INTERVJU NEDELJOM - Miroslav Pecarski: Naježim se čim se setim navijanja u Hali sportova!

Popularni Mič – kako su Amerikanci prozvali Miroslava Pecarskog tokom njegovog studiranja i igranja u koledž ekipi Marista – pred kraj bogate i uspešne karijere svojim bravurama je uveseljavao navijače italijanskog Kantua, francuskog Šolea i španskog Hihona. Nedugo po kačenju patika o klin doneo je odluku da se posveti radu s decom i 2003. na Zlatiboru je počeo s radom letnji košarkaški kamp Maxima koji iz godine u godinu privlači sve veći broj mladih talenata sa svih strana sveta.

Na početku razgovora za MOZZART Sport Pecarski se prisetio kako i pod kojim okolnostima je čvrsto prigrlio narandžastu loptu...
"Geni su učinili svoje. Pradeda Aleksandar je bio visok 206 centimetara, što je za to vreme bilo neverovatno. Uglavnom, uvek sam bio viši od ostalih, a naglo sam počeo da rastem negde u sedmom razredu.

Je l’ pradeda igrao košarku?
"A-ha-ha... Biće da nije, dok sam ja, kao sva druga deca, lutao i tražio sebe u nekom sportu, da bih u jednom momentu ustanovio kako je košarka ipak najlepša i krenuo ozbiljno da treniram."

Da li je neki trener posebno uticao na tvoj razvoj?
"Radio sam s mnogo trenera u tom periodu, da bih kasnije u Americi, Partizanu, Grčkoj, Italiji i Španiji, imao sreću da me treniraju dobri stručnjaci. U svakom klubu sam imao vrhunske treninge koji su doprineli da imam tako uspešnu karijeru."

Znaš li kada si tačno „ubedio“ sebe da si igrač za velika dela?
"Onog dana kada mi je u rodnu Kikindu stigao poziv da obučem dres kadetske reprezentacije tadašnje Jugoslavije. Kasnije sam igrao i za omladinski državni tim, zajedno sa Saletom Đorđevićem, Divcem, Paspaljem koji je godinu dana stariji od nas, zatim sa Kukočem, Rađom... Da ne nabrajam sve. Činjenica da smo bili kadetski prvaci Evrope i juniorski prvaci Evrope i sveta, kada smo u finalu pobedili Amerikance, sve govori o vrednostima te generacije."

Pored nespornog talenta, šta vas je još vinulo u visine?
"Veliki entuzijazam na prvom mestu, jer smo svi izuzetno voleli košarku i upravo iz tog razloga današnjim klincima pričam kako je najbitnije da vole ono što rade. Živeli smo za košarku, bili dobri drugari koji su imali sreću da ih predvodi sjajan pedagog u liku Svetislava Karija Pešića. Odlično je radio s nama i zato smo i osvojili sve što se osvojiti može. Sve u svemu, bila su to lepa, dobra vremena!"

Potom si otišao u Ameriku. Po čemu pamtiš taj period?
"Najviše po tome što sam stekao radne navike i kao mlad uvideo da čovek mora da bude posvećen svakom poslu. Na taj način sam uspeo da uporedo igram kvalitetnu košarku u NCAA ligi i završim fakultet upoznajući se sa američkim načinom života. Šta da kažem, osim da je sve bilo nezaboravno."

Da li je neko iz te generacije ostvario zapaženiju NBA karijeru?
"Naravno, to je Rik Smits kojeg su posle u Indijana Pejsersima zvali Leteći Holanđanin. Bio je moj najbolji drugar. Ostali smo u kontaktu i povremeno se čujemo ili vidimo kad odem u Ameriku."

Šta je presudno uticalo da prihvatiš ponudu Partizana i vratiš se u Beograd?
"Baš sam se tada lomio šta da radim. Međutim, Partizan je te godine izborio plasman u Kup evropskih šampiona, sadašnju Evroligu, tako da je za mene to predstavljalo veliki izazov. Takođe, Dragan Kićanović, koji je za mene bio vrhunski autoritet, insistirao je na mom dolasku. Na kraju, tim je bio sastavljen mahom od mojih drugara iz reprezentacije - Đorđević, Divac, Paspalj... Bili su tu još Grbović, Željko Obradović, Ivo Nakić... Imali smo priliku da igramo protiv velikih klubova i igrača i pritom demonstriramo dobru košarku. Događa se s vremena na vreme da me oni vatreniji partizanovci prepoznaju na ulici, zaustave da pozdrave i podsete na taj period kad je na sceni bila, po mnogim mišljenjima, najbolja generacija u istoriji kluba".

