Kukoč: Druženje s Džordanom - samo golf, cigara i piće; kao na Poljudu - samo Hajduk, Žungul, Šurjak

Toni Kukoč, jedan od najboljih evropskih igrača u istoriji, nedavno je dobio i zvanično priznanje u SAD da spada u grupu košarkaša koji su ostavili neizbrisiv trag. Ušao je u Kuću slavnih.

Tim povodom hrvatski portal Index.hr napravio je priču sa jugoslovenskom, hrvatskom i evropskom legendom od koje su ljubitelji sporta prvi put mogli da čuju kako gleda na neke događaje, odnosno o igračima koji su obeležili njegovu fantastičnu karijeru, te razmišljanjima koja je košarka bolja - ona što se igrala u njegovo vreme ili danas, kako je bilo u Springfildu prilikom ulaska u Kuću slavnih...

"Ta tri dana sam proveo s ljudima iz košarke, pričali smo o svemu, najviše o košarci. Džej Rajt, legendarni trener Vilanove, koji je sa mnom ove godine ušao u Kuću, rekao mi je nešto neverovatno. U nekom razgovoru sam mu kazao da sam u svojih 20 godina karijere možda pet koševa dao desnom rukom. Samo se nasmijao i odgovorio da to nije tačno, te da pogledam slike iz karijere i da ću videti da je na većini njih lopta u mojoj desnoj ruci. Stvarno, pogledao sam i bio je u pravu. Znači, čovek je neke detalje o meni znao bolje od mene. Takve situacije ti daju osećaj pripadnosti. U jednom trenutku mi je prišao Artis Gilmor koji je igrao za Bulse u 70-im. Šta ja imam s njim osim što smo obojica igrali za Čikago? Ali nazvao me bratom. To je to, naši smo, tu pripadamo. Zato me nije bilo strah govora jer sam znao da mi, ako i nešto zeznem, niko od njih neće ništa zameriti. Jer smo porodica", rekao je Kukoč.

Generacije su podeljene oko toga kada je NBA liga bila najjača. Neki tvrde da su 90-te bile zlatno doba, a drugi da je današnja košarka ipak daleko bolja.

"Svako će reći za svoju generaciju da se tada igrala najbolja košarka i svako ima svoje argumente. Starija generacija će reći: Eh, da sam ja imao privatne avione, masere, nutricioniste, da sam mogao da dam milion dolara za komore sa kiseonikom, YouTube, da sam mogao da vidim kako drugi igraju i tako napredujem... Kad čujem to, vidim da u tim starijim igračima i dalje postoji želja za takmičenjem i dokazivanjem s današnjim momcima. U moje vreme su se neke stvari više puštale nego danas, mislim najviše na odbranu. Dopuštala se fizička košarka, mogao si protivnika držati rukama. Detroit, Boston, Njujork, Indijana, sve su ekipe s Istoka tada igrale slično. Tada je važilo da timovi s Istoka igraju bolju obranu, a sa Zapada bolji napad. Utakmice su nekad bile daleko jače, ne brže, nego baš jače. Danas NBA radi na tome da se zaštite najbolji igrači. Da više ne gledamo teške faulove kao što su nekad bili na Tomasu, Birdu ili Džordanu. To je i normalno. Jako mi se svidela jedna rečenica Kobija Brajanta kad su ga pitali zašto igra sa slomljenim prstom. Rekao je da su neki ljudi skupljali novac celu godinu da bi ga gledali kako igra i samim tim nije smeo da dozvoli da ne bude na terenu. Upravo je ta izjava bila neka nit vodilja NBA lige, da ljudi mogu da gledaju najbolje kad već skupo plaćaju ulaznice."

Postoji generacijski problem u percepciji košarke...

