INTERVJU – Novica Veličković: Škola ulice

Zemunac. Partizanovac. Emotivac. Borac.

Možda ne mora baš tim redosledom, ali rešenje ove kolone u asocijaciji će uvek biti isto – Novica Veličković.

Toliko dugo je u košarci da bi i neki drugi epiteti lako mogli da mu se prilepe, ali ova četiri ga nekako najbolje opisuju. Poslednja tri su vezana usko za košarkaški teren, a ovaj prvi je možda i najbitniji jer je uzrok svih ostalih.

Retko koji naš sportista je toliko vezan za mesto u kojem je odrastao kao Novica za Zemun. Retko kome tako šmekerski leži da je personifikacija svog kraja. Kao što je Moka original Dorćolac, a Bjelica običan tip iz blokova, tako bi bilo čudno da je Veličković bilo odakle osim iz Zemuna. Otkako mu je zvezda zasijala na košarkaškom nebu, odmah je stekao oreol drskog i žestokog Zemunca. Poštenog i emotivnog koji na terenu gine za svaku loptu i bez obzira na rezultat neće ostati nikome dužan. Ni treneru, ni protivniku, ni navijačima.

Po čemu ste to vi Zemunci tako posebni?

„Zato što smo grad za sebe. Sam Zemun ima reputaciju čvrstih momaka. Verovatno simbolizuje i taj neki stil igre koji forsiram. Toliko sam vezan za taj kraj da ne vidim lepši deo Beograda. Iako trenutno ne živim tamo, svaki dan sam u tom delu grada. Sa decom, na keju, tu su mi mama, tata, sestra, drugovi... I uskoro se vraćam da živim ovde“, kaže Novica Veličković na početku intervjua.

Upravo u Zemunu je juče otvoren 85. od ukupno 100 košarkaških terena u okviru društveno odgovorne akcije kompanije MOZZART. Mnogim našim koašrkaškim asovima su otvoreni tereni u njihovim gradovima, pa bi bile prosto nemoguće da teren u Zemunu nije dobio ime Novice Veličkovića. Po kome ako ne po njemu?

„Već dugo pričamo o otvaranju ovog terena, ali nam je korona malo pokvarila planove. Naravno da mi je čast i zahvaljujem se kompaniji MOZZART. Mnogo mi je drago što je otvoren baš u mom kraju i što će klinci odavde imati novo igralište pošto sada nema mnogo terena za košarku“.

Došle su desetine Zemunaca na otvaranje da ispoštuju svog komšiju i prijatelja. Čak ga iznenadili i bakljadom. Pojavili su se i prijatelji Kosta Perović, Nemanja Dangubić, Aleksandar Rašić, Ognjen Jaramaz... Znaju šta Novica znači Zemunu i koliko njemu znači teren sa njegovim imenom u tom kraju.

„Ovo je početak Zemuna i baš teren na kojem sam igrao dosta. Taj teren nam je bio najbliži iako je bilo još nekih među zgradama, kod škola... Uglavnom sam igrao sa starijima, neka ’82 i ’83 godišta. Meni je sestra ’83 i suštini sam tako upoznao celu tu ekipu“.

Družiš li se i dalje sa tim ljudima?

„Manje-više. Tu smo svi. Kada prođem kroz kraj – a nije mali – deluje mi da poznajem 90 odsto ljudi“.

Kako su izgledali ti basketi na Zemunskom keju?

„Bilo je dosta krvavo jer su većina bili stariji i fizički jači. Kad završiš basket, nema terena naredna dva-tri sata. Toliko ekipa je dolazilo na basket da gledaš samo kako da ostaneš i da ne ispadneš. A nije bilo lako, zaista. Bila mi je samo želja da što duže ostanem na terenu. Na sve moguće načine“.

Kako se tu dobije faul?

„Nema faula. Mislim, ima, ali... Ozbiljne svađe nastaju oko toga da l je faul ili nije. Svako ima svoju neku procenu. Ali znalo se tad - ne traži se faul za neke male kontakte. Ozbiljne svađe, pa i neke druge stvari, dešavale su se zbog toga. Postojala su pravila ulice gde nismo tražili faul za „pipavce“. I kad dođe neko, a znaš da će da kuka na sve živo, pripremiš glavu za to ili ga naučiš pa nema toga. Pa se i on posle neke ’sekirice’ opameti. Sve po zasluzi“.

