INTERVJU – Vlado Šćepanović: Osećao sam se kao ratni odred partizana poslat iza neprijateljske linije

Vlado Šćepanović je dvaput, 2002. i 2004. godine, kao igrač, odlazio iz Partizana sa pobednički podignutim rukama. Nedavno se, kao trener, s crno-belima rastao uzdignutog čela. Gleda pravo u oči, dok za MOZZART sport analizira svoj treći mandat u Humskoj, odnosno onaj deo od 8. jula kada se latio posla šefa stručnog štaba, jednog od najnezahvalnijih u istoriji Partizana. Jer, kada je stavio potpis na dvogodišnji ugovor, Šćepanović je sebi na leđa natovario pozamašnu hipoteku iz prethodne sezone u kojoj su crno-beli odbranili Kup Radivoja Koraća, te pred obustavu košarke u celoj Evropi, bili na pol poziciji u predvečerje plej-ofa ABA lige i Evrokupa, sa sveopštim narodnim mišljenjem da bi i pehari ta dva takmičenja zasijala u trofejnoj sali Partizana.

A ispred njega i tima bila je ništa manja neizvesnost da li i kada će se ekipa vratiti u dvoranu iz koje je izbacila pandemija korona virusa, bez ikakvih naznaka da li će biti naredne sezone, sa jasnim nagoveštajem da ako bude utakmica, crno-beli neće moći da računaju na decenima najjačeg igrača kod kuće – publiku. Uz sve to, Šćepanović je, uz evidentna finansijska ograničenja u budžetu za selekciju tima, morao da dopunuje igrački kadar, koji se delimično osuo po naglom prekidu prošle sezone.

“Problem je bio što nismo znali da li ćemo odigrati bar utakmicu tokom priprema, a svi mi dobro znamo šta znače jaki kontrolni mečevi u određenom periodu priprema pred početak lige, posebno u situaciji kada igrači šest meseci nisu trenirali. Koliko god ko trenirao inidividualno, to nije to. Košarka je kolektivan sport i bez kolektive taktike i treninga, samostalne pripreme, ma koliko bile dobre, nisu ono što dovodi igrača da kvalitetno igra utakmicu. Srazmerno vremenu pauze, a sada je bila pola godine, toliko vam treba da uđete u formu. Naravno, svega toga sam bio svestan u momentu kada sam preuzeo možda najveću odgovornost koju je imao bilo koji trener (Partizana) na početku sezone, iako sam hajde da kažem početnik. Nije mi nedostajalo ni optimizma ni hrabrosti, jer u sportu u uspevaju hrabri, sa karkterom“, kaže Šćepanović.

Ne krije žal što nije uspeo u svojim namerama, ne zbog sebe, već Partizana...

“S jedne strane, nisam razočaran, jer sam davao celog sebe od prvog dana da stvorimo ekipu i napravimo rezultat, iako je možda to bio preveliki zalogaj, čak i za mnogo veća trenerska imena nego što je moje. Ali, s druge strane, otišao sam razočaran, pre svega zbog odnosa prema mom imenu i prezimenu...“

A Šćepanovićevo ime se (pre)često nalazilo u javnosti koja je ispalljivala plotune kritika na njega, čini se prerano i prekomerno, gotovo mu ne ostavljajući prostor za bilo kakav manevar.

“Osećao sam se kao ratni odred partizana poslat iza neprijateljskih linija. Znao sam da je manja šansa da se vratim, nego da ’poginem’. Ali, svesno sam išao u to, znajući šta me čeka, jer sam verovao da će to doneti boljitak timu“.

Vlado Šćepanović (©Starsport)

Nije se osvrtao na prve pojedinačne rafale, a onda je usledila kanonada na samom startu sezone, odmah po porazu od Huventuda. “Tuklo“ je sa svih strana.