"Navijači koji su gledali košarku pre 20 ili 30 godina na današnju gledaju kao na razonodu gde nema faulova, gde svi samo šutiraju trojke, a prekršaj se sudi za svaki malo opakiji pogled. No, to nije baš tako. Ova košarka ima takođe brzinu i snagu te još neke elemente koji nekad nisu bili na toj visini. Na primer, prošli plej-of mi je bio strašno zanimljiv. Velika je šteta što su se Netsima povredili Harden i Irving pa je Durent sam morao da igra protiv Baksa. Pa je onda Atlanta držala u šaci Bakse sve dok im se nije povredio Jang. Dakle, svaka era ima svoje benefite i mane i to je normalno. Sećam se da je kod nas u Bulsima važilo pravilo da su četvorke i petice mogle da šutiraju trojku samo u poslednjoj sekundi. Ako bi to napravili ranije, a promašili su, Fil (Džekson) bi ih kaznio s 500 dolara. Danas se očekuje od takvih igrača da u petoj sekundi mogu da šutnu."

Dodao je da se sve menja pa tako i košarka.

"Nekad su sve ekipe imale dominantnog centra, a Bulsi su bili avangarda koja tako nije igrala. Sad sve više ekipa igra na način na koji smo mi igrali prvi, bez centra koji guši reket i s nižim, bržim igračima koji bi prodorima i brzim post-apom završavali napade. Umesto dominantnog centra i visoke četvorke, mi smo počeli igrati s niskom postavom brzu i raširenu košarku. Svako je, zavisno od situacije na parketu, mogao preuzeti bilo koju poziciju. U modernoj košarci je nemoguće videti da neko uzme loptu na vrhu reketa i leđima krene prema košu i pri tome odradi deset driblinga da bi osvojio pola metra, jer na leđima ima mrcinu od 150 kilograma. Igra se brzo, lepo za oko i meni ovakva košarka paše, ali pri tome neću reći ni reč protiv one koja se igrala nekad. Sve u svoje vreme."

Lako je Kukoč nagovorio Džordana da bu bude prezenter na ulasku u Kuću slavnih.

"Davno smo se mi sve dogovorili. Bilo je to onda kad je on bio primljen. Igrali smo golf i taman kad sam hteo da ga pitam bi li bi želeo da mi bude prezenter ako ikad uđem u Kuću samo je dovršio moju misao. Obećao mi je da će on biti taj koji će me uvesti. Od tada je prošlo mnogo godina i kad sam saznao da će se to dogoditi, poslao sam mu poruku vredi li ono obećanje. Odgovorio mi je kratko: Ako sam ti obećao, onda znaš da nema problema. Ispostavilo se da mu se ćerka udaje baš 11. septembra. Nazvao me i zamolio da mu oprostim, ali da mora ćerku da odvede pred oltar. Naravno da mu nisam zamerio to što mu je ćerka važnija od mene. Ipak, desetak dana nakon toga mi se opet javio i rekao da su zbog kovida otkazali venčanje i pitao me vredi li poziv i dalje. Naravno da to nije bilo upitno. Seo je u avion, doleteo, bio dva sata koliko je trajalo moje predstavljanje i otišao."

Kukoč razume zašto je Džordan brzo otišao.

"Znam da mu nije lako u tim situacijama. Svako će pronaći neki razlog da mu priđe, da ga pita nešto, da mu ispriča neku priču, da mu uvali neko dete da se slika s njim. Kad smo ga videli u dvorani pre ceremonije, odmah je došao do nas, javio se Renati i deci. Nismo popričali ni minut, a doleteo je neki čovek koji je dete doslovce bacio na njega i rekao mu: Ajde, slikaj se s čika Džordanom. I šta da napravi? Odradio je to, a odmah zatim je doleteo još neko ko je počeo da ga grli i da mu riča neku priču od ko zna kad. Video sam da mu je već puna kapa svega i nisam želeo da ga više maltretiram. Nije da Džordan neće, ali postoji mesto i način za to. Svako bi želeo provesti dva minuta s njim i proćaskati, ispričati mu odakle ga se seća, gde ga je u restoranu video i slično. To je dnevno 100.000 ljudi koji bi potrošili dva minuta pričajući s njim. Meni, koji sam niko u odnosu na Majkla, ljudi znaju da priđu i kažu: Sećaš li me se, sedeo sam u trećem redu iza vaše klupe, sedište broj 7? I šta da mu ja na to kažem? I kad slušaš te priče svaki dan, onda ispada da je pola Čikaga sedelo iza naše klupe, a cela dvorana ima 20.000 mesta."

