Hronologija propadanja evropske košarke: Taoci NBA lige i sopstvenih grešaka

Kada se činilo da košarka, nekada drugi sport po popularnosti na Starom kontinentu, iza neprikosnovenog fudbala, ne može da se sroza niže na evropskoj lestvici, usledio je još jedan pad. Gotovo u isto vreme kada su klubovi-vlasnici Evrolige iskazali frustraciju zbog navodno lošeg vođenja Evrolige od strane, mnogi su smatrali doživotnog izvršnog direktora Đordija Bertomeua, u Francuskoj, zemlji olimpijskih vicešampiona, objavljeno je da ne postoji ni jedan jedini interesent koji bi se prihvatio emitovanja utakmica nacionalnog šampionata u kome učestvuju dva evroligaša.

Bertomeu uskoro bivši, klubovi krenuli u potragu za novim izvršnim direktorom Evrolige

Nešto ranije sa košarkaške mape je praktično izbrisan Himki, godinama mešu najbogatijim evropskim klubovima u kome je novac tekao kao gas iz ruskih nalazišta. AEK, svojevremeno možda i najveći stub reprezentativnih uspeha grčkog nacionalnog tima s polovine prve decenije ovog veka (četvorica momaka koji su se afirmisali u žuto-crnom dresu su učestvovali u osvajanju evropskog zlata 2005. i svetskog srebra 2006.) više ni nema pojma koliko para duguje bivšim prvotimcima.

Cibona i Split, koji zbirno imaju više kontinentalnih titula nego 90 odsto evropskih zemalja zajedno, odavno ne predstavljaju pretnju u regionu, a kamoli Evropi. Za trećeg evropskog šampiona iz SFRJ, Bosnu, teško da neko van granica bivše Jugoslavije zna i da postoji. Nekadašnji evropski gigant Vareze, koji je 70-ih dominirao Starim kontinentom, u ovom veku više je obigravao oko granice razdvajana Prve i Drugu lige - neretko se nalazeći i ispod nje - nego što je bio bliži izlasku u Evropu. Bolonjski Virtus se zahvaljući isključivo novcu "kafe majstora" Masima Zanetija spasao gašenja, što sad pokušava njegov imenjak iz Rima, takođe bivši evropski šampion. I Kantu koji se tri puta peo na krov Evrope sa setom se seća slavnih dana. Limož, jedan od retkih koji ima sva tri najvrednija evropska trofeja (Evroliga, Kup pobednika Kupova, Kup Radivoja Koraća) nije u vidokrugu evropske elite...

Saopštenje Evrolige: Stvaranje NBA Evrope nikada nije razmatrano

Instant proizvodi poput Montespakija, Prokoma, Budiveljnika, Ulkera... odslužili su svrsi, ali pitanje čijoj.

Ukratko, na koju god stranu da se čovek okrene videće rane evropske košarke koje teško zarastaju, a pitanje je i kada će. Lek će, bar ako je verovati saopštenjima, združenim snagama pokušati da pronađu Evroliga, FIBA i NBA. Na prvi pogled – savršeno.

Da bi lek bi delotvoran, prvo mora da se vidi istorija bolesti. A njeni prvi simptomi su, ma koliko se nekome svidelo ili ne, pojavili krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. U vreme dok je FIBA slavila istorijski sporazum sa NBA, ne uviđajući da tako ceo košarkaški svet gura u američki kolonijalizam, nacionalne lige Španije, Italije i Francuske, tada lokomtive evropskog klupskog basketa (s raspadom SFRJ i SSSR raspale su se jugoslovenska i sovjetska liga) udružile su se u ULEB (1991) sa željom da svetskoj kući košarke stave do znanja da se, umesto što podilazi svojim novim prijateljima iz NBA – do rukovanja dva prva čoveka organizacija, Bore Stankovića i Dejvida Šterna, praktično jedni za druge nisu postojali – okrene onima koji su je indirektno formirali (klubovi su osnovali nacionalne federacije, a nacionalne federacije su osnovale FIBA) i zbog kojih zapravo postoji.