Koliko danas vidiš dece da pikaju basket po Zemunu?

„Mnogo manje... Moji roditelji su ludeli od mene što sam non-stop napolju sa loptom. Sad je kontra. Ne znam koliko klinci vole da budu napolju. Mene su vukli u kuću da učim i sve sam postizao. Mislim da nema ničeg lepšeg nego kad si napolju sa loptom. Umesto kući sa video igricama“.

Baciš li sada pogled kad klinci igraju basket?

„Bacim. Uglavnom sam pored ovog terena i gledam kad igraju. U suštini mi je drago da će i oni imati priliku da igraju na lepom terenu. Znaš kako, mnogi tereni nisu dirnuti „iks“ godina i propali su. Negde nemaš mrežicu, negde nemaš čak ni koš... Na ovom novom terenu će imati sve. Stvarno mnogo ljudi živi u kraju i ovaj teren bi trebalo da bude pun“.

Zašto je danas manje dece na košu nego kad si ti bio mlađi?

„Vuče sve. Vuku ih igrice, telefoni... Mnogo više stvari ima koje mogu da rade kući nego što smo mi imali. Drugačija su vremena i voleo bih da su deca više napolju. Ovo je zdrava „ulica“. Napolju si, igraš se loptom, družiš se... Ajde ja što sam visio napolju, nego mi je i celo društvo bilo takvo. Hteli smo da se što više družimo. Gledam i danas da moja deca budu što više napolju i aktivni, nego kući“.

Plaši li te taj manjak interesovanja za košarku kod dece?

„Pa ne znam baš da li je manjak ako gledamo po školama košarke gde ima dece i inetersovanja. Ima dece koja vole. Košarka je u ovoj zemlji sport broj jedan. Ali po meni nije dovoljno da se basket igra samo na treningu i da se počinje sa sedam, osam godina. Nije dovoljno da odu na trening i odigraju taj termin dva ili tri puta nedeljno. To je ništa. Ja sam sa 12 igrao protiv nekog ko ima 16-17 godina. Imaš momke u kraju koji ne maše! I garantujem vam da svaki kraj u Beogradu ima takve likove. Što misliš da ne može da uđe nikako, oni ubace od tablu?! Ipak je to „škola ulice“ koje nema u školi košarke“.  

Koliko si ti vremena provodio napolju sa loptom?

„Voleo sam da zamišljam stvari i odem na koš da po dva tri sata pokušavam da izvedem neke teške šuteve. Svako jutro sam ustajao sa mislima šta ću danas da probam i da šutnem. Koliko puta u životu sam pokušao da izvedem onu trojku Saleta Đorđevića... Onda sam negde u novinama pročitao da je leva ruka jako bitna. I onda sam jedno vreme driblao samo levom. Nije mi čak bio potreban ni koš da driblam. Mogao sam ispred zgrade satima da učim driblinge“. 

Novica Veličković: Mozzart obnovom terena čini veliku stvar za celu zajednicu

Dakle, presudna je volja?

„Sport kojim se baviš, traži da ga voliš. Ali mnogo bolje ga naučiš na ulici i sa svojim društvom. Stičeš pobednički mentalitet. Niko ne voli da izgubi. Pogotovo od drugara iz kraja. Tako se gradi karakter. Kad sam krenuo, šutirao sam sa dve ruke i bilo je teško. Jednom lopta ode levo, drugi put desno. Ali nastavim da pokušavam. I dan-danas mi lopta nema perfektnu rotaciju i većini je smešno što se posle mog šuta rotira kontra. Pa čekaš drugara koji ima najbolju loptu u kraju da je iznese, pa da probam nešto novo“.

Šta i koliko su kasnije treneri u ozbiljnoj košarci pokušavali da ti promene i da ta nauče? Konkretno, Dule Vujošević.

„Da me nauči košarci. Znao sam da preteram sa agresivnošću i željom koje sam imao. Pogotovo kad sam bio klinac. Dešavalo se da ne vidim saigrača, da ne dodam... Da ne mislim o sebi već o drugima. To su uspeli da mi usade u Partizanu. Svako dete misli na sebe i kako će ono da postigne koš. Kasnije sam naučio da uživam kad dodam saigraču“.

