INTERVJU - Karlos Arojo: Srbija igra najbolju vrstu košarke, ali kao da vam brzo dosadi

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Svako ko teži ka kvalitetnom novinarskom sadržaju, reći će vam da je za dobar intervju potrebna detaljna priprema. Uz pravi materijal potrebno je i da se poklopi energija sa sagovornikom. Zato su neretko i teški za realizaciju. Ipak, postoje i trenuci kada priča ide sama od sebe i nešto što je imalo prvobitan okvir od deset do petnaest minuta pretvori se u opušteni razgovor od preko sat vremena. Tako je nastao intervju sa Karlosom Arojom. Čovek košarke, dugogodišnji NBA plejmejker, veoma uspešan na evropskom kontinentu. Tako bi ukratko mogao da se opiše sadašnji generalni menadžer reprezentacije Portorika, inače veliki poklonik srpske košarke. Sa nekoliko naših igrača delio je svlačionicu tokom karijere, u Beogradu je završio reprezentativnu karijeru, jednu od najvećih pobeda sa nacionalnom selekcijom ostvario je protiv Jugoslavije...

Iako su postojale indicije da ne voli da govori za medije, Arojo nije želeo da odbije da sednemo kada je čuo odakle smo... Zato je rado počeo sa reprezentacijom Srbije na Mundobasketu.

“Igrate najbolju vrstu košarke na svetu. I to traje godinama. Nedostaje vam dosta bitnih igrača, ali i dalje je to ekipa za respekt. Imate igrače koji znaju kako se igraju velike utakmice“, započinje Arojo priču za Mozzart Sport i dodaje:

“Jedina stvar koju sam sada primetio kod vas jeste da dođete do tačke kada ste zadovoljni urađenim, kao da vam dosadi takmičenje ili ste previše dobri, pa malo izgubite fokus na utakmicu“.

Pošto smo igrali dva puta sa vama, imali ste priliku da steknete jasniji utisak...

“To sam baš i primetio u susretima sa nama. Napravite razliku i onda se zadovoljite učinjenim, pa kad opet zagusti, vi se uključite i završite posao. To sam pričao Bogdanoviću pre neki dan. Na ovakvim turnirima ne smeš sebi to da dozvoliš, da se uključuješ i isključuješ po potrebi. Jednostavno, moraš da naučiš da igraš konstantno svih 40 minuta kako bi napravio rezultat. Ako igrate samo zbog razlike, pa gubite fokus, to je nije dobro. To stalno pominjem i svojim igračima, ne postoji prekidač da se uključiš ili isključiš. Ako zagrizeš, ideš do kraja“.

Iz razgovora sa ljudima iz košarke čuli smo je poštovanje prema srpskoj košarci iskreno i veliko?

“Izuzetno poštujem srpsku košarku i sve što radite, kao i kulturu koju gajite. Počinje od toga kako prilazite svakoj utakmici, kako se spremate za nju, pa čak i van terena, kada vas vidim sve da pijete kafu zajedno... To je kultura, to je veza koja se stvara van terena, a kada dođete na parket, vidi se rezultat tog zbližavanja. Imate sjajnu hemiju na terenu i van njega. Vidim da mnogo vodite računa o tome, bez obzira na to što mnogi dolaze sa različitih strana, ovo ostaje. Svi izlazite na parket u isto vreme, svi se ponašaju prikladno...“.

JOVIĆ SUPTILAN, GUDURIĆ MI SE BAŠ SVIĐA, BOGDANA POŠTUJEM

Nikola Jović (©AFP)

Pomenuli ste Bogdanovića, ovog leta postao je kapiten reprezentacije...

“Uvek sam bio njegov veliki poštovalac. Poznajem ga još kao klinca, kada je bio u Partizanu, a ja u Galatasaraju. Igrali smo jedan protiv drugog u Evroligi, to mu je bila godina kada je eksplodirao. Kod njega me je uvek privlačilo to što igra bez straha, još od malih nogu. Uvek je verovao u svoju igru i bio pun samopouzdanja. To jako cenim kod njega. Van parketa je super osoba, volim da sednem sa njim, da pričamo o svemu. Vidim da je njegova porodica uvek uz njega, oni su mu jak oslonac na svakom koraku. Pravi lider, biće to i narednih godina. Nedostaju vam Jokić i Micić, ali volim da vidim kako Bogdan igra. Da, niste kompletni, ali i dalje je to respektabilan tim. Bogdan može da vas odvede tamo gde treba“, zastao je na trenutak naš sagovornik, pa se nasmejao i dodao:

“Čoveče, a da ste još uz njega imali Jokića ovde, bili biste ozbiljan problem za svakoga, bilo bi mnogo teže da vas bilo ko dobije“.

