MOZZART ANALIZA: Limiti košarkaške pijace iliti takmičenje sujeta u neskladu sa zakonima tržišta

(Od stručnog konsultanta Mozzart Sporta)

Eh, to košarkaško tržište

Eh, ta košarka sa svojim različitim pravilima od organizacije do organizacije.

Eh, ta (ne)NBA košarka sa nikada do kraja definisanim finansijskim okvirima.

Šta je košarka van NBA? Sponzorisana društvena animacija. Svi putevi vode u nesamostalnost i nedostatak interesa na tabeli (ekonomskoj). Međutim, sekundarni benefiti kroz promociju, turizam, prateće vrednosti nikada do kraja ne mogu da se kvantifikuju i posredno čine istu intrigantnom.

Da se vratimo na poentu, zašto je to košarkaško tržište toliko nezgodno u odnosu na druge sportove? Ako zanemarimo ratove zvezdanih nadgledajućih korporacija, prva stvar koja pada na pamet jeste nerealna kompetitivna orijentacija. U košarci se niko (osim timova poput Gran Kanarije, Unikahe) ne miri sa sobom i ne posmatra svoju situaciju kakva jeste, već timovi iz “lige nedostatka šampiona” misle da su za Evroligu, što ne manjka ni "evrokupašima", a sada evo i nepostojećim timovima sa Bliskog istoka.

Sport i jeste da se sanja o višim ciljevima, u čemu je problem?

Pa, problem je u tome što fudbalski timovi kada sanjaju Uefine evropske lige tačno znaju šta iz toga dobijaju i izvlače, pa su shodno tome i ulaganja logična. U košarci se timovi više takmiče između svojih sujeta i “prava na hvaljenje”. Takvo odstupanje od realnih zakona tržišta i poslovanja hrani nerealne cene i potraživanja koja se nikada ne mogu vratiti. Zato će često plata jednog igrača u rosteru biti znatno veća od nagrade za osvajanje čitavog takmičenja.

Nije mnogo pomogla ni NBA liga sa otvaranjem razvojnih dvosmernih ugovora, većim akcentom na G ligu i generalno širenjem svoje kape pod koju danas padaju i igrači bez bilo kakve realne šanse da budu legitimni NBA igrači. Liga im ipak da dovoljno da se i dalje zanose i ostaju u Americi “na ok” što se nekima pretvori u nenadano ostvarenje sna, a češće upropasti sve ostale koji zakasne u adaptaciji igre na evropske uslove i tako minimizuju karijerne igračke zarade. Kao da nije dovoljna opasnost za mlade bila G liga i NBA razvojni Ignajt tim, sad su tu i koledži sa potpuno suludim NIL iznosima koji se graniče sa platama iskusnih dokazanih igrača u Evropi. Kako to biva u svim sferama životima gde nema jasne krovne regulacije i pravne hijerarhije, haos vlada pa ko se kako snađe.

Manje-više, to su razlozi zbog čega je to tržište tako siromašno, nesigurno i preskupo za potpuno odsustvo garancija produkcije. Navigacija po tom nemirnom moru punom skrivenih ledenih bregova i opasnih šanaca nije laka. S tim u vidu, kocke su neminovne. Da li se juri iskusni igrač sa istorijom povreda i neuspešnim zadnjim stanicama ili mlađi igrač u naletu još uvek nedovoljno dokazan protiv najjače konkurencije nije neka velika razlika jer oba puta vode u neizvesnost.

Tompkins na Zvezdinoj utakmici (©MN Press)

Na takvoj limitiranoj pijaci, pred samo njeno zatvaranje, Zvezda se odlučila za igrača visokog evropskog, a delom i američkog pedigrea, Hauarda Tompkinsa, narodu poznatijeg kao Treja u skladu sa svojom primarnom strašću. Momak iz Džordžije je u svojoj rodnoj američkoj državi igrao i univerzitetsku košarku za istoimenu visokoškolsku ustanovu sa dovoljno uspeha da nakon tri godine bude izabran u drugoj rundi drafta od strane Los Anđeles Klipersa. Grin Bej logo i Buldog kao maskota nisu mu promenili prirodu, pa mu je kao i svakom umetniku majstoru, nedostajalo više žustrine i hitrine da se ostvari u ligi američkih profesionalaca. Ostaće zabeleženo da se gospodski sklonio sa strane i prepustio dres sa brojem 33 legendi koja nikada do kraja nije ispunila vanvremenski potencijal usled povreda. U pitanju je naravno Grent Hil koji pije Sprajt. Tompkins je kasnije nakon kraće Tviter ankete preuzeo centarforsku devetku i tako nagovestio golgeterske sklonosti.

