Kako se zaista postaje šampion?

Koliko traje put do balkona, na kojem su sinoć dočekani naši olimpijci, do onog trenutka kada stojiš na pobedničkom postolju i grickaš medalju dok stotine fotoreportera sa svih strana sveta pokušavaju da što verodostojnije ovekoveče taj trenutak?

Malo je ljudi koji razmišljaju o ovome, javnost tematici vrhunskog sporta pristupa na drugačiji, pretežno pogrešan način, a retki su oni koji se upuštaju u dublju potragu za pravim odgovorima. Jedan od novinara koji se trude da o sportu izveštavaju dajući prioritet isključivo onome što se događa na terenu, bez obzira na to da li su kamere upaljene il ugašene, jeste kolega Saša Ozmo sa B92. Po završetku Olimpijskih igara u Riju on je kroz razgovor sa Milivojem Karalejićem, redovnim profesorom DIF-a, i osvojačima olimpijskih medalja Andrijom Gerićem i Aleksandrom Šapićem, pokušao da dokuči koliko je gorepomenuti put dugačak i mukotrpan, u tekstu objavljenom na sajtu Sportifico.rs.

Ovaj tekst vam najiskrenije preporučujemo, a ovde prenosimo neke od izjava koje su nama bile najzanimljivije, ali koje su aktuelne, s obzirom na nedavni zavšetak takmičenja u Riju...
„Olimpijske igre su posebne jer je gro takmičara navikao da ima neke svoje idealne uslove, mir i ritam. U olimpijskom selu to teško možeš da postigneš jer su svi na gomili, neprestano je haos. Uslovi života tamo… U Atlanti 1996. smo bili u studentskom domu, soba takva da ne možeš da se okreneš. Prevoz i organizacija vrlo su komplikovani, zahteva mnogo prilagođavanja i to je u stvari najveći izazov – održati sopstveni ritam uprkos buci i frci. Kada neko osvoji medalju, on u restoranu slavi, viče se, a tebi presudni meč za sat vremena, tako da nije lako“, kaže Gerić za Sportifico, a Šapićev odgovor vrlo je sličan:
„Kada su evropska i svetska prvenstva, onda je sve podređeno tome – ranije se ide, bira se poseban hotel, zna se tačno kad su doručak i ručak, ekipa se izoluje i može potpuno da se fokusira na samo takmičenje. Na OI smeštaj nije na nivou uobičajenom za velike turnire – onda dobijate raspored, da li je borilište blizu ili daleko? Ishrana je drugačija, euforija svuda okolo vlada, svugde su sportisti, stalno je gužva, 10.000 jede na jednom mestu. Rečju, okolnosti su takve da na njih ne možete da pripremite ekipu jer svako na njih različito reaguje.“

Šapić dodaje da je sa 18 godina, na svojim prvim Igrama, „samo išao i gledao okolo“, a da je na drugima već bio fokusiraniji. Gerić ističe da su i treneri koristili različite metode kako bi održali koncentraciju na potrebnom nivou.
„Insistirali su da se neki rituali održe – npr, zajednički odlazak na ručak da se održi timski duh uprkos ’ludilu’ oko nas. Dalje, to da se svi u ekipi oblače isto – kao igrača me nerviralo, ali posle sam razumeo zašto je bilo potrebno.“

Sve to - kada se stigne na Igre, i kada je akcenat na psihološkoj pripremi. A u periodu pre Igara radi se na fizičkoj pripremi, tehnici i taktici, dok psihologija dođe kao „šalg na tortu“. I samo ako su sva ta četiri segmenta na vrhunskom nivou i u međusobnom balansu, možeš da postaneš šampion.
„Kada smo se spremali za Istanbul i Indijanapolis, bili smo u rudarskom mestu Rotenburg u Nemačkoj. Poenta je da smo izolovani, ali da su izvanredni uslovi za rad – korisno je da su igrači upućeni jedni na druge (pričaju, druže se, igraju karte), ali i da je šablon precizno definisan – zna se kad je ustajanje, kad je trening, kad je ručak, kad je odmor itd“, kaže profesor Karalejić za Spotifico i dodaje:
„U toj fazi priprema mora mnogo posla da se uradi i igrači moraju da budu pod jakom kontrolom.  Ako bazični deo radimo u Beogradu, pitanje je gde su igrači između treninga – neko je odgovoran, pa se odmara, ali mnogo je izazova. Treba da budemo smešteni tamo gde nema izazova.“

Ono u čemu svi mi, javnost, novinari, navijači... učestvujemo jeste stvaranje pritiska. U pitanju je posebna tema - naravno da treba optimistično najavljivati učešće sportista na svim takmičenjima, motivisati ih da postignu što bolje rezultate, ali gde je granica? Gde je ona linija koja, kad je pređete, preteže tas na vagi na drugu stranu i odmaže sportistima?
„U psihologiji postoji nešto što se zove Jerks-Dotsov zakon: ’Što si više pod pritiskom, to kvalitet performansa opada’. Najteži oblik manifestacije pritiska jeste da sportista potpuno zablokira – imao sam nekoliko klijenata kojima se to desilo, pet sekundi su stajali i nisu znali šta da rade, kao da se nikada nisu bavili tim sportom, a deset godina treniraju“, naglašava Gerić.

I najveći sportisti svih vremena osećali su pritisak – Džon Mekinro jednom prilikom rekao je da se ’stegne’ po hiljadu puta u toku meča, ali da to nije bitno, već je bitno kakva će biti reakcija na to. Baš tako – tajna je u tome da se nervoza kanališe u pravom smeru.
„Nikad mi se nije desilo da se potpuno oduzmem, ali stegnutost je uvek prisutna, nikada nisam počeo nijedan važan meč opušten – kad čujem da kažu: ’Ušao sam da se igram i da uživam u igri’… Ja to nisam mogao, uvek sam sa te strane bio stegnut, ali to nije strah, nego trema koja me je terala da budem maksimalno koncentrisan“, kaže Šapić, a Gerić objašnjava svoje metode borbe sa pritiskom:

„Lično sam pokušavao da ne mislim o tome koji je turnir u pitanju – ne, preda mnom je jedna utakmica koju treba kvalitetno da odigram. Preusmeriš fokus na ono što ti tehnički i taktički treba da uradiš, posmatraš utakmice per se, izdvojenu iz takmičenja“, ističe osvajač dve olimpijske medalje i dodaje:

„Takođe, treba da prekineš da čitaš vesti – ako pročitaš nešto o sebi, a na interentu svako ima pravo da ti kaže šta misli, onda nešto negativno može da ima poguban uticaj“, ističe Gerić u tekstu na sajtu Sportifico, koji vam preporučujemo da pročitate „u kompletu“.

(Foto: MN PRESS; STAR SPORT)