(AFP)

Kukoč neretko igra sa Džordanom golf. Tada priče o košarci nisu na dnevnom redu.

"Ma, koja košarka! Priča se samo i isključivo o golfu. Taj sport je takva zaraza da ne mogu da objasnim. S Majklom u poslednje vreme ne igram tako često jer je retko u Čikagu. Živi u Jupiteru, na Floridi, gde je napravio svoj golf-teren i tokom godine, zimi, na relaciji je Florida-Šarlot. Leti, evo, kao ove godine, dođe do Dalmacije. Kad igraš golf, pričaš samo o štapovima, lopticama, terenima. U redu, možemo da popričamo o cigarama koje ćemo da zapalimo i o piću koje ćemo da popijemo nakon partije. Ali samo je golf važan. U početku bi me žena, kad bih s golfa došao kući, pitala gde sam bio. Rekao bih na golfu. A s kim? Onda bih joj rekao. A tada bi ona pitala: A čime se taj bavi, šta mu radi žena, u koju školu mu deca idu? Ja bih rekao da nemam pojma. Njoj to nije bilo jasno pa bi me pitala jesmo li bili na golfu ili nismo. Jesmo, ali nismo pričali o tome, nego o golfu. Šta ja znam šta mu žena radi i kakve mu hobije deca imaju... To se ne priča. To je isto kao kad u Splitu ideš na Hajduka pa da te žena pita jesi pitao onog što je sedeo pored tebe šta mu radi žena i šta mu treniraju deca. Ko je to ikad pitao? Na Hajduku se priča samo o Hajduku, Poljudu, Starom placu, Žungulu, Šurjaku, igračima nekad i danas."

Posle jedne utakmice u Bulsima na konstataciju novinara da je odigrao savršeno, Kukoč je odgovorio: Ne, odigrao sam kao Miki Rapaić.

"Ha-ha-ha, možete misliti. To je bilo posle one utakmice kad je Miki protiv Dinama ušao i odmah u prvoj sekundi dao gol s 35 metara u rašlje. Nikad ja nisam rekao da ne znam izvaliti glupost kad mi dođe. Baš me tada bilo briga znaju li ko je Miki Rapaić ili ne. Uostalom, pa jesam li pogrešio? Je li Miki tada odigrao fenomenalno? Jeste. Eto, bio sam u pravu."

Novinar Sem Smit je svojevremeno izjavio da bi Kukoč, da je došao u bilo koji klub osim u Bulse, u ono vreme bio ono što je danas Luka Dončić.

"Da na mojoj poziciji nisu igrali Majkl i Skoti (Pipen), verujem da bih bio daleko veća zvezda. Kad sam došao u klub, pre nego li se Džordan vratio, bilo je utakmica kad sam davao i po 30 poena. Da sam imao više prostora, normalno da bih se bolje razvijao. Ni Novicki u prvoj sezoni nije bio Novicki koji je Dalasu doneo titulu, ali što je više igrao, što je dobijao veću odgovornost, logično da je napredovao i na kraju je postao MVP. Nije uopšte bilo sporno jesmo li mi znali da igramo košarku, jedino je bitno bilo kakvu ćemo priliku da dobijemo da pokažemo šta znamo. U poslednje vreme odnos NBA prema Evropi se promenio. Evropljani igraju, neki od njih dominiraju, a imamo i MVP igrače iz Evrope. Poslednji je Jokić. Nije da je moja generacija bila slabija od ove danas, ali vreme je bilo drugačije. Teško mi je to nazvati pogrešnom erom, ali neko je trebalo da ode prvi i probije led. Mi smo bili prvi koji su rekli: Idemo, pa šta bude, dokazaćemo im da i mi znamo da igramo."