Da li vam je još neko zapao za oko od igrača iz Srbije?

“Onaj momak koji igra za Fenerbahče, levoruki bek“, kaže nam Arojo, mi odgovaramo – Marko Gudurić:

“Da. Uuu, taj momak mi se baš sviđa. Baš volim da ga vidim kako igra (mimikom pokazuje neke poteze sa terena prim. aut.). Sjajno donosi odluke, šutira, brze noge. Deluje kao da je sporiji kada dribla, ali onda samo krene i bup-bup, prođe do koša brzo. To mi se sviđa, kako menja brzinu kretnji, odluke koje donosi, ima dobar pregled igre, visok, a bek“.

Još neko možda?

“Nikole Milutinova se sećam još iz Partizana, bio je sjajan kao klinac i sada je. Šteta je što nemate Vladimira Lučića ovde, on je dobar igrač, atleta, igra spolja i unutra. Baš vam fali dosta dobrih košarkaša“.

Kao bivšeg asa Majamija i nekog ko živi tamo, moramo da vas pitamo za Nikolu Jovića?

“Draftovali su ga prošle godine, nije igrao mnogo zbog povrede. Čuo sam samo najbolje o njemu iz Majamijeve organizacije. Nisam očekivao da će biti toliko visok, baš ostavi utisak kada ga vidiš uživo. Iznenadio sam se kako je građen, kako gleda igru. Vrlo je efektivan. Prvi put sam ga, iskreno, video kako igra protiv nas. Ima dobar osećaj, zna kada da napadne koš, kada da šutne. Vidim da je mnogo radio u Majamiju, a verujem da će oni biti jako zadovoljni onim što je pokazao. Koliko godina ima?“

U junu je napunio 20...

“Ima samo 20 godina? Vau... I ovo mu je prvi veliki turnir? Nema straha u njegovoj igri. Sviđa mi se kako to sve izgleda na parketu, vrlo je suptilan, ne znaš šta će sledeće da uradi, ima mnogo samopouzdanja. I sve to sa 20 godina, sjajno...“

JUGOSLAVIJA? NAJTALENTOVANIJI TIM PROTIV KOJEG SAM IGRAO! A BODIROGA...

Jugoslavija iz Indijanapolisa 2002. i Dejan Bodiroga u prvom planu (©AFP)

Kada govorimo o Srbiji, vašu poslednju utakmicu u reprezentaciji odigrali ste na parketu Beogradske arene, protiv našeg sastava u finalu olimpijskih kvalifikacija...

“Bio je to baš težak dan za mene. Znao sam da mi je poslednja utakmica u reprezentaciji. Dok sam se spremao za duel, pokušavao sam da ostanem fokusiran na to da probamo da pobedimo, da uradim sve što mogu. Razne emocije su me obuzimale, ipak imaš samo jednu poslednju utakmicu u reprezentaciji. Nema šanse da možeš da se osećaš drugačije. Znali smo da moramo da pobedimo, ali bilo je mnogo teško, borio sam se sa sobom. Nisam čak nikom rekao da mi je to poslednji meč za Portoriko, čuvao sam to u sebi do kraja, posle utakmice sam saopštio saigračima. Znam da je trebalo da odigram bolje, ali sve je bilo tako emotivno. Još od veče pre utakmice je postajalo sve teže. Ostao sam budan dugo, nisam mogao ni da jedem lepo, da se fokusiram... Ali, to je verovatno normalno kada dolaziš do kraja. Srećan sam što sam mogao da se oprostim od reprezentacije protiv tako velikog i jakog tima, kasnije ste osvojili srebro u Riju. Baš ste bili moćni. To me je čak i utešilo na kraju, vi ste zaslužili da odete u Rio. Vaša reprezentacija bila je na totalno drugom nivou u odnosu na nas“.

Mi odlično pamtimo 2002. godinu, pošto smo tada osvojili poslednje zlato. Na putu ka tronu smo poraženi upravo od Portorika za koji ste igrali tada. Po čemu pamtite jugoslovenski sastav iz Indijanapolisa?