Pozadina velike frke i pitanje zašto nema para u Evroligi? Grci daju 37 puta više nego Rusi i Francuzi

Ali, FIBA, umesto da služi osnivačima, ujedno i finansijerima (jer svaka nacionalna federacija plaća godišnju članarinu) i trezveno sasluša njihove vapaje, uglavnom je bila nema. Kada se i oglašavala, ponašala se kao svaka, ili hajde bolje reći većina svetskih sportskih organizacija, poput primera radi UEFA i FIFA. Postavljala se kao apsolutni vladar svetske košarke. Naravno, izuzev NBA, pred kojom je stajala u "stavu mirno", pognute glave, ispunjavajući joj svaku želju.

Nezadovoljstvo klubova, nespremnih da se preko noći naviknu na nagli i prekomeran odliv kvalitativno preozbiljnog igračkog kapitala u najjaču ligu na svetu, koji su bezuspešno pokušali da amortizuju uvozom "polufabrikata" iz Amerike po previsokoj ceni finalnih proizvoda, ali bez ikakvih "subvencija" iz FIBA (i dalje je tretirala svoja takmičenja manje-više kao amatareska, jer je najboljima nastavila da uručuje limene pehare, plakete i slavu, ne i novčane nagrade), kuliminiralo je 2000. godine kada je ULEB najavio presedan. Osnovao je Evroligu, prvo, i zasad jedino panevropsko takmičenje računajući sve velike sportove van jurisdikcije "matice".

I opet je FIBA napravila, ispostaviće se pogrešan korak. Nije želela da se posavetuje sa starijim, ili bolje rečeno moćnijim bratom, UEFA, koja je znala da postepeno smanjuje svoj zalogaj finansijskog kolača od TV prava i sponzora na račun klubova, a zarad mira u fudbalskoj kući. Već je uz šargarepu izvadila i prut. Oboje je bilo premalo da bi se ugušila pobuna. Ponuđene novčane nagrade delovale su kao mrva u tanjiru krcatom silnim troškovima koje su klubovi nizali godinama, dok je glad većine finansijski izmorenih timova bila daleko veća od straha zbog najavjenih sankcija FIBA.

BOMBA! Amerikanci ruše Evroligu i prave NBA Evropu uz pomoć FIBA

Na kraju, sankcija nije ni bilo. Istini za volju, nije bilo ni para u Evroligi, bar ne onih koje su klubovi očekivali. Pre svega nedostajalo je sigurnosti, posebno onima koji nisu dobili famoznu licencu. Trudila se doduše Evroliga da zadovolji sve apetite. Menjala je pravila igre (sistem takmičenja) i način prohodnosti. Neretko nije bila ni principijelna. A sve u želji da pokuša da nabavi ono zbog čega su klubovi napustili FIBA, čitaj: novac. Išla je na sve strane, od Kine do NBA gde je igrala utakmice. Džaba. Jednostavno, klubovi su nastavili da troše mnogo više nego što zarađuju. Razloga zašto je to tako, postoji ih više – subjektivnih i objektivnih.

Jedan od subjektivnih je taj što se klubovi nisu pridržavali tržišnih pravila koja su sami tražili. Kako je jednom prilikom predsednik CSKA Andrej Vatutin rekao “uz svo poštovanje prema najvećim zvezdama evropske košarke, njihove plate ovde nisu određene prema primanjima klubova i liga, kao u NBA, već prema ambicijama vlasnika".