Prošlo je dosta vremena otkako si došao u Partizan. Prošlo je punoletstvo...

„Sad ću da upišem faks, ha-h-ha... Sa 15 godina sam došao, a za sad idemo na 19. Došao sam u selekciju ’86 koja je bila ekstremno jaka. Iz godine u godinu su dolazili momci i bili smo sve jači. Kad iz kluba kao što je Zemun gde su sve oči uprte u jednog ili dvojicu, dođeš u klub gde vas ima 12 jakih, onda je svaki dan borba“.  

Kako je bilo kad si ušao u prvi tim?

„Imao sam strah. Trema i veliki strah. Možda sam ga i sam sebi nabio da se pokažem što bolje i da nešto ne zeznem. Namećeš se treneru prvog tima“.

Kakav je Dule? Je l onako strašan kao na televiziji?

„Strog i pravičan. Jednostavno, imaš osećaj da moraš da se pokažeš. Ne koševima, nego borbenošću. Kad sam ušao u prvi tim, Deki Milojević i Šuput su bili pod košem“.

I kako je to izgledalo?

„Ma ne možeš ni da zamisliš kako je bilo protiv Dekija. Ja se zezam da se dešavalo da sedam dana ne šutnem na koš i ne izađem iz odbrane. Njemu je trening bio isto kao utakmica. Toliko je jak da jedino možeš da tražiš način mu zamestaš na šutu. A od tebe se traži da moraš da odbraniš. Jer ako ne odbraniš, nije dobro... Pa ti onda iz NBA dođe Drobnjak koji je ekstremno talentovan i na 6.000 načina može da ti ubaci koš“.

Vredelo je. Najviše si postigao iz svoje generacije.

„Od 18. do 21. godine sam imao dobre učitelje i zdravo košarkaško odrastanje. Gledaš Dekija koji sa „andersajzom“ razgrće ljude po terenu a koševe daje sa mnogo osećaja. Imao je pobednički mentalitet. Gledaš ga kako na utakmici odigra 35 minuta i iskida se, a sutra je najbolji na treningu“.

Koliko se tada treniralo u Partizanu?

„Mnogo. Za mene je to jedini način da postaneš igrač. Da misliš na košarku 24 sata dnevno. Četiri-pet sati je bio minimum, a treniralo se više. Mnogo se radilo na detaljima. Ne vidim gde je problem da dnevno šutneš 500 lopti? Trener ti kaže, ali određeno vreme ostaješ sam i šutiraš jer vidiš benefite toga što radiš. Kad uzmeš loptu u ruke posle 700-800 ubačenih i šutneš je, ti si 80 odsto siguran da ulazi. I pored toga što ti trener kaže da bi trebalo da ostaneš, moraš sam da izgradiš glavu da to treba da radiš. Mislim da su svi naši veliki igrači tako radili. Kad čuješ priče o Daniloviću ili Đorđeviću, to su stvarno bili nenormalni treninzi za ovo današnje vreme“.

Da li osećaš bojazan da će se taj stil izgubiti?

„Nadam se da neće. Možda tako izgleda sa strane. Opet kažem, dete treba prvo da zavoli. Od svoje desete godine sam zaljubljen u košarku. Imao sam i pokušaja sa karateom, plivanjem i raznim tatinim idejama za koje je mislio da su najbolje za dete, ali nisam kliknuo sa tim stvarima. Prvi sport koji sam odlučio da želim je košarka. Ne treba ništa na silu. Srbija je zemlja košarke i biće uvek mnogo dece koja će trenirati ovaj sport. Ali prvo da zavole. Ništa na silu. Šta god dete zavoli, fudbal, vaterpolo ili odbojku, treba ga pustiti“.

Da li misliš da će doći dan kada će Amerikanac zaigrati za reprezentaciju Srbije? Vidimo primer u ženskoj odbojci da se naturalizuje strana igračica...

„Mislim da neće. Mi smo zemlja košarke. Ja sam za to da korištiš ono najbolje što imaš u svojoj zemlji. Mi i danas imamo velike igrače i ne vidim potrebu da se dovodi bilo ko sa strane. Ja bih voleo da svako predstavlja svoju zemlju. Uvek izađi s onim što imaš. Za koje si mesto, to si. Srbija je zemlja koja voli košarku“.