Priznaje da su bili svesni da vrede i da znaju da igraju...

"Nekad je NBA bila rezervisana samo za Amerikance, danas je postala globalna i normalno je da svaki klinac koji nešto zna i voli košarku dođe u NBA i dobije šansu da pokaže koliko vredi. Kad sam s 24 godine došao u Čikago, 80 posto ljudi u Bulsima nije imalo pojma ko sam i nikad me nisu videli kako igram. Danas klinac od 13-14 godina koji igra neko kadetsko prvenstvo i nešto zna već je upisan u svske NBA skauta. Internet, društvene mreže i sva tehnološka čuda dovela su do toga da je nemoguće da se za nekog talentovanog dečaka ne zna. Jedino da ga izvučeš iz Sibira ili Amazona, gde ga niko nikad nije video, a mali igra u nekoj šumi ili pećini. Najbolji primer je Dončić. On je sa 16 godina bio u Realu. U moje vreme u tom uzrstu ne bi bio ni u juniorima."

Ne želi Kukoč da sebe upoređuje sa sadašnjim zvezdama sa Balkana u NBA ligi...

"Jokić je sjajan, ali sam ipak bio malo brži od njega i mogao sam da skočim više, ha-ha-ha. Naravno, šalim se. U mnogo igrača vidim neke sličnosti. Jokić sjajno čita igru, Dončić je strašan. Ali premda je fizički znatno jači od mene, nekako mi se čini da je meni najsličniji Janis Adetokunbo. Njegov šut je s poda, nema skok-šut. Nije mi jasno zašto je tako, ne znam može li uopšte to da nauči, ali zato ima sve ostalo. Kakav je to argument (da nema šut kako valja) za nekoga ko u finalu ubaci preko 50 i postane MVP?! Možemo samo da zamislimo koliko bi zabijao da ima skok-šut i da može da pogodi tojku i bacanja. Jedina utakmica kad je pogađao penale bila je poslednja u finalu, a utakmicu pre toga nije želeo ni da dođe blizu lopte da sudija ne bi svirao faul."

Prisetio se potom finala Kupa šampiona 1989. protiv Makabija koji Jugoplastika dobila. Mučila su ga slobodna bacanja...

"Nisam ubacio nijedno, 0/5 sam šutirao. Uvek to pričam. Kad sam šutirao prvo, toliko sam bio pod pritiskom zbog važnosti utakmice da to nije bilo normalno. Uoči početka nervoza je bila velika, ali kad je utakmica počela, bilo je super. Sve je išlo brzo, adrenalin nas je prao, a onda sam stao na to bacanje. Sudija je krenuo da mi da doda loptu pa se povukao. To je bilo dovoljno da me potpuno 'izbaci'. Sve mi vrtelo po glavi - navijači, važnost utakmice, ovo, ono… I odjednom sam stojim na tim bacanjima, svi u mene gledaju. Mislim da sam promašio ceo obruč, da je lopta pala na sredinu reketa. Od toga trenutka na bacanjima sam se osećao kao sam na svetu. Ne znam, nisam se na penalu osećao ugodno tu utakmicu. Molio sam boga da lopta barem pogodi obruč. Trojke i svi ostali šutevi mi nisu bili problem. Poslednje penale sam pucao kad je utakmica već bila gotova, imali smo sedam-osam razlike pola minuta do kraja. Dolazim ja na liniju, a u glavi mi panika, nemam pojma hoću li obruč da pogodim. Naravno da sam promašio oba. Ta mi je utakmica pomogla da iz glave izbacim negativu. Nakon toga sam imao svoj ritual. Dva-tri udarca loptom od parket i šut. Kasnije sam bio na 75-80 posto, ali me ta utakmica toliko opekla da i danas svima pričam da tu noć ne bih ubacio u obruč da sam imao 40 penala. Mogu samo da zamislim kako je bilo Šeku ili sad Adetokunbu kad mu 20.000 ljudi odbrojava: 1, 2, 3, 4, 5… Muka mi je i sad kad se setim. Ta bacanja su mi i danas noćna mora."