Šta je stajalo iza one silne lepršavosti i improvizacija?
"Naporan rad na treninzima, tokom kojeg smo se toliko dobro upoznali i uigrali da smo mogli i žmureći da se pronađemo na parketu. Iz tog razloga smo s lakoćom pobeđivali velike klubove u nikad prevaziđenom ambijentu Hale sportova na Novom Beogradu. Ona je za mene bila i ostala hram košarke! Evo, sad se naježim kad se prisetim te razmene energije sa navijačima i onog huka koji nas je nosio do pobeda."

U posebnom sećanju navijača ostala su tvoja legendarna zakucavanja. Možeš li da protumačiš taj fenomen? Zbog čega naši današnji igrači, čak i kada su u situacijama jedan na jedan sa obručem, idu na polaganje?
"Ni meni to nije jasno, a-ha-ha! Ja sam na svakoj utakmici iz sebe izvlačio 100 odsto, što znači da sam maksimalnom snagom išao u svaki prodor, skok i koristio svaku priliku za atraktivna zakucavanja, čak i kada je to bilo rizično, pošto sam često kucao okrenut leđima košu. To je valjda i poenta igre. Plus postoji mogućnost faula i dodatnog bacanja. To su potezi koji saigračima podižu adrenalin i istovremeno publiku na noge."

U istom stilu si nastavio i tokom svojih grčkih osvajanja. Kako si to uspeo?
"Malo kada vratim film unazad vidim da sam stalno imao veliku sreću da sarađujem s fenomenalnim igračima. Rastao sam se s majstorima iz Partizana, a u Grčkoj su me dočekali novi u liku Galisa, Janakisa i još nekoliko grčkih reprezentativaca. Aris je u to vreme bio najjači grčki klub. E kad su počeli da preuzimaju primat atinski klubovi, imao sam sreću da pređem u Panatinaikos s Janakisom, a Galis nas je dočekao u svlačionici, zajedno s Dominikom Vilkinsom, Stojkom Vrankovićem, Paspaljem... PAO je tada imao neverovatno moćnu ekipu."

Kakav je lik legendarni Nikos Galis?
"Bio je neverovatan profesionalac, maksimalno posvećen košarci. Oni koji su ga samo gledali na utakmicama imali su osećaj da je lako to što on radi. Iako je relativno nizak, strahovito je bio težak za čuvanje. Onako brz i tehnički prefinjen lagano se provlačio kroz trojicu. Neponovljiv i jedinstven igrač, legenda. Šta reći..."

Pređimo malo na reprezentativne teme. Da li je tačno kako si nestrpljivo iščekivao „Dnevnik“, ne bi li čuo da si pozvan u državni tim?
"Istina je, s tim što sam već raspolagao informacijom da sam na spisku. Međutim, na taj način sam želeo da budem 100 odsto siguran. U eri ondašnje Jugoslavije je biti deo nacionalnog tima bio san svakog košarkaša. Velika čast. U međuvremenu se mnogo toga promenilo i selektorima su počeli da stižu otkazi od strane onih koje su pozvali, što meni ne ide u glavu. Pre svega, igranje u reprezentaciji uvek može da koristi. Druga stvar – igraš za svoju zemlju i sarađuješ sa sjajnim trenerima i dobrim igračima. Oslabio je kult reprezentacije iz raznoraznih razloga i to je to!"

Srećom, pojavio se čovek koji je odlučan u nameri da zaustavi taj trend! Šta misliš o podvigu selektora Aleksandra Đorđevića i njegovih učenika?
"Kao i svi, bio sam i ja veoma ponosan. Sale je momcima vratio veru u sopstvene mogućnosti, usadio im njegov pobednički mentalitet, entuzijazam i optimizam, a oni su osetili dobru energiju i na kraju zasluženo osvojili srebrnu medalju. Takođe, drago mi je što se Sale Đorđević, moj cimer iz Partizana, praktično vratio trenerskom poslu i želim mu svu sreću."

Bilo je i onih koji su potajno očekivali i trijumf nad Amerikancima u finalu. Kako bi to prokomentarisao?
"Takav je naš narod. Očekivao je nešto nemoguće, što je donekle i dobro. Iskreno, pomislio sam i ja u jednom trenutku kako bi bilo fenomenalno kada bismo dobili Amerikance. Nadao sam se još jednom čudu. Na kraju je razlika bila nerealna, jer je prosto bilo neverovatno koliko su oni ubacili trojki i taj meč su nekako odigrali mnogo bolje nego što je trebalo. Zasad je s njima teško izaći na kraj, jer su pre svega neprikosnoveni zbog atletskih predispozicija. Uprkos svemu, nisu nepobedivi, što je naša bliska prošlost i dokazala."

U kojoj meri je srebro iz Španije motivisalo decu da znatno više i predanije treniraju košarku?
"Ja to najbolje znam kao čovek koji već 11 godina drži košarkaški kamp na Zlatiboru! To se automatski odrazilo, baš kao kada pobedi Novak Đoković i deca odmah od roditelja traže da im kupe reket. Nekada su svi tereni za basket, ovde po Novom Beogradu, bili krcati i ne daj bože da izgubiš, jer si morao dugo da čekaš na red. I ne samo u Beogradu, tako je bilo svuda po Srbiji."