Drugi razlog je samo nejedinstvo među klubovima koji uzgred rečeno, za razliku od NBA, ustrojenoj po franšiznom poslovnom sistemu sa jasnim vlasnicima, imaju šarenoliku vlasničku strukturu: udruženje građana, državno vlasništvo, deoničarsko društvo, društvo sa ograničenom ogovornošču, “kancelarija” fudbalskog kluba čiji su vlasnici navijači... Umesto da budu okrenuti zajedničkom interesu – zaradi novca – jer na kraju sport je skoro uvek, čak i u antičko doba, bio biznis (izuzev perioda Gvozdene zavese čiji se model pokazao kao poguban na duge staze), pojedine vlasnike, poput Dimitrisa Janakopulosa, savladavao je lični egoizam i antagonizam prema drugima, što potvrđuje i njegova poruka da je "Bertomeu slao plaćenike u OAKA arenu da j..u Panatinaikos", bez navođenja u čije ime je to navodno rađeno, odnosno ko je imao interes da se to desi atinskom klubu.

Objektivnih razloga je daleko više. Osnovni je taj što je evropska košarka, ma koliko bila privlačna u Španiji, Italiji, Grčkoj, Turskoj, Litvaniji i još nekim zemljama, u Britaniji i dalje na nivou "omladinske zadruge", u Francuskoj se s pozicije nekada drugog sporta spustila na jedva četvru (Fajnal for u Parizu 2010. čuveni L'Eqipe je najavio jedva na polovini unutrašnje strane i to donjoj), dok u Nemačkoj bez obzira na kratkotrajne uzlete, daleko zaostaje za fudbalom i rukometom, pa i nekim individualnim sportovima. A te tri zemlje zauzimaju oko 70 odsto finansijskog tržišta u Evropi.

FIBA: Sa NBA i Evroligom razgovarali o ujedinjenju evropske košarke

A na ta tržišta, sve više iza leđa Evrolige i FIBA probija se njima im “prijateljska” NBA. Bez ikakve najave. Niti pita nacionalne federacije, niti FIBA, niti Evroligu. Samo im pošalje plan rada, a oni ga ispunjavaju. I ne samo to. Ne sme niko Adamu Silveru i ostaloj gospodi iz SAD da kaže da je krajnje vreme da Evropu tretira kao ravnopravnog partera bar na njenoj teritoriji, ako već neće niko da im lupi šakom o sto i kaže: "Dosta je sa isisavanjem našeg potencijala i novca".

Zvuči neverovatno? Zašto?

Hajde da se aktuelna situacija pogleda iz malo drugačijeg ugla. Šta je evropska košarka dobila nekontrolisanim probojem NBA na njenu teritoriju? Igrački ne mnogo. Uz sav respekt selekcijama Jugoslavije (2002), Argentine (2004) i Španije (2006) koje su osvajale zlata iznad drugih, trećih, pa možda i četvrtih timova NBA, najbolji američki igrači su i dalje kvalitativno prilično udaljeni od ostatka sveta. Evropske ekipe, pa i reprezentacije, sve više deluju kao kopije, i to loše, NBA timova...

NBA sjaj, filtriran kroz svojevrstan medijski fotošop, umesto da osvetljava pravi košarkaški put nekim novim klincima, usmerava ih ka prečici, ili bolje rečeno stranputici koja ih istine radi vodi do NBA, ali "đubrišta" zvanog "garbage time" gde se zadovoljavaju otpacima od minut, dva, iako im je Bog podario košarkaški talenat da budu daleko više od toga. Da, ima tu (mnogo) i u novcu, koji su NBA timovi spremni da im daju. Daleko više nego njihove evropske kolege, posebno iz bogatijeg društva, nespretne da u svom dvorištu pre Amerikanaca vide bisere poput Jokića, Adetokunba, Novickog, pa Pokuševskog, Porzingisa...

Ali, zato su uvek raspoložene da bez iole razmišljanja za daleko velike pare uvezu "šampione” NBA lige, ne pominjući da se njihove slike iz plej-of serija najkvalitetnije lige na svetu posložene tek pred kraj preobimnih arhiva najpoznatijih svetskih foto servisa, kada poziraju na dodeli pehara...