“Bio je i ostao najtalentovaniji tim protiv kojeg sam igrao, uz onu Argentinu sa Đinobilijem, Noćionijem, Skolom, Obertom“, kao iz topa će Arojo, pa nastavlja:

“Naravno, igrao sam i protiv SAD na Olimpijskim igrama, ali ti momci su bili još mladi, iako su imali Dankana, Ajversona, Marberija... Lebron je bio tek na početku. Dok je Jugoslavija bila baš zrela“.

Tada ste nam baš zabiberili...

“Iskreno, nisam verovao da imamo šansu da vas pobedimo. Ali među igračima stalno govorimo da moramo da izađemo na parket i da se borimo, pa šta bude. Sećam se vašeg tima – Vlade, Peđa, Bodiroga, Jarić, Gurović, Radmanović, Rakočević, Tomašević, Drobnjak... Šta da kažem. Uzeli ste zlato! Mi smo morali da se borimo, to nam je bio jedini cilj, da smanjimo greške. Bili ste jako pametni, preopasni u napadačkoj polovini. Na nama je bilo da pokušamo da koristimo naše prednosti, Dani (Santijago) je igrao sjajan turni, Ortiz... Ostali su morali da se postaraju da odradimo dobar posao. I imali smo sreće. Bili smo blizu sve vreme, dobro smo rešavali napade i bilo je samo pitanje toga možemo li da zadržimo taj nivo do kraja. I uspeli smo. Na tom turniru smo generalno igrali dobro, protiv vas, Španije, od SAD smo izgubili tesno. Mogli smo i bolje, pogotovo posle tog trijumfa nad Jugoslavijom“.

Srećom, uspeli smo da se oporavimo i odemo do kraja...

“Da, sećam se snimaka koji su isplivali kada ste se vratili iz SAD kući. Bila je ludnica na ulicama, preko 100.000 ljudi došlo je da pozdravi ekipu. Tako nešto nikada ranije nisam video u košarci. U fudbalu je bilo, ali u košarci... Vau. Ne znam kako je bilo kod vas kada ste izgubili od nas, ali pretpostavljam da vam se svet srušio“.

Ko vam je tada ostavio najjači utisak?

“Bodiroga! Čovek koji je igrao tako dobro, a nikada nije bio u NBA ligi. Igrao je na drugom nivou. Pametan, uvek je nalazio prostor da napravi nešto. I ostalo mi je u sećanju kako ste Amerikance ubili u pojam onom pobedom“.

MILIČIĆ STALNO PRIČAO O BORBAMA, NIJE VOLEO KOŠARKU DOVOLJNO

Darko Miličić i Karlos Arojo u Detroitu (©AFP)

Mnogo vas toga veže za Srbiju, samo u NBA ligi delili ste svlačionicu sa Nenadom Krstićem, Sašom Pavlovićem, Darkom Miličićem...

“Da, Nenad mi je bio saigrač u Bostonu, a Saša je kao ruki stigao u Jutu. Saša je voleo da priča, Nenad je bio ćutljiviji. Sa obojicom sam voleo da igram. A Darko... Darko je bio nešto posebno. Zajedno nas je Detroit trejdovao u Orlando. Sećam se, pre nego što sam bio trejdovan, došli su iz kluba i rekli mi da ne žele da me trejduju, ali da im je potreban Darko Miličić u paketu sa još nekim. A ja sam lično želeo da odem u Orlando, jer je tamo velika portorikanska zajednica. To mi je oduvek bila želja, da igram za Orlando“.

Kako pamtite Darka?

“On je takođe bio ćutljiv, ali i smešan na svoj način. Pametan, jako pametan košarkaš. Samo, nisam siguran da je bio baš posvećen košarci, odnosno da je voleo igru dovoljno. Igrao je zato što je imao talenat i novac je bio dobar, ali za njega je košarka bilo ono – svejedno mu je. Da li ste i vi tako videli njegovu karijeru?“

Bio je veliki talenat, ali ga nije iskoristio na pravi način...

“Kada sam bio u Detroitu sa njim, on je bio još ruki. Nije mu bilo lako, Leri Braun je baš bio oštar prema njemu, stalno ga je gurao, provocirao reakciju kod njega. Čini mi se da je to samo ubrzalo to da on brže izgubi ljubav prema košarci. Kada dolazite kao stranac u to vreme, u drugu kulturu i iz druge zemlje, u potpuno novi sistem, moraš odmah da naučiš kako stvari stoje. Za njega nije bilo tako. Bila je borba svaki dan, nije to samo bilo sa njim, ali on je sve to shvatio lično i uticalo je na njega. A znao je da pokaže delić svog talenta, s vremena na vreme. Znali smo da može da igra, ali se brzo pokazalo da mora da ode iz Detroita“.