“Uvek sam spreman na pozitivnu kritiku, ali frustracije posle tog meča stavile su mi do znanja šta me čeka i pokazale da mi je, pod znacima navoda, hendikep taj što sam neko ko ni u životu, ni sportu, ne želi da pravi trule kompromise. Da li je to nekome zasmetalo? Ne znam, niti me stvarno zanima, jer za mene, kao čoveka i trenera, postoje principi, iskren odnos prema klubu, Partizanu, igračima...“

Osetio je Šćepanović tokom prethodnih meseci i onu suroviju stranu srpskog mentaliteta koja se prelako odriče svoje „dece“. Do „juče“ je bio heroj crno-belih, a „danas“ je prekomandovan u odred brzo istrošenih i zaboravljenih poput Petra Božića, Nenada Čanka...

“Imao sam sreće, a verujem i kvaliteta, da igram u mnogim košarkaški naprednim zemljama i nigde nisam video da se glorifikuje strana pamet kao na ovim prostorima gde je daleko teže i zahtevnije biti domaći trener i igrač. Pogotovo ako ste neko ko je postigao sve sa svojih deset prstiju, sa karakterom i kvalitetom“.

Kvalitet ovosezonske ekipe je bio upitan kada su se postavljali visoki ciljevi, čak viši nego prošle sezone.

“Partizan je moja druga kuća i ne pada mi na pamet da kažem ikada bilo koju ružnu reč o klubu. Ali, zamena teza je da je sadašnja ekipa bolja od prošle, što sam i rekao u startu. Uz to, nismo trenirali šest meseci, bili smo bez podrške navijača, a svi znamo da oni čine tim bar 30 odsto boljim, pa je na videlo dolazio individualni kvalitet igrača... Ali i to smo polako postavljali na mesto. Treba vreme, da igrači shvate da je uz trenerovu krivicu za poraz, jer je trener uvek kriv, nešto i do njih kada u završnici sa Huventudom promaše pet otvorenih šuteva, ili zicer, kada bespotrebno naprave faul na centru“.

Taj duel u Badaloni, kao i poraz od Budućnosti, umnogome su okrenuli javnost protiv Šćepanovića...

“Pa verovatno bi bilo drugačije da smo ta dva meča dobili. Ali, ne zaboravite da se naša svaka pobeda omalovažavala, a svaki poraz predstavljan kao katastrofa. Je l’ stvarno neko mislio da je realno da posle samo četiri pripremne utakmice vežemo deset pobeda? Pa protiv Budućnosti, koju smo jedva dobili prošle godine pred punim tribinama, imali smo četiri puta ‘dobijen meč’, dok smo bez najboljeg napadača i defanzivnog igrača ubedljivo pobedili Cedevitu koja nas je prošle sezone ponizila u Ljubljani i izgubila u poslednjoj sekundi u Beogradu. Pogledajte, bez trunke želje da omalovažim Sašu Filipovskog, čiji rad izuzetno cenim, uspeh protiv Cedevite je u medijima okarakterisan tek kao pobeda, a Zadar je ’razbijen’... Zašto?“.

Kada priča o svom trenerskom stažu u Partizanu, Šćepanović izbegava da priča o sebi.

“Ljudi, Partizan je najvažniji, ni igrač, ni trener, ni bilo ko iz uprave. Već jednostavno klub kao celina i niko nije pojedinačno veći od njega. Pre nekoliko meseci smo imali priliku da gledamo serijal o Čikagu. Koliko god da je Majkl Džordan uradio, a uradio je neverovatno mnogo, ne bi to uspeo sam, bez organizacije. Dovoljan dokaz toga je slika sa svečane ceremonije dodele pehara. Ko ga podiže? Pa predsednik tima koji je imao hrabrosti i strpljenja bi se pravili rezultati. Treba da se podnese kritika i odgovornost da biste stigli do uspeha. Moje prve igračke godine u Partizanu pun ‘Pionir’ je pogrdno skandirao tadašnjem treneru, a onda je predsednik kluba (Predrag Danilović, prim.aut) koga cenim i poštujem, izašao i rekao: ‘Ja sam taj koji će da kaže ko je trener’. Stao je iza trenera. Znate dokle je posle Partizan dogurao i šta je sve osvojio. Ne može se ništa preko noći. Taj čovek je imao ‘muda’, karakter i viziju. Nije moglo ništa klub da poremeti sa strane. Tada se osećate i zaštićeno i ponosno i vredno. Osećate poverenje, a ono je najbitnije”.