U Springfildu su mu podršku dali i bivši saigrači iz kadetske, juniorske, a kasnije i seniroske reprezentacije Jugoslavije Dino Rađa i Vlade Divac.

"To je samo potvrda kakvu smo generaciju imali, kako se ovde nekad dobro radilo, kolika je bila naša volja i želja za dokazivanjem, osvajanjem. Naši ciljevi su bili plafon. Nikad nije bilo da idemo na prvenstvo pa je četvrto ili peto mesto dobro. Ako ne bismo bili prvi, cela bi ekipa danima plakala od tuge. Tako je bilo od kadeta, pa preko juniora, sve do seniora. I kad ti takav stav postane standard, onda je to sasvim normalno. Dražen i Cibona prvi su nam bili merilo koliko zapravo vredimo. Zatim Partizan. Pa u Evropi Makabi i Barselona. Lestvica se samo podizala. U Bulsima svaki trening s Majklom i Skotijem bio je test koliko možeš i koliko si spreman. Mentalno, fizički, tehnički. Jednostavno, standard te naše generacije bilo je samo pobeđivanje i svaki kiks ili poraz smatrali bismo teškim neuspehom."

Slično je bilo i u Bulsima.

"Ne bismo izgubili utakmicu mesec dana, a onda bi u idućem mesecu izgubili jednu ili dve i to bi bila katastrofa. 'Užas, kakav očajan mesec je iza nas. Pali smo, ovo se više ne smie događati.' A od 20 utakmica izgubili bismo jednu ili dve. Tako mi je bilo celu karijeru, Vladi i Dinu isto, i zato smatram da je hall of fame prsten koji sad sva trojica imamo samo potvrda vrednosti jedne sjajne generacije, rada i te ljubavi prema košarci. A mi smo je zaista voleli. Ko zna šta bi bilo da je neko bio 64, a netko 71. godište. Sva trojica smo bili generacija 67/68. i svu trojicu su gurali zajedno još od kadeta. To je bio razlog zašto smo napravili to što jesmo. Daleko od toga da smo sa 16 godina znali što treba da napravimo i bili svesni da ćemo ući u Kuću slavnih. Verujte mi na reč, ko je god u sport ušao s mišlju da će za 20 godina ući u Kuću, taj sigurno tamo nije ušao."

Talenat je neophodan, ali fanatičan rad i upijanje košarkaških fundamenata su ključni.

"Uzmimo na primer Džordana, kao najvećeg ikada. Misli li stvarno neko da je on, onda kad su ga brutalno tukli, onako iz zezancije bacao 'fejdavej' pa ako uđe, uđe, a ako ne - smisliću nešto drugo? Svaki dan nekoliko meseci je po par sati dnevno vežbao taj šut dok ga nije doveo do savršenstva i tek ga je onda ubacio u svoj repertoar šuteva. Da se nadovežem na njega: nedavno sam naleteo na jedan stari intervju s njim, nakon finala protiv Portlanda, kad je ubacio za njega rekordnih šest trojki. Rekao je kako je sve to super, ali kad je počeo ubacivati te silne trojke, shvatio je da ga to dekoncentriše jer mu oduzima ono u čemu je najbolji, a to su prodori. Kazao je kako je tu utakmicu samo stajao na trojci i čekao loptu da bi mogao da šutne. Nije sledio svoj instinkt i zato je bio ljut što su ga te trojke ometale da igra pravu košarku koja je bila mnogo važnija za njegovu ekipu od stajanja sa strane..."

Nije nikada imao trenerske afinitete.