Kako vam je delovao u Orlandu?

“Igrao je bolje, ali onda se izgubio negde na putu sazrevanja i napredovanja na parketu. I dalje je zaradio dosta novca, sada ima svoj biznis sa jabukama i živi svoj život“.

Prodao je šampionski prsten u humanitarne svrhe...

“To mnogi rade, svaka mu čast na tome“.

Znate da se posle oprobao i u MMA?

“Da, čak sam video i da se borio. Stalno je pričao o tome“.

Stvarno?

“Da, stalno je pričao o tome kako jedva čeka da se penzioniše, da može da se druži sa društvom, da pije pivo i uživa. A borbe je mnogo voleo, o tome je redovno pričao, iako nije razgovarao generalno sa mnogo njih“.

Pomenuli ste da je bio ćutljiv...

“Jeste, sedeo bi sa strane i slušao ostale. U svlačionici Pistonsa je tada bilo mnogo šaljivdžija i smejao bi se svemu, ali nije mnogo pričao. Da bi ga čuo, morao bi da mu priđeš: ’Darko, brate, pričaj sa mnom, kaži mi šta ima’. I tako svaki dan. Bio je na svoju ruku“.

Da li mislite da je uticalo na njega i to što je izabran odmah posle Lebrona Džejmsa?

“Vrlo moguće, da ga je teret slomio i progutao na kraju“.

JOKIĆ JE TOTALNO DRUGAČIJI OD DRUGIH...

Nikola Jokić (©AFP)

Sada imamo Nikolu Jokića, koji je ušao u NBA ligu na mala vrata, a postao najbolji košarkaš planete i šampion sa Denverom za koji ste i vi nastupali...

“Denver je pokazao ogromnu veru u Nikolu, cela franšiza veruje u njega. Doneo je drugačiju kulturu u NBA ligu, naterao je franšizu da igra potpuno drugačiju košarku od onoga na šta smo navikli. NBA liga je drugačija, igra se drugačije od onoga što vidimo u Denveru. Nikola je doneo nešto posebno, svi znaju da je on najbolji igrač, iako nije tipični NBA košarkaš, atleta. Svi su mu se prilagodili, njemu i njegovoj igri. Usporili su malo, igraju kako on diktira, cela ekipa mu veruje, u njegovim rukama je lopta, on donosi sve važne odluke. Sve mu je omogućeno, plejmejker je u telu centra, sve radi po svom“.

Počeo je da oblikuje košarku na drugačiji način...

“NBA liga je obično jurnjava napred-nazad, zakucavanja... Denver razume da mora da se igra kako njemu odgovara. On je Evropljanin, a mnogi NBA igrači ne razumeju koliko je to drugačije od onoga na šta su navikli. Zato im je teško da provale kako da ga zaustave, nema isti genetski kod kao oni. Ide lagano, radi sve elegantno i neverovatan je košarkaš. Dovodi i saigrače u dobre pozicije da realizuju napade. To mnogo poštujem od njega, a pogotovo organizaciju koja je mogla da ga vidi samo kao još jedan deo puzle, ali je sve podređeno Nikoli. Pritom imaju Marija, Portera, Gordona koji je važan šraf za šampionsku ekipu, zna svoju ulogu. Moj prijatelj Martinas Pocijus, igrali smo zajedno u Galatasaraju, sada je skaut, kaže da je kultura koja okružuje Jokića neverovatna“.

Pritom, nije ni tipičan NBA košarkaš ili zvezda u smislu kako se ponaša na terenu i van njega...

“Tako je. Ima respekt od saigrača zbog toga kakav je. Skroman je, prihvata uspeh na potpuno drugačiji način od ostalih. Nije tipična zvezda, ne dolazi na konferencije sa naočarima, okićen zlatom, ne znam kakvim odelima... Posle osvajanja titule je bio u fazonu: ’Imamo li još nešto? Ne? Odlično, hoću kući’. Svi u ligi su zbunjeni zbog toga kakav je on. Obično imate brend koji promovišete na jedan način, a on nije takav. U NBA ligi razmišljaju kako da promovišu to što je on. Sve to utiče i na ligu, na navijače. Sada morate da mu se adaptirate, jer je Ol star, šampion, MVP... To treba poštovati“.