Da li ste nekada vi igrači u reprezentaciji pričali između sebe o toj temi?

„Nismo. Za sada nije bilo situacija da se stranci dovode u vezu sa našom reprezentacijom pa nismo ni pričali. I voleo bih da ostane tako. Ljudi, imamo Jokića koji je najbolji centar na svetu. Imamo Bogdana, Tea, Bjelicu... Smailagića koji je u NBA. Da ne pričamo o evroligaškim igračima poput Milutinova. Uvek treba davati našim mladim igračima šansu. Ja sam tako ušao. Ne treba od toga bežati“.

Ušao si kod Zorana Slavnića u reprezentaciju. Mnogi su se tada smejali „Mokinim Moskitosima“, a ispostavilo se da je kao selektor lansirao gomilu budućih nosilaca igre u reprezentaciji.

„To je bilo hrabro. Stvarno nas je bilo mnogo. Ja još nisam napunio 21. Teo, Stefan Marković, Erceg, Labović, Aleksandrov. Pa, Darko Miličić koji ima 22. Ali zaboravilo se zato što se nije napravio rezultat. Ipak, bilo je to hrabro u tom momentu“.

Potom je došao Duda Ivković i nadogradio.

„Posle toga smo imali kvalifikacije za EP koje su nam dobro došle za neku vrstu upoznovanja. Naprimer, tad smo doživeli poraz od Finske što je možda bio šok u tom momentu. A mi smo bili klinci sa par afirmisanih igrača koji su nas vodili kroz treninge, utakmice... I onda smo uzeli srebro na evropskom, a najstariji igrači nam bili Krle i Boki Popović koji imaju po 25-26 godina. Bila je to smena generacija i definitivno dubok rez. Dosta smo to hrabro izneli. Pogotovo na EP u Poljskoj gde smo u prvoj utakmici dobili Špance što je za nas bio šok. Tamo Gasol, Navaro, Garbahosa, a ja balavac. Onda izgubimo od Slovenaca, a treću se koljemo sa Britancima. Pa smo dobili Litanvce, igrali hrabro, a Duda je imao ogromnu ulogu da nas usmeri. Teo je u reprezentaciji pokazao ko je. On je kao klinac dobio ulogu vođe jer je i tada u svakom momentu znao šta da pozove i da diktira. Ne toliko ni poenima, koliko svojim talentom za košarku koju ima u malom prstu. U reprezentaciji je dobio šansu da to pokaže. Bili smo dobar miks. Imali smo i ekstremno borbene, i eksremno lucidne u napadu. Bili smo gladni uspeha“.

Gledali bismo te mnogo duže u reprezentaciji da nisu krenuli problemi sa povredama u Realu.

„Mnogo su mi povrede usmerile samu karijeru. Težak je osećaj kad u jednom momentu radiš jedne stvari, a u drugom ne možeš ni 20 odsto toga. Nisam nikad znao da se prištedim, nego uvek pun gas... Vukao sam određeni bol, ali nisam hteo da stanem jer sam verovao da treba da se pokažem. Možda je to greška, ali to sam ja. Da sam znao malo da iskalkulišem... Nego svaki trening glavom kroz zid“.

Gde se više treniralo: U Partizanu ili Realu?

„U Partizanu. Mnogo jače. Kad sam potpisao, ja i Ljulj smo bili najmlađi. U ekipi su bili sve stariji momci poput Buloka, Rejesa, Garbahose, Hansena, Priđonija, Lavrinoviča... Iskusni ljudi. Nije se treniralo ni blizu kao u Partizanu što je negde i logično jer su oni bili već formirani igrači. Drugačije je gledanje na košarku. Ovde praviš igrače i izbacuješ, a tamo te kupe kao gotov proizvod. Dovedu ono što žele“.

Koliko ti je u Madridu nedostajala energija sa tribina koja ti je u Partizanu bila pogonsko gorivo?

„Treba razgraničiti neke stvari. Ovde imaš emociju koja te vuče. Partizan, hala i navijanje te dignu da u određenim momentima ne znam ni gde sam. Tamo je isto puna hala, ali nije ni blizu ovoga ovde. Doduše, ja sam tip kojeg košarka uvek radi i budi mu emociju pa sam i tamo nalazio motiv. Gleda te 15.000 ljudi i moraš da se pokažeš. Uživao sam i tamo, ali ovo ovde me dovede do ludila“.