Po visini i građi je za današnje standarde, posebno kada pričamo o Evropi, petica, ali je njegova poziciona provenijencija uvek bila okrenuta ka tom bezgraničnom carstvu unutrašnjeg-spoljnog tumačenja četvorke. Dosta mu je u karijeri pomogla činjenica da se ne libi da preuzme odgovornost i da pogodi važan šut kada je to ekipi najpotrebnije. Košarkaška inteligencija praćena nepogrešivim igračkim instinktima omogućavala mu je nesmetano prilagođavanje na iteracije Real Madrida bez obzira na povrede, odsustva i nedostatak minuta za uigravanje. Prosto, kada god je bio zdrav i kao takav ubačen da sa četiri saborca na terenu kroji sudbinu ekipe, nije omanuo.

Eh, taj Real Madrid. Koliko je blagoslov, a koliko kletva za igrača da se navikne na takav sistem svih sistema, klub bez premca u evropskoj košarci godinama. Koliko je nekada teško, a koliko je nekima lako da se tamo uklope, a posle toga da bez cilja lutaju, pogrešne ljube i idu iz greha u greh. Ko da se posle Reala tima novog boje, iako nije Real jedini razlog da žive i postoje.

Trej Tompkins je godinama važio za idealnog vojnika Reala, ne nužno iz prvog plana. Protagonizam je u Madridu promenljiva kategorija, ali kada se traži, onda mora biti praćen i visinom zadatka. To igrače stavlja u specifičnu poziciju da u isto vreme imaju više lufta tokom sezone da ih pokriju saigrači, a sa druge strane i veliki pritisak u pojedinim mini-rolama. Zbog toga se specijaliziraju da zablistaju u segmentima igre i kao takvi predstavljaju idealan vagon, ali ako su ikada i imali takve sklonosti, lokomotiva više nisu. Taj status bivšeg igrača Kraljevskog kluba nosi sa sobom oreol šampiona i krema košarke van SAD i svi naredni poslodavci očekuju neRealne stvari. Možda se zato ne nađu na istim talasnim dužinama.

Nije Tompkins briljirao u Zenitu prošle sezone, ali nije to bilo ni tako loše kao što izgleda. Da se on pita, poterao bi autobus bez problema kroz sibirsku tundru sa devet poena i četiri skoka u proseku po meču, a nije ni trojka patila sa 46%. Veći, da ne kažem objektivniji problem, jeste taj što u tri sezone (uključujući ovu) ima ukupno odigranih pedeset utakmica. Što se ove sezone tiče krompir, u Zenitu 31, a godinu dana pre toga u Realu 19. Primera radi, u 2020/21 je odigrao čitavih 70, znači dvadeset više nego u tri sledeće zajedno, a statistika, kao i minutaža je bila u liniji sa prošlogodišnjom zenitskom.

I na utakmici Srbije (©Starsport)

Nema mnogo odstupanja u njegovoj statistici kroz godine, čak i kada je bio na vrhuncu. Razlika je više u subjektivnom doživljaju jer njegovo korišćenje nikada nije bilo orijentisano ka opštoj maksimizaciji korisnosti, već u segmentima kako sam već i napisao. To je uvek bilo od osam do 11 poena, oko četiri skoka i “45+ odsto” šuta za tri. Ono što se ne vidi u brojevima je sposobnost da radi pod kvačilom iliti u stresnim okolnostima neizvesnih završnica mečeva. Tompkins je igrač koji može da postigne važne poene čak i ako izgleda kao da je van ritma, a to Zvezdi treba.

Utisak zamene španskog leta surovom ruskom zimom je već pomenuto nedorečen, ali kada malo dublje zagrebemo po naprednoj statistici stvari se menjaju. Što se svih poseda tiče, 1,12 poena po istom ga smešta u sam vrh VTB lige, a iznenađenje je 1,82 u tranziciji sa samo četiri promašaja, što je skor kakvom se nije približavao ni u najboljim madridskim danima. Ako to sekvencionišemo na manje celine, stvari izgledaju ovako.

Uglavnom je korišćen iz spot ap i post ap situacija, tačno po četvrtinu od ukupnog broja poseda. Iz spot apa je na 1,26 poena po posedu, od čega je 80% šuteva bez driblinga. Što se posta tiče, najopasniji i najredovniji je bio na levom bloku, a znatno ređe je dobijao loptu u sredini reketa ili na desnom bloku. Bilo je to dovoljno za 0,89 poena po posedu.

Tranzicija je pomenuta, ali posebno interesantno može da bude kakvu je realizaciju imao kao prateći visoki. U sedam takvih situacija sedam puta je šutnuo za tri poena i promašio samo jednom.