NOVA ULOGA - NOVA ODGOVORNOST

Karlos Arojo i Nelson Kolon (©FIBA basketball)

Po završetku bogate igračke karijere, postali ste generalni menadžer Saveza. Kako gledate na sve ono što ste dosad uradili?

“Jako sam zadovoljan. Posao još nije završen, ali kada vodiš program reprezentacije, moraš da shvatiš da je to proces za koji je potrebno vreme. Mi smo u tranziciji, smeni generacija i sada moramo da donosimo prave odluke. Novi momci dolaze, stariji polako odlaze u penziju, teške su odluke pred selektorom. Sada treba da se opredeliš za pravi majndset, jer gradiš nešto novo“, kaže Arojo i nastavlja:

“Voditi program reprezentacije drugačiji je proces od kluba, gde se svake sezone dosta toga menja. Trudim se da zadržimo istu formulu, da gradimo tim oko vrednosti koje mi smatramo da su bitne, da budemo na istim talasnim dužinama. Karakter je mnogo bitan, a momci koji ulaze u reprezentaciju moraju da budu svesni koga predstavljaju“.

Šta je prva stvar na kojoj ste insistirali?

“Karakter je prioritet, disciplina je sledeća, pa volja da žrtvuješ dosta toga za reprezentaciju. To mora da se zna od starta. Mnogo toga radim na tome da ljudima stavim do znanja da je ovo drugačije od klubova, da su im i uloge drugačije... Zaista je mnogo toga o čemu treba voditi računa, od igrača, preko kulture, do trenera, Saveza... Sada počinjemo da vidimo plodove onoga što radimo u protekle dve i po godine.

Bilo je priče o tome da je za vas velika stvar što ste došli do Manile, odnosno do završnice Mundobasketa...

“FIBA prozori su teški iz mnogo aspekata, ali mi smo se kvalifikovali za Mundobasket i to je jedan od proizvoda našeg rada. Privilegija je što smo ovde, prija nam pažnja koju imamo, ali i zadovoljni smo onim što radimo. Kroz poraze se dižemo i učimo, u pobedama ostajemo prizemni i trudimo se da dalje napredujemo. Uzbuđen sam zbog naše budućnosti i nadam se da ćemo imati još boljih rezultata“.

Došli ste u Manilu bez dvojice važnih igrača, Hosea Alvarada i Đana Klavela, ali se vidi da talenta u ovom timu ima...

“Oni su izuzetno važni igrači za naš program i oni to znaju. To znaju i naši navijači. Velika je šteta što nisu mogli da budu tu, ali to je život. Došli smo ovde sa igračima koji su zdravi, spremni i motivisani, nikada nismo imali problem sa tim da momci razumeju koja im je uloga u timu. Imamo dosta talenta i uspeli smo da napravimo tim koji je konkurentan. Nikada nismo spuštali glave, već smo tražili da radimo najbolje što možemo, uvek. Klavel me je zvao u tri noću posle utakmice, hteo je da pričamo o utakmici sa Dominikanskom Republikom, Alvarado me zove na ’Fejstajm’ posle svake utakmice jer želi da priča sa momcima, da im pruži podršku. To je kultura koju gradimo, nebitno da li si ovde ili ne, bitno je da si prisutan. To je prelepo videti. Nije lako igračima koji nisu ovde da prelome u glavi činjenicu da nisu tu. Ali, oni su pokazali posvećenost, želju da budu uključeni sve vreme u ono što se dešava“.

Koji ste cilj sebi postavili kada ste došli na mesto GM?

“Da vidim sve svoje igrače zadovoljne. Mnogima je ovo prvi put da igraju na ovom nivou, da su na Mundobasketu. Želim da ih vidim kako dalje rastu i razvijaju, takmiče se. Naravno, voleli bismo da odemo na Olimpijske igre kao tim, ali voleo bih da mi svako od njih sutra kaže da su iskoristili svoju šansu, da im je dolazak u reprezentaciju doneo nešto novo na klupskom planu. Da su potpisali za neki jači klub, da postoji interesovanje iz drugih zemalja... To je ono što bi me zadovoljilo. Kada obučete dres, najvažnije je da poštuješ grb, igraš za naciju i sebe, da učiš i ostaneš skroman. To me čini srećnim i to je sve deo velikog putovanja“, završava Arojo razgovor za Mozzart Sport.