Otišao si iz Reala teško povređen.

„Prvi put kada sam se operisao, rekli su mi da su šanse 50:50 da li ću da nastavim karijeru. To je verovatno i najteži period koji sam imao. Prošlo je osam godina od tada, a i dalje se svakog dana borim sa telom i sa nekim granicama. Poenta je da se ja od ovog sporta teško odvajam“.  

Kakav je osećaj kada ti neko sa 26 godina kaže da su šanse 50 odsto da se nećeš više baviti košarkom?

„Ma ludilo. Toliko da ne želim da se prisećam ni da pričam o tome. Mnogo teško. Bio sam baš mlad. Košarku koju sam igrao tada i posle nisu iste. Ali tada kreće ono na iskustvo i kad znaš da čitaš igru bolje nego ranije. Ovde sam se kao mlad snalazio sa neiskustvom jer sam mogao da trčim tri dana. Sada ne mogu da trčim sat i po, pa pokušavam da to nadoknadim na neki drugi način. Jer, ja moram u svojoj glavi da osetim da sam bitan na terenu. Kad igram, da se pitam“.

Da li se zato posle Reala nisi vratio u Partizan? Spekulisalo se o tvom povratku, a sve se iznenadio odlaskom u Megu.

„Bilo je nešto, ali u to vreme je ekipa Partizana bila ekstremno mlada. Nije to bila velika priča o povratku. Meni je u tom momentu trebalo da vidim da li mogu ili ne mogu da igram košarku. Taj period u Megi mi je dosta pomogao. I oni su isto bili mladi, ali je u Megi rastrećenije i sa manje pritiska nego u Partizanu. Ne znam da li bi mi glava u tom trenutku podnela Partizan i sve što on traži. Učio sam ponovo da hodam, nije zezanje uopšte. Ljudi te pamte po nečemu i stvarno bi bilo ’heavy’ da sam se vratio u Partizan i da nisam mogao da iznesem“.

Kada si osetio da si se vratio?

„Bolje sam počeo da se osećam tek posle tri-četiri godine od operacija. Par godina mi je trebalo da naučim telo i kako da reagujem. Desi se da danas super odradim trening i osećam se „full“, a sutradan ne mogu ni 20 odsto onoga što sam mogao juče. Trebalo je vremena da se sve slegne i da telo prihvati nove komande“.

Kako se danas osećaš?

„Video sam koliko mogu, šta mogu i držim se toga. Ne pokušavam ni više, ni manje. Ne idem preko limita jer znam da ne mogu. Radim ono što mogu, a sa iskustvom mogu da donesem neke druge stvari koje mlađi ne mogu. Sve što treba, tu sam“.

U derbijima nekad izgledaš kao Novica iz najboljih dana.

„To su posebne utakmice. Manje-više, ljudima su sve oči uprte u to. Druga priča u odnosu na sve ostale utakmice“.

Objašnjavaš li svake godine novim saigračima šta je derbi?

„Teško ga je objasniti dok ne odigraju prvi. Objašnjavam ja sve to, ali dok ne vide, možeš ti da pričaš koliko hoćeš. Odu na Jutjub, vide halu, navijanje, spremni su za Partizan... Ali tek kad odigraju prvi derbi, onda počinje zaraza“.

Prošle sezone ste bili nadomak nečeg velikog, a onda je sve izbrisano u trenu zbog korone. Koliko ti je to teško palo?

„Bili smo u vhrunskoj poziciji. Prvi ovamo, prvi onamo. Ali to je prošlost i od nje se ne živi. Bio je i stresan period jer ne možeš nigde da mrdneš iz kuće. Ako budemo i dalje pominjali te stvari, neće valjati. Nas je ta situacija najviše pogodila, ali gledamo napred. Nova sezona je za pet dana“.

U međuvremenu ste ostali i bez trenera koji je izgradio neki sistem i bio prva zvezda tima.