Kako si došao na ideju da osnuješ košarkaški kamp?
"Po završetku karijere sam odmah znao da nemam afiniteta da budem trener, niti član uprave bilo kog kluba. Istovremeno sam razmišljao da ostanem u sportu koji mi je toliko dao i da mu se na neki način odužim. I, nije mi trebalo mnogo da uvidim kako je rad s decom najbolji način za to. Prethodno sam napravio saradnju s hotelom „Sunčani breg“ na Zlatiboru koji je raspolagao sa nekoliko košarkaških terena i tako je nastao moj kamp Maxima!"

Zašto baš to ime?
"Već sam rekao da sam tokom čitave karijere, na treninzima i na utakmicama, iz sebe izvlačio maksimum, tako da se to ime nametnulo samo po sebi."

Kako funkcioniše Maxima?
"Dolaze nam deca iz celog sveta, naših vodećih klubova i iz regiona, naravno. Imamo precizan program rada koji sprovode veoma stručni treneri tokom 10 dana boravka. Bitno je i što se mladi košarkaši, igrajući utakmice i trenirajući, intenzivno druže, sklapaju nova prijateljstva i na taj način pojačavaju motivaciju za bavljenje košarkom. Kao mlad sam pohađao američke kampove i sva iskustva koja sam tamo stekao preneo sam ovde."

U kom periodu se održava kamp?
"Svakoga leta od 28. juna do kraja avgusta, u šest smena koje traju 10 dana. To funkcioniše od 2003. godine, a uzrast dece je od sedam do 17 godina. Imamo ozbiljne klubove iz brojnih zemalja koji su uspostavili tradiciju dolazaka kod nas i mnogi su osam godina zaredom na Zlatiboru. Jednostavno, deca koja sve znaju i ne možeš da ih prevariš prepoznala su da im nudimo vrhunske treninge i visok kvalitet propratnih usluga."

A šta one podrazumevaju?
"Četiri obroka dnevno, korišćenje kompjutera i interneta, zdravstvenu zaštitu, sportsku opremu s obeležjima kampa, diplome o učešću i nagrade. Sve to radimo iskreno i od srca. I još da kažem da nam ne dolaze samo ekipe, nego nam deca dolaze i individualno, tako što se prijave putem našeg sajta (www.maximacamp.net). Prijave počinju već od januara i mi onda pravimo „buking“.

Na čemu instistiraš u razgovorima koje sigurno obavljaš sa budućim asovima?
"Prvo na šta im ukazujem je to da je košarka neprekidan proces koji podrazumeva veliki rad i maksimalno angažovanje na svakom treningu i utakmici. Uglavnom, od mene dobiju prave smernice za rad i posle je na njima gde će i kako da osmisle karijeru."

Motaju li se menadžeri u vreme održavanja kampa?
"Da, dolaze i pogledaju, jer smo ipak locirani u samom centru Zlatibora. Na tribinama je i mnogo roditelja, tako da se napravi odlična atmosfera, a meni je mnogo bitno da struji dobra energija između trenera i igrača. I, posle 10 dana, svi kućama odu zadovoljni, jer su nešto novo naučili i stekli nove drugare, bez pomoći Fejsbuka."

Jesi li skoro bio preko „velike bare“? Ima li tamo krize?
"Bio sam u Njujorku pre dvadesetak dana i gledao nekoliko utakmicama u dupke punim dvoranama. Kriza vlada u celom svetu, ali ne bih nešto rekao da drma i Ameriku, pošto ulaznice nisu ispod 80 dolara."

SIN MARKO JE OPRAO RUKE U MORAVI!

Na koji način provodiš slobodno vreme?
"Posećujem teretanu, trčim, šetam psa, vozim „harli dejvidson“ i gledam utakmice sina Marka koji uveliko trenira u KK Zemun."

Koliko ima godina i koliko je visok?
"Ima 14 godina i visok je 205 centimetara, s tim što će sigurno još da raste."

Zašto ga nisi odveo u Partizan?
"Smatram da u KK Zemun ima sve što mu u ovom trenutku treba, na čelu s trenerom Darkom Peruničićem. U principu, ne volim mnogo da pričam o Markovom talentu koji je stvarno nesporan. Uostalom, nije slučajno što je još pionir, a igra za kadete i proglašen je za MVP igrača na kraju sezone. Osim što je visok, može da igra na svim pozicijama i ima meku ruku, pošto je mama Danijela iz Čačka, tako da je kao klinac oprao ruke u Moravi, a-ha-ha."

Ima li smisla za zakucavanje?
"Da, da... Već ume da je zakuca i preko glave! Imamo i kćerku Teodoru koja ima 11 godina, izvanredna je u školi i voli jahanje."