I ti "šampioni", pa čak i dobar deo onih koji su NBA uglavnom videli na TV, ili u najboljem slučaju gledali sa tribina, ne idu na začelje vrste po dolasku u Evropu, kao što je svojevremeno bio slučaj sa sadašnjim stanovnicima Kuće slavnih Draženom Petrovićem, Vladom Divcem, Dinom Rađom, Tonijem Kukočem kada su igrački sleteli na američko tle... Odmah ih, nebitno da li je u pitanju evroligaš, učesnik Evrokupa, Lige šampiona, ili nekog nacionalnog takmičenja, stavi čelo. Kao da se u Evropi nije igrala košarka pre tih “vanzemaljaca” i kao da je u Italiju, Španiju, Grčku, Tursku sleteo ni manje ni više nego Džordan lično.

Bahati u NBA plaćaju pola milijarde poreza na luksuz, štedljivi zarađuju 250.000.000, a svi zajedno postaju bogatiji

Ko je kriv za to? Nije sigurno "Džordan", jer ga je neko pozvao da dođe. Nisu ni FIBA, ni nacionalne federacije, niti lige koje se ograničenjem broja stranaca u ekipama godinama trude da suze vazdušni prostor za dolet pre svega američkih igrača. Već sami klubovi sebi kopaju finansijsku jamu. Ne veruju u svoju decu koja tobož neće da ostanu kod kuće nego "trče napolje za novcem". Lakše im je da poveruju u bajku "Džordana" (koji se zapravo tek u avionu za Evropu, naravno pošto je potpisao dobar ugovor, preko YouTube-a upoznao sa novom destinacijom) da je sve vreme čekao ponudu baš ovog kluba "sa ogromnom tradicijom, sjajnim navijačima..."

Španska Marka: NBA Evropa "sanja" i Beograd

Kada shvate da je realnost sasvim drugačija, ne toliko zbog toga što im je igrač podilazio pohvalama, već da zapravo nije ništa bolji od domaćeg momka kojem je što bi deca rekla "odistinski" jeste san da zaigra za prvim tim lokalnog tima (Nemanja Vidić: “Kao klinac nisam sanjao dres Mančestera ili Reala, već Zvezdin, kapitensku traku na ruci i gol Partizanu, Zvezda je san, a Mančester dokazivanje, profesionalizam”), onda je prekasno. Na vrata kuca višestruka kazna. Ne samo zato što potpisan ugovor mora da se plati, već su baš zbog "Džordana" koji na evropskom parketu retko pušta suzu za porazom ( dok u NCAA zna dobro da zarida), izgubljene neke utakmice, pozicija na tabeli, a izgubljena je i publika nespremna da I dalje plaća da gleda promašaje kluba...

E, upravo ta publika je čini se jedino realno merilo kvaliteta. Džabe svi bombastični natpisi u novinama i sajtovima, TV emsije... Ako nje nema na tribinama ili uz televizore, finalni proizvod zvani košarka teško da će se prodavati toliko dobro da bi makar vratio uloženo, a klubovi će, kao do sada, nastaviti da "životare", bolje rečeno preživljavaju, cimajućai okolo za rukav sponzore i donatore...

Pojedini kolektivi, uglavnom manji, kompletnu bezidejnost evropske košarke u kom smeru treba ide, odlučili su da iskoriste za (ekspresnu) prodaju nedovršenih igrača. Najviše NBA ligi i za "male" pare, jer je 775.000 dolara koliko je ovog leta bio propisani maksimum za "otkup" igrača van najjače lige na svetu, jedva prebacuje dve mesečne plate prosečnog NBA ugovora.

Direktor Barselone: Verujemo u Đordija Bertomeua

I umesto da spreče tu "budzašto" prodaju košarkaša (koji sami plaćaju ostatak od obeštećenja potpisanog sa evropskim timom), odnosno da "prijatelje" iz NBA pritisnu da se obavežu da čekove sa ispisanih nekoliko miliona dolara koje koriste u trejdovima između sebe stave u opticaj i kada je u pitanju kupovina van NBA, FIBA i Evroliga mudro ćute, ili bolje rečeno kukavički okreću glavu. Zaboravljaju da ih upravo ti evropski klubovi hrane.