Važan segment za igru Zvezde može da bude snalaženje Tompkinsa u piku. Logično, ne treba biti Džeri Kraus (koliko god ga revizionistička istorija pamtila kao zlikovca) da bi zaključili da mu je prioritet gospodsko odvajanje na pop i uvek spremna praćka dalje obavlja šta treba. Pop je prioritet, ali nije gadljiv ni na slip koji radi sjajno i gotovo uvek u pravom trenutku. Tu se najbolje oslikava njegova nesporna košarkaška pismenost i orijentacija u prostoru. Solidan je i iz klasičnog rola. ali jednostavno nije dovoljno u ljubavi sa kontaktom da bi mogao da bude potpuno efektan u tim situacijama.

Bukvalno nema elementa u napadu koji Tompkins ne zna, jedino je pitanje da li hoće. Ima taj ležerni pristup i mirnu energiju iz koje crpi samopouzdanje i kada je efektan to izgleda sjajno, a ako uđe u loš ritam može da izgleda sa strane kao da mu nije dovoljno stalo. Uporedili bismo ga tu sa Frenkom Kaminskim iz Partizana, koji zbog svog nešto mirnijeg ponašanja odaje utisak nedostatka energije. Kao i sa američkim naše gore i poljskim listom, ne mislimo da je to slučaj, nego da jednostavno emituje takve signale. Kad smo kod napadačkog diverziteta, nije mu strano ni da igra iz bloka bez lopte ili iz uručenja poput beka. Nije veliki uzorak ali je bio efikasan.

U razgovoru sa kapitenom Brankom Lazićem (©Starsport)

Šta donosi odbrambeno? Pre svega sjajnu dužinu na poziciji četiri. Nije on bloker kakav je bio na univerzitetu, ali može da pripomogne. Pretpostavljamo da je konačnoj odluci da se angažuje prethodilo i analiziranje odbrane u izolaciji u Zenitu što je bitno zbog čestih preuzimanja trenera Janisa Sferopulosa. Branio je na perimetru jedan na jedan 35 puta u VTB ligi i sveo je protivnike na 0,66 poena po posedu što je sjajan učinak i za spoljnog, a kamoli unutrašnjeg igrača. Po tom parametru je bio u prvoj petini VTB lige. Identičan broj poena je dozvoljavao i sa posta, ali su se protivnici retko odlučivali na tu ekskurziju.

Da rezimiramo, kako se Tompkins uklapa u roster?

Prvenstveno donosi kvalitet na poziciji četiri koji Zvezda nema u ovom trenutku. Dejan Davidovac nije do sada u sezoni prikazao očekivane partije, mada je u uzlaznoj putanji. Čak i ako reprezentativni krilni centar pronađe put do prave forme, fali nešto što Tompkins može da donese. Donosi prirodno uklapanje, širinu u napadu i telesnu dužinu. Nije zanemarljivo ni iskustvo, kao ni sposobnost da igra pod pritiskom. Drugačijom vrstom pritiska, istina, ali svejedno pritiskom. Trener Sferopulos je često prinuđen da igra sa petorkama u kojima su oba unutrašnja igrača nešuteri i to remeti protok i širinu u važnim periodima evroligaških mečeva. Zvezda je uspela da nađe šifru za taj problem u ABA, ali Evroliga slabije trpi takvu problematiku. Falilo je nešto, falila je završnica, sada je Trej tu.

Zdravlje je ključ, a o tome imamo samo šture informacije. Ugovor je probnog tipa, pa ne znamo ni da li će se i na koliko produžavati. Zvezda voli da dovodi evroligaške zvezde na zalasku poput Derika Brauna, Velikog Sofoa, Džejmsa Gista, povratnika Pera Antića i drugih, ali je malo ko ostavio trag poput Perperoglua. Ceo dogovor miriše na mali rizik i potencijalno veliku nagradu i kao takvog ga treba posmatrati. Nije nemoguće da ga vidimo van ekipe, a ni da postane važan šraf. Svaki sekund proveden u igri može da bude bitan, a verujemo da će stručni štab fokus staviti više na uklapanje, a manje na produkciju per se. U prilog mu ide pozitivni nalet osvajanja Gupa, kao i reprezentativna pauza u okviru koje je mogao da oseti klub, tim i sredinu na pravi način bez letećeg kursa prinudnog privikavanja.

Da se vratimo na početak. Između rizika neproverenog u usponu i proverenog u padu Zvezda je izabrala potonju opciju. Legitiman izbor u okviru (ne)postojećeg tržišta. Koliko može da doprinese u nastavku sezone i da li je taj evroligaški šraf koji fali? Zdrav i od početka sezone sigurno, a ovako bolju prognozu od omražene neodređenice "videćemo" ne možemo da damo, ako ćemo da budemo iole iskreni.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener i analitičar