Konačno otkopane ratne sekire

"Dueli Niksa i Pejsersa nikada nisu bili samo obične utakmice. Bio je to rat". Ovim rečima je Alan Han započeo naraciju u promotivnom videu koji je pre početka finalne serije Istočne konferencije između Njujorka i Indijane objavio ESPN. Zvučalo bi teatralno i smešno, bilo bi proglašeno delom nabudženih narativa sa kojima mašinerija Adama Silvera ne zna šta će pre. Bilo bi tako, samo da nije istina.

Finale Istoka 1994. godine i velikih sedam utakmica, u kojima su Niksi Patrika Juinga pokazali veće mišiće. U četvrtoj utakmici te serije, budući omiljeni neprijatelj navijača Njujorka ubacuje 25 poena u poslednjoj četvrtini. Devet sekundi u prvom duelu polufinala Istoka 1995. godine - poslednjih devet sekundi, u kojima Redži Miler ubacuje 8 poena. Vatromet uz aut liniju protiv Spajka Lija. Juingov promašaj pred otvorenim obručem u poslednjim trenucima sedme utakmice te iste serije. I šamari. Čupanje za dresove. Nesportski faulovi. Udarci zbog kojih bi neko prekinuo i uličnu tuču.

Sve to činilo je rivalstvo i mržnju ulickanog glavnog grada sveta i redneka iz Indijane. Blaženih i strašnih. I sve to decenijama nije imalo nikakvog smisla, sve do prošle sezone. U polufinalu Istoka zakazana je utakmica broj sedam u Gardenu i sve je otišlo u ponor za Nikse, Indijana je bila odmornija i bolja, Branson je polomio prste u pokušaju da zaustavi Halibartona. Pejsersi su otišli na giljotinu Seltiksima, ali su makar opet upropastili život Njujorčanima.

A onda su ove godine postali još bolji, još dublji i još spremniji za tuču. I jedni i drugi. I konačno je posle toliko godina, onaj citat iz Povratka Džedaja imao toliko smisla. "Use your aggressive feelings, boy. Let the hate flow through you!". Pet utakmica kasnije, pri rezultatu 3:2 za Pejserse, smisla ima još više.

Možda je Zapad ljubiteljima devedesetih ponudio više nostalgije - kako je i Lebron Džejms otrkio u novoj epizodi svog podkasta, tamo se mnogo otvorenije tuče, mnogo se više toleriše gruba igra i u takvom kontekstu sve je vraćeno na fundamente. Dobro, osim odbrane na jednom košarkašu, pogodićete o kome je reč. Njega čuva neko mnogo jak.

Ipak, finale Istoka donelo je možda i važniju komponentu nostalgije od intenzivne fizičke košarke za one koji su se u NBA ligu zagledali devedesetih. To je otrov.

Svaka utakmica ponudila je svoju dozu. Serviranu u velike bočice. Nema tu ništa sitno, osim duša glavnih trolova.

Nijedno vođstvo nije sigurno. Nijedan dobro odrađen posao, zapravo nije odrađen do kraja. U prvoj utakmici Rik Karlajl izgubio je pamet u svojim opsežnim rotacijama i spustio čitav meč u ruke Toma Tibodoa zaboravivši na klupi pola svoje prve petorke. Niksi su imali sigurnu prednost. Ali ne postoje sigurnosti. Naročito kada Halibarton uđe u crveno. Ili u žuto. U drugoj utakmici Indijana je u poslednja tri minuta ušla sa prednošću, a onda je zadržavala dah i borila se da ostane iznad površine. U trećoj u tome nisu uspeli i Niksi su napravili preokret. Uzalud je Indijani bilo sigurno, dvocifreno vođstvo na prelazu treće i četvrte četvrtine. Uzalud im je bio momentum, dve pobede prednosti i naloženi navijači iza leđa. Jednako kako je u četvrtoj utakmici uzalud Niksima bilo što su napravili sijaset sjajnih, otvorenih pozicija u šutu za tri poena i uspevali da preuzmu sve u odbrani i podignu bodljikavu žicu ispred koša - bio je neko sa druge strane da ih udavi.

I doslovno. Jer Tajris Halibarton već u prvoj utakmici odlučio je da kopira najomraženijeg igrača u Gardenu tokom čitavih devedesetih. Redži Miler je sedeo za mikrofonom i smejao se od zadovoljstva, kada se Halibarton uhvatio sa obe ruke za vrat i oponašao davljenje.

Niksi su to shvatili lično. I sve je prešlo na drugi nivo nakon tog poteza. To što je u četvrtoj utakmici plesao najlepši ples, sa 32 poena, 15 asistencija i 12 skokova, manje je zabolelo Njujorčane i one koji ih vole, od toga što je promenio proslavu - ovoga puta radovao se oponašajući Džejlena Bransona.

Najbolji košarkaš Niksa odigrao je ovu seriju do sada onako kako je navikao navijače tokom prethodnih sezona - u Bosni bi rekli "donesite mu taaačke", nešto mu se vuče po podu. Ubacio je 43 poena u prvoj utakmici i utoliko je Halibartonova tačka sa kraja meča bila bolnija. A onda je naređao još 36, 23, 31 i 32 poena. KAT ga je dobro pratio. Tibodoov tim je timski bio dobar. I to je posle pet utakmica bilo dovoljno samo za 2:3.

U petoj utakmici, kada su bili priterani uz zid, Niksi su prepustili vođstvo Pejsersima ukupno nula sekundi. Ni u jednom segmentu, osim u šutu za dva poena, nisu bili značajno bolji, ali su izgledali kao ekipa koja zna da je stvar došla do balčaka i da bi za njihovu navijačku bazu poraz u finalu Istoku i to "protiv ovih", bio bolan.

Možemo reći da je serija napeta kada je u njoj atmosfera pred drugu utakmicu kao u drugim serijama pred sedmu. Ovde je, od Halibartonovog davljenja, eksponencijalno rasla, uz mnogo uvaljenih laktova, podmetnutih nogu, mnogo bolnih preokreta i smejanja u lice.

I mnogo jako dobre košarke.