"U karijeri su me vodili zaista fantastični treneri i mislim da sam od svakog od njih mnogo naučio. Međutim, mali je broj vrhunskih igrača koji su kasnije postali dobri treneri. Pravi igrači su uglavnom perfekcionisti i zbog velikog broja ponavljanja nekih stvari na treninzima, na utakmicama su lagano mogli da ostvare sve ono što je trener tražio od njih. Ali kad ti kao trener nekom igraču pet puta kažeš da ne napravi to, nego nešto sasvim drugo, a on čim stane na parket napravi baš ono što si mu ti rekao da ne radi, to je da poludiš. Mislim da bi me to izludelo. Gledajući snimak nekom igraču tumačiš uporno da ne radi nešto što mu nije jača strana, da se fokusira na ono u čemu je jak, a onda dođe utakmica i majstor napravi sasvim suprotno od dogovora. I što da mu kažeš posle toga?"

Toni se prisetio rada sa legendarnim Krešimirom Ćosićem, jedinim od retkih vrhunskih igrača koji je imao i zavidnu trenersku karijeru.

"Pokojni Krešo kad bi nam nešto rekao da napravimo, a to se ne bi dogodio, štipao bi nas, urlao bi. Onako visok kad bi se digao, izgledalo je kao da ima sedam metara. Čisto iz razloga jer zna šta govori, a ti kao 17-godišnjak misliš da si pametniji i ideš nešto svoje, pa napraviš glupost. Njegova veličina bila je u tome što, iako ga nekad nismo slušali, i dalje je verovao u nas i kao klince nas je vodio na prvenstva. Imao je viziju da bismo Dino, Vlade ili ja mogli da budemo kao on i sa svima nama je radio i individualno. Lično, ne volim da gledam košarku na TV-u. Sad, za vreme pandemije, totalno sam se odvikao od gledanja. Već posle prve četvrtine mi, da oprostite na izrazu, dopizdi. Sasvim je nešto drugo kad si u dvorani, kad vidiš svaki detalj igre, kako se igrači kreću i šta rade. Tada mogu već nakon pet minuta da procenim koja je ekipa bolja, koja ekipa dobro stoji na terenu, koji igrači rade ono što bi trebalo da rade. Ali zbog gore navedenih razloga nisam siguran da bih mogao da budem dobar trener."

U jednom od ranije datih intervjua rekao je da je cela Jugoslavija obožavala Jugoplastiku jer osim što su imali kvalitet bili su i fino vasipati momci.

"Bili smo ekipa bez grubijana koji udaraju. Za nas se nije govorilo da smo dobri samo zato što smo imali ona tri tučaroša koji lome kosti. Bili smo dobri jer smo igrali savršenu košarku. Jednostavno smo s tim načinom, kreacijom i dodavanjem bili nešto totalno drugačije. U Jugoplastici niste mogli videti da neko dribla pola sata i maltretira loptu. Igrali smo na šarm, brzinu, s mnogo dodavanja i mašte. Ljudi su to znali da prepoznaju. Sećam se da smo imali nekoliko akcija koje smo znali da odigramo bez driblinga, samo na čisto kretanje i protok lopte. Od Slovenije pa sve do Makedonije, svugde su nas voleli i cenili su način na koji smo igrali. Možda na papiru i nismo imali najbolje igrače, ali i danas bih se opkladio s bilo kim da su naši treninzi bili daleko bolji od treninga Cibone, daleko bolji od treninga Partizana. Krvavo smo radili da bismo postigli to što smo postigli."

Vlade Divac i Toni Kukoč (AFP)

U proleće 1991, kad je rat već počeo, cela dvorana u Beogradu Jugoplastiku je ispratila ovacijama, uprkos tome što je bila ubedljiva u finalu protiv Partizana.