Mnogo ljudi je Vladu pre sedanja na trenersku klupu Partizana pitalo šta će mu to, dodajući da nije pravo vreme i dobra situacija, ali i da je veliki rizik i „nemoguća misija“.

“Svesno sam prihvatio, jer nikada nisam bežao od rizika. A, da li je bila nemoguća misija? Za mene je to bilo kada sam iz malog Kolašina krenuo da budem prvak sveta. Tada je 99,9 odsto ljudi reklo: Ti si lud. Jesam, ali pozitivno, i ne bojim se izazova. Žao mi je što sam otišao iz Partizana ne zbog sportskih rezultata, jer oni su bili isti kao prošle godine u ovo vreme. Samo što je sada slabiji tim i bez dvojice važnih igrača, ako već neko želi da poredi s prošlom godinom u kojoj smo na svaki mesec angažovali po jednog košarkaša“.

A košarkaši, njih nekolicina koje je do skoro trenirao, pozvali su ga po odlasku, da se zahvale, popričaju. Kaže ne zamera nikome, svako se pokazao ko je i kakav je.

“Žao mi je onog izdanja protiv Burga, zbog Partizana, jer kada ste igrač na terenu predstavljate ne samo sebe nego klub prvenstveno. Kada sam bio igrač, uvek sam davao sto odsto u meču, bilo je nemoguće da budem protiv sebe. To je pitanje ponosa, sporta i karaktera. Ako se igrač ne ponaša tako, onda to nije moj problem kao trenera, nego njegov, bez obzira da li je trener najgori ili najbolji”.

Vlado Šćepanović (©Starsport)

Dok je radio u Partizanu, Šćepanoviću je bio jedan vidljiv oproblem koji je iz sezone u sezonu sve veći.

“Nemanje domaćih igrača. To je prema mom mišljenju najveći problem ne samo Partizana, nego srpske košarke. U mlađim kategorijama svi čekaju samo utakmice, jure se rezultazi, a niko ne obraća pažnju kako da klince obuči za seniorski tim. Imamo talentovanih momaka, ali košarka do 18. godine je jedan, a odatle potpuno drugi sport koji traži prilagođavanje u ogromnoj većini slučajeva, ne računam Luku Dončića jer je on jedan u više miliona. A to je moguće kroz niže lige u kojima sretnete igrače koji znaju da igraju. Tu dobijate rutinu. Uvek ste imali razvojne timove, još je bolje ako su dalje od kuće, da se klinci osamostale i izbore za minuite, jer su besplatni minuti kasnije najskuplji. Mladom igraču uvek kažem: Daj pokaži nešto na treningu, ako te ja častim, vratiće se loše na drugi način. Sport priznaje samo poštenje. Odmah vam izbaci odgovor kako ste radili. Ako ne pružite 100 odsto i mislite da ste bolji nego što jeste, sačeka vas utakmica na kojoj vam se to vrati kao bumerang. Pogledajte, evo Dangubića. Pošten, sjajan momak. Bio je član rivalskog tima, ali na treningu pokazuje da poštuje sadašnji klub, vredno radi i počeli su da stižu rezultati, kao protiv Zadra”.

Otkrio je Šćepanović i da je Partizan mislio na mlade.

“Pratio sam Šiška godinama. Da smo ga uzeli kada je napuštao Primorsku, imali bismo plejmejkera na duge staze. I Simonovića, mog Kolašnca sam pre tri godine hteo u Partizan, pa Dimitrijevića iz Huventuda. I s Petruševim s kojim se nešto izjalovilo, te Tarlaćem koji se nažalost povredio i Radovanovićem, imali biste ozbiljnu budućnost Partizana”.

Budućnost Partizana je, bar sa ove distance, bez Šćepanovića.

“Rekao sam, Partizan je moja kuća. Uvek sam mu pomagao, ne samo kad sam bio u klubu, savetovao da uzmu neke igrače (kao Aleksa Marića, prim.aut) . I sada mu želim svu sreću“.

A kako se Vlado oseća danas?

“Poslužiću se rečima Meše Selimovića iz ‘Ostrva’: Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek, a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete nanaseno, davno sam zaboravio. Gubitak je lakše podneti nego kajanje“.

Piše: Đorđe MATIĆ