„Nova je sezona, a svi brate pričaju šta je bilo prošle sezone. Ne volim to. Treba da se priča o Šćepi i to je to. Ne želim da se vraćam. Stalno se nešto pominje šta je bilo. Ajde da pričamo šta nas čeka. Vlado je mlad trener, vredan je, bivši igrač, mnogo voli i poznaje košarku... Svi se nadamo najboljem. Za sada vidim samo pozitivne stvari. Nezgodna je situacija u suštini, hale će biti prazne i čudan je početak sezone. Svima nama na kraju sudi rezultat. Svi naši veliki treneri su dobili šansu kad su bili mladi. Treba verovati u ljude i dati im podršku. I opet se vraćam na početak: Ovo je zemlja košarke. Ne brinite“.

Od kojeg siagrača očekuješ da najviše napreduje u novoj sezoni?

„Od svih. Da svako napravi mali korak napred. Svi su stariji i zreliji za godinu dana. Nešto dolazi i sa godinama. Često igrači nisu svesni koliko mogu. Pri tome, nije lako igrati u Partizanu. Pojedini se prvi put susreću sa tim stvarima. Pa i ja treba da se pomerim unapred. Možda ne košgeterski, ali svaki dan učim neke nove stvari. Nisam ovako razmišljao pre sedam godina. Istina, to se od mene i najviše očekuje. Tu je i Gorda koji ima zavidno iskustvo. Gledamo da pomognemo košarkaškim i životnim savetima“.

Navikli ste u Partizanu na ogromnu podršku sa tribina. Koliko će vam sada biti čudno bez nje?

„Ja sam igrao bez publike kad smo ranije kažnjavani, ali mnogi moji sadašnji saigrači nisu. I to tada je bilo smešno u odnosu na ovo kad ne znaš kad će ljudi moći opet da dođu. Tada smo znali kolika je kazna i koliko treba da izdržimo. Sada se ništa ne zna. Mi na ovim prostorima imamo najviše publike jer nam i na male utakmice dođe po 7.000 ljudi. To prisustvo ljudi na utakmicama te tera da daš maksimum i da se boriš. Ti ljudi su došli tebe da gledaju. Sad ne znam kako će to da izgleda... Verovatno kao trening mečevi. Ali nema kukanja jer niko neće imati prednost domaćeg terena“.

Čuće se glasovi, škripa patika, saveti trenera...

„Komunikacija na terenu je jedna od bitnijih stvari. Sad se sve čuje. Hteo ili ne“.

Psuješ li ti na terenu?

„Psujem. Sad ne bi smeo... Da li će kamere nešto da uhvate, to je manje bitno. Funkcionisaću kako sam funkcionisao do sada i svi bi trebalo da budu takvi. Ako želiš da pokažeš emociju, izderi se. To motiviše tvoju ekipu“.

Da li si pre sedam-osam godina očekivao da ćeš sad biti ovde?

„Nisam jer sam svake godine mislio da je kraj. Pustim da prođu tri-četiri nedelje i opet se vratim. I ovo što danas pružam, nekada sam mislio da neću uspeti da izvučem. Igram košarku i ponosan sam na sebe. Na to koliko i šta sam izvukao pored svih povreda koje su me pratile. Osam godina sam na raskrsnici. Vratio sam se kući. U gradu i klubu sam koje volim. Bilo je i teških perioda, ali sve je lakše kad si ovde. Desi se i da ne uđeš u plej-of, ali ta naša hala je krcata na skoro svakoj utakmici“.

Da li bi igrao do ovih godina da si ostao u inostranstvu?

„Već sam bio krenuo da pucam u Trabzonu i to mi je bio okidač da se vratim kući. Volim, Beograd, volim Srbiju. Možda bih bio i dalje u inostranstvu ali već sam bio došao do toga da otaljavam. Ovo ovde mi je vratilo želju i emociju. Nema laganih utakmica u Partizanu. Tebe svi hoće da dobiju. Koliko god da si oslabljen, svi žele da uzmu skalp Partizana i to je nešto što moraš stalno da braniš. Mene to vuče i toga treba svi da budu sveni. Mnogo košarkaša bi volelo da je našim mestima. Zato mi moramo da branimo taj klub i taj grb. To će mi verovatno najviše faliti kad završim karijeru“.

I da sutra Novica Veličković završi karijeru, on je već pobedio. Bio je najbolji mladi igrač Evrope. As Partizana. Miljenik Grobara. Reprezentativac Srbije. Postao je igrač sa najviše utakmica u istoriji institucije kao što je Partizan. Pobedio je povrede kad je bilo 50/50. I ima svoj teren u svom Zemunu.

Šta ćeš više?