"Naravno da mi je bilo drago. Razbijamo najvećeg rivala u finalu u njegovoj dvorani, a deset hiljada navijača nam odaje priznanje. Pretpostavljam da su to sve bili ljudi koji ni sami nisu mogli da veruju da nas čeka ludilo, nego su samo uživali u mojoj i košarci koju je Jugoplastika tada igrala. Takođe, želeo bih se prisetiti i jedne utakmice s Bosnom nakon što smo osvojili titulu prvaka Evrope. Inače je Bosna tada igrala u Skenderiji, ali su samo zato što dolazimo mi, a interes je bio veliki, odlučili da utakmicu prebace u Zetru, kako bi što više ljudi moglo uživo da gleda Jugoplastiku. Mislim da smo izgubili u produžetku, ali taj doček, tu toplinu, to ne mogu nikad da zaboravim. U trenutku kad smo izašli na parket spiker je rekao da ulazi Jugoplastika, novi prvak Evrope. I tada je 14.000 ljudi ustalo i nekoliko minuta je skandiralo 'Jugoplastika, Jugoplastika'. Bili su to zaista predivni trenuci."

U seriji Poslednji ples moglo je da se vidi da su se saigrači baš bojali Džordana, te da ga nisu baš preterano voleli.

"Majkl nije bio nikakav nasilnik. Milion puta mi je znao reći da će ići na mene što jače može samo da vidi kako ću reagovati. Bila je to čisto njegova provera saigrača, ko će mu kad dođe plej-of, jer mu nije bila bitna regularna sezona, moći da mu pomogne, na koga će se moći da se osloni, a ko će se povući u sebe i nestati. Skoti je, recimo, uvek bio blag i dobar prema saigračima. Njih dvojica su bili jin i jang. Skoti je bio beli, a Majkl crni. Par puta da se Džordanu prigovaralo da nekom igraču ne dodaje. Onda bi mu dodao, a ovaj ne bi šutnuo. Tada ga je bio u stanju satrati. 'Dva meseca pizdiš što ti nisam dodao, a sad kad jesam, nisi šutnuo'. Nikakav nasilnik nije bio, samo je tražio od saigrača da daju sve od sebe. Ništa više, ništa manje."

Kevin Durent je više puta pričao da mu je Toni idol i da je u nekoliko navrata na treninge dolazio u njegovom dresu.

"Pre nekoliko godina, još kad je igrao za Oklahomu, došao je u Čikago, gde su imali utakmicu. Video me kako sedim uz sam parket i krenuo je prema meni, te me pitao sme li mi nešto ispričati. Prekinuo sam ga i rekao sam mu kako ga smatram možda i najboljim igračem lige i da nikad u životu nisam video tako meku ruku. Na to mi je zahvalio i rekao da sam mu sad još draži. Priznao mi je da bi nakon svake utakmice mojih Bulsa on i prijatelji izašli na ulicu da igraju basket i da bi se svi tukli ko će biti Džordan, Pipen, Rodman... Samo su se on i njegov brat tukli ko će biti Kukoč. Tada sam mu samo rekao: Nisi jedan od najboljih, najbolji si."

Dok je Rodman igrao u Detroitu bio je možda najmirniji, najpristojniji i najsramežljiviji igrač u ligi. A kad su se Pistonsi raspali, postao je simbol ekstravagancije.

"Denis je u toj ekstravaganciji pronašao način da se sakrije od realnog života. Pre nekih 20-ak dana smo se videli u Hjustonu na nekom potpisivanju. Do mene je došla neka žena i rekla mi je kako mi Denis poručuje da slučajno ne odem pre nego što mu se javim. Međutim, kad sam došao do njega, izgledalo je kao da se prvi put vidimo. Sav se zbunio, nije znao šta bi s rukama i gledao je samo u pod, pa je onda počeo da se izvinjava. Uvek sam znao da je takav. Denis je duša od čoveka, toliko je dobra osoba... Ali eto. Njemu je neugodno da nekoga pogleda u oči u oči i razgovara, osim ako nije onaj Denis Rodman s onom perikom na glavi. To je onda druga priča, ha-ha-ha. Postoji jedan Denis koji se ujutro probudi i drugi koji ode tek tako da priča ko zna s kim i ko zna gde. Ne znam ima li alter ego, ali znam da je kao igrač imao toliko srce da je to neverovatno. Nije mu bilo teško da pogine za ekipu, bacao bi se glavom u treći red tribina, a takvih igrača nema mnogo", zaključio je Toni Kukoč.