopšte, ali je stalno opasan. Izvadite ga iz protočnog sistema i stavite u izolacioni i statični i on će i dalje biti dobar igrač ali ni blizu onoga što prikazuje ove sezone.

Igrači Olimpijakosa utrčavaju sa prvog dodavanja, sa strane pomoći, iz kornera, sa 45, posle spuštanja na post, nakon dodavanja na perimetar, uz prodor, nakon prodora, pre, za vreme i posle pika.

Igrači Olimpijakosa utrčavaju do iznemoglosti stalno, uporno i verujem za današnje uslove, dosadno.

Da li su do ovog nivoa timske kohezije došli treningom pažljivim odabirom pojačanja ili morskom kuhinjom, ne znam, ali sam oduševljen. Lepota je u tom zanatskom, radničkom preživljavačkom pristupu lišenom prazne sebi dovoljne estetike. Olimpijakos će, ako namiriše slabost, na isti način dati svaki koš i neće pokušati ništa više i kompleksnije od toga. Nije im bitno šta i kako, samo da lopta uđe i to je prelepo za videti. Samo prave, čvrste ekipe mogu tako da igraju da plej postigne nula poena a bude jedan od najvažnijih na terenu.

Slukas i Papanikolau su lideri, igrači sa šampionskim DNK i svi ostali su to sjajno prihvatili. Pešadijsku borbu na prenosu iznese više igrača, uključujući MekKisika, a kada treba da se udari filigranski finiš uskače Slukas. Svi za jednog, jedan za sve. Klupa je uvek aktivna, svi imaju svoju ulogu, dišu jedan za drugoga. Na takvu ekipu savršeno dođe i jedan Larencakis, igrač trenutka. Valja istaći i idealnu centarsku kompoziciju u smislu da su igrači komplementarni i različitog profila što Barcokasu omogućuje odgovor na različite mečapove i taktičke zamisli protivnika.

Prvi minut protiv Monaka, prvi pas, odmah ide utrčavanje Vezenkova kao naznaka svega što sledi. Koliko god da sam siguran da se Obradović spremao za stil igre Olimpijakosa, igrači Monaka su konstantno zaboravljali da isprate protrčavanja. Nisu sva kažnjena, ali su konstantno bili ranjivi. Možda je uzrok tome način igranja košarke sa kojim se susreću na svakodenvnoj bazi. Većina protivnika je u širini, spejsingu gde gledaju da bez lopte prete opasnošću da šutnu i onda pojedinačni skauting za utakmicu gubi taj značaj jer sada treba da se prebaciš na potpuno drugi pristup. Ne ide to lako, posebno ako igrači sami nisu na visokom nivou takmičarske situacione pismenosti. Real Madrid će to bolje znati da prepozna, ali neće ni njima biti lako. Ovde gužvu na jakoj strani Vezenkov eliminiše pražnjenjem za dobar pas Fala i faul Džejmsa na košu.

Što rekoh, ne porekoh. U sledećem primeru Slukas napada praznu stranu iz pika. Spejsing nije idealan, ali igrači Monaka ne uspevaju da pročitaju teren i iako imaju dobru situaciju da je čak tri igrača na strani pomoći, oni ne pokrivaju dobro čak ni Bleka na ziceru, a Braun potpuno gubi iz vida Vezenkova koji utrčava munjevito sa 45 za lake poene. Većina ekipa, ne i Olimpijakos, bi u ovoj situaciji bila zadovolljna sa Slukasom i Blekom i ne bi utrčavali dodatno u reket. Još jedan sjajan detalj je i pomeranje MekKisika čim je video da Slukas ide u njegovom pravcu što je opet dodatno zbunilo odbranu Monaka.

Kada jednom dozvolite sebi da upadnete u centrifugu Olimpijakosa, nema izlaza. Pik na neopterećenoj strani Vokapa i Fala, spuštanje lopte na post i automatsko utrčavanje Papanikolaua sa 45 za koš-faul i poručeno buđenje cele ekipe za preokret koji sledi.

Mislim da vam je do sada već sve jasno, ali nije zgoreg ponoviti utvrđeno. Legenda kaže da ako se sedmog dana na sedmom brdu na nebu pojavi sedam lastavica Papanikolau i Vezenkov će da utrčavaju, kao i kada se ništa od svega pomenutog ne desi. Smrt, porez i utrčavanja. Ma kakve veze ima što Fal rola i što će da bude gužva. Centralni pik Vokapa i Fala, Papanikolau pravi ,,flare“ za Vezenkova koji Monako loše brani i Kostas utrčava u prazan prostor za još jedan koš-faul.

U ovom trenutku je već igračima Monaka svega preko glave. Pa neće valjda sad i Kanan isto da utrči, razmišljao je tviteraš Majk Džejms dok je lopta putovala ka centru Olimpijakosa. Poslednji put sam ovu saradnju branio u osnovnoj školi, tešio se, ali ne lezi vraže, ide jedan najklasičniji mogući ,,give and go“ ili narodno rečeno dodaj i utrči. Okobo je prestravljen da se Vokap sa svojih nula poena slučajno ne razgoropadi iz ćoška pa ne pomaže ni na Fala ni na utrčavanje i ide polaganje i sada već izvesni potop.

Ostatak je istorija treće četvrtine dostojna Atlanta Falkonsa.

Igrali su Real i Olimpijakos dva puta ove sezone i oba puta je pobedu odneo grčki tim, ali to ne mora ama baš ništa da znači. Gubio je Real istorijskih 2-0 u četvrtfinalu, bio autsajder protiv Barse, pa nikom ništa. Prvu utakmicu je Olimpijakos dobio tesno, a statistika i kretanje rezultata je izgledalo ovako:

U drugom meču su uspeli da umrtve ritam i da odigraju na znatno manji broj poena uz kontrolu toka dešavanja gotovo od početka do kraja.

Sličnost Reala i Olimpijakosa se ogleda i u tome da njihovi primarni igrači sa loptom prilikom igranja pika nisu neposredno opasni za koš. I jedni i drugi su na tom planu pri dnu Evrolige po realizaciji. Interesantno je da se i kod jednih i kod drugih situacija znatno popravlja kada se uključi dodavanje. U slučaju Reala je to pre svega zbog sposobnosti Tavaresa da na rolu stvara haos,a u slučaju Olimpijakosa zbog fenomenalnog kretanja igrača bez lopte i potpunog odsustva sebičnosti.

Kako to biva u životu i sportu, na ciljnu ravninu stižu samo najuporniji i to je ovde definitivno slučaj. Nisu Real i Olimpijakos najatraktivnije ekipe, niti sa najinventivnijim setovima, ali su dve izuzetno mentalno izdržljive ekipe sa dokazanim veteranima pobednicima i visokim nivoom timske kohezije i identifikacije sa kolektivom. Barselona je uvek tu, a nikako da prelomi, mnogi prete, dođu na jednu loptu i ne prelome misleći da je stvarno ta jedna lopta presudila. I Real i Olimpijakos su čitave godine igrali snažno kad je važno. Sada nema nazad, neko mora kući kao drugi.

Dao bih blagu prednost Olimpijakosu na račun čitave sezone, ali istorija kaže da živimo u eri španske košarke, a ovaj Kralj izbegava atentate vešto.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener i skaut