Ima ona o prolaznoj formi i večnoj klasi, a onda opet tu je Miloš Teodosić

Priča o prolaznoj formi i večnoj klasi možda je i previše puta upotrebljena kada bi se dočarao nečiji kvalitet, opet malo ko se tako savršeno uklapa u ideju o asu van svog vremena kao što je to Miloš Teodosić. I dalje je mnogo dobar i nema mu ravnog.

Nije realno očekivati da neko ko će u martu da napuni 37 godina, osim ako taj neko nije Lebron Džejms, drži formu u konstantnoj ravni ali klasa, klasa je nešto što virtuoza iz Valjeva i dalje čini ne samo relevantnim faktorom u evropskoj košarci, već najbitnijim elementom jednog evroligaškog kluba. Možda nema svežinu ni snagu da iznese teret kao pre pet ili deset godina, ali u njemu gori ista vatra, prisutan je isti takmičarski duh koji ga je gurao napred tokom bezmalo dve decenije profesionalne karijere. I da, još deli prvoklasne asistencije, zbog kojih se pada na zadnjicu.

Njegovo insistiranje da igra protiv Valensije uprkos povredi, volja da primi 'blokadu' i svesno ide preko granice bola kako bi pomogao ekipi u verovatno ključnom momentu evropske sezone dovoljno govori o tome da Miloš Teodosić nije došao na Mali Kalemegdan i Crvenu zvezdu kako bi brojao dane do penzije, nego da pruži sve što može kako bi klubu za koga ga vežu navijačke emocije podario plasman u četvrtfinale na koji se čeka već osam godina.

Ni Janis Sferopulos nije krio reči hvale za nekadašnjeg kapitena reprezentacije Srbije, zbog žrtve i rizika u koji svesno ulazi, pogotovo znajući da bi jedna ozbiljna povreda lako mogla da okonča karijeru jednom od najboljih srpskih košarkaša u eri posle Indijanapolisa i verovatno našem najvećem asu u Evroligi. Saša Đorđević je svojevremeno, pred duel sa Grcima u osmini finala Mundobasketa 2014, rekao jednu mnogo dobru stvar: "Mir u glavi, vatra u srcu i vera u sebe - to je ono što nam treba". Cela ta misao komotno može da se prenese kao asocijacija na Miloša Teodosića.

Verovatno su dosad mnogi pojeli svoje reči izgovorene kada je Teodosić potpisao za Crvenu zvezdu. Nećemo da se lažemo, mnogo je skepse bilo u razmišljanjima zvezdaške javnosti, od toga da je transfer morao da se dogodi tri ili četiri godine kasnije, preko priča o tome kako je išao za novcem i nije slušao srce, do toga da Zvezdi ne treba neko koga igračka penzija čeka iza ćoška, pa makar to bio i Miloš Teodosić. Mnogo se takođe spekulisalo i o njegovom odnosu sa Duškom Ivanovićem, da li se i koliko uklapao u zamisli tadašnjeg šefa struke... Sve je to bio dobar materijal za one koji se hrane negativnošću i vole da seju probleme, ali čoveka koji je maltene osvojio sve što se osvojiti može to nije zanimalo. Ćutao je, radio ono njegovo i kao tihi lider pokušavao da Crvenu zvezdu svakog dana učini boljom.

Prvi put je pred novinare izašao posle ubedljive pobede nad Fenerbahčeom i od tada neretko lično preuzimao odgovornost na sebe da stane pred medije i govori kada nije dobro, jer to najveći rade, ne kriju se iza paravana, ekipe, trenera ili drugih pojedinaca. Jasno je svima da neko ko je bio šampion i MVP Evrolige, član idealne petorke takmičenja tri puta, neko ko je uvršten u idealni tim decenije, ko je vratio bolonjski Virtus u Evroligu osvajanjem trofeja uz MVP epitet, odnosno neko čija karijera na najvišem nivou uskoro slavi 'punoletstvo' nema razloga da se pravda zbog svojih postupaka. Isto tako od Miloša Teodosića retko ćete čuti velike reči i najave. On govori na parketu i još su njegovi potezi kao najlepša poezija. Košarkaška poezija.

Samo protiv Valensije spajao je Majka Tobija sa košem prelepim asistencijama, kako god je želeo, od Fredija Gilespija je stvorio heroja prošlog evroligaškog večitog derbija, Džoel Bolomboj mu je verovatno ostao dužan ko zna koliko večera zbog toga što besprekorno sarađuju u igri dva na dva i pomaže mu da igra sezonu života u crveno-beloj opremi... Jednostavno, Miloš Teodosić i dalje svojom pojavom na parketu čini saigrače boljim i zato nijednom navijaču Crvene zvezde više nije svejedno kada razmišlja da li će svevideći Teo biti u sastavu ili ne. Svi dobro znaju da jedan njegov potez i dalje pravi čuda.

Dovoljno je samo uporediti kako je Crvena zvezda izgledala u Berlinu bez njega i zatim u mečevima sa Partizan Mozzart Betom i Valensijom u kojima je dirigovao igrom crveno-belih. Od potpune anemije i bezidejnosti, do neophodnog smisla u napadu i organizovane timske košarke... Kako su naše kolege u Mozzacastu "Points Guts" Miloš Vujaković i Srđan Radojević nedavno rekli - toliko je Miloš Teodosić bitan za Crvenu zvezdu, da je i u odbrani važan faktor, zbog svoje inteligencije i zalaganja.

Bolomboj: Brzo smo se dogovorili oko novog ugovora, svi smo zadovoljni

Koliko je važno prvo mesto u ABA ligi: Samo su Partizan i Budućnost uspevali nemoguće

A, ne treba ipak zaboraviti da Miloš Teodosić letos nije angažovan da bi radio sve ovo i igrao u ovolikom obimu i intenzitetu. Ključevi ekipe su ipak bili namenjeni Šabazu Nejpiru, plejmejkeru kome je Crvena zvezda navodno dala 2.000.000 dolara. To kako je Crvena zvezda došla do toga da za nekog izdvoji toliki novac, a ipak zavisi od nekog drugog je za duboku analizu unutar kluba, baš kao i to kako je dozvolila da sve ipak padne na leđa čoveka koji, ponovićemo, u martu puni 37 godina.

Šabaz Nejpir je postao sinonim turbulentnog perioda iz kojeg se Zvezda još nije potpuno izvukla. Džavonte Smart nema to iskustvo, ni kvalitet da kao košarkaš iz Razvojne lige vadi kestenje iz vatre ekipi koja je pre početka sezone napadala Fajnal for. Miloš Teodosić je prihvatio izazov i verovatno igra preko svih očekivanja, ali to je sada i posledica povrede Nikole Topića koji od valjevskog asa može mnogo da nauči, mada se u poslednje vreme sve više javlja Jago dos Santos da, kao što to Janis Sferopulos reče, igra kao prvi plejmejker iako nije doveden da to bude. Brazilac je drastično podigao kvalitet i tako značajno olakšao Teodosiću koga je i Adam Hanga pokušao da zameni i odmori koliko god je bilo moguće...

Ma kako da se završi sezona, Teodosićeva krivica biće možda i najmanja, a zasluge verovatno najveće. To je pobednički gen usađen u čoveku koji ima više godina profesionalne karijere, nego Nikola Topić životnog staža. To je crta lidera koji je osvajao trofeje gde god se zadržao malo duže, to je klasa koja je srpsku reprezentaciju vratila na staze stare slave.

Već za nešto više od dve sedmice imaće priliku da se bori za prvi trofej u Crvenoj zvezdi, a posle toga ko zna - možda svoj dečački klub odvede do plej-ina Evrolige. On veruje da je moguće. I opet, ko zna, možda ga vrati na tron Jadranske lige. Takav je Miloš Teodosić.