A NBA grabi li grabi i ne pada joj na pamet da stane dokle god bude imala interes, ili dok joj neko, poput Australije ne kaže "Dosta, mora da se poštuje neki red". A u australijskoj kući "dnevni red" je napisala tamošnja NBL. Nije finansijski jaka kao Evroliga, ali nije tražila pomoć od države i gradova kao većina evroligaša (da, i dobar deo klubova iz EU je finansijski naslonjen na tamošnje vlasti). Postavila je pravila o svemu, pa i o platama i budžetu koja svi moraju da poštuju. Tačno se zna ko, koliko i za kog igrača može/sme da potroši. Svesna da u ovom trenutku ne može u finansijski rat za pojedine košarkaše sa bogatijom Evropom i SAD, ne srlja kao ista ta Evropa preko svojih novčanih limita u angažovanju zvezda (padalica) i sumnjivih talenata.

Uzdala se u svoj sistem koji iz godine u godinu privlači sve više gledalaca i investitora među kojima je nekoliko aktuelnih i bivših NBA asova, te uspešnih poslovnih ljudi iz američkog sveta košarke. Takođe u NBL se uvećava broj kvalitetnih košarkaša koji su gradili karijere van australijskog kontinenta, jer ispred novca, za koji koliko god bio veliki na papiru, u Evropi često moraju da moljakaju, a u Australiji ga dobijaju na vreme i "bez skrivenih troškova".

A šta Evropa radi? Iako je godinama u podebelom minusu, ne usteže se da ne malom broju američkih košarkaša od kojih za većinu nema mesta u NBA ligi, ponudi platu veću nego što je budžet jednog NBL tima (1.100.000 dolara). Ne uviđa da je to u visini prosečnog NBA veteranskog minimuma (kreće u rasponu od 925.258 do 2.641.691 dolara u zavisnosti koliko igrač ima NBA sezona) i daleko ispod proseka u SAD (7.500.000) gde ekipe godišnje potroše oko 4.000.000.000 dolara samo za plate košarkaša. Ali i ono najvažnije - sav taj novac zarade!

Sprema se (r)evolucija u NBA: Ugovori igračima teški preko 300.000.000 dolara, u igri 75.000.000.000

Da ne bude zabune, nisu samo evroligaši krivi za poremećena finansijska merila vrednosti. Odgovornost ravnopravno snose i ostali koji bez bilo kakve ozbiljnije selekcije iz SAD kupuju kvalitet treće, četvrte, pete klase.

Prva i druga su u NBA i Razvojnoj ligi kojom Amerika uspešno sprečava odliv talenata. Jasno štiti ono što misli da će u bliskoj budućnosti vredeti. Čak je i osnovala timove u toj svojoj "drugoj ligi" samo da talentovani klinci bez koledža ne bi vreme do drafta provodili u Australiji i Evropi u kojoj, verovali ili ne, od ukupno 84 ekipe u četiri kontinentalna takmičenja (Evroliga, Evrokup, Liga šampiona, FIBA Evropa kup) samo Lijetkabelis (Evrokup) i Opava (FIBA Evropa kup) nemaju Amerikance.

Da se razumemo, nema niko ništa protiv Amerikanaca, posebno ne onih koji mogu značajno da podignu kvalitet evropske košarke. Ali, takvih je ili premalo, ili su ovde prekratko, sa stalnim mislima o NBA. A onih drugih je previše. Ima ih u velikim brojevima, čak u hiljadama. Sa američkim ili pasošima "pozajmljenim" iz košarkaški egzotičnih zemalja kojima izigravaju pravila i računaju se kao Evropljani ili šta već, pošto nisu igrali za seniorsku reprezentaciju rodne zemlje. Pa, kako da igraju kada nemaju kvaliteta?

E, tu bi trebalo da uskoči FIBA (i sa evropskim državama) jasno da kaže Americi da Evropa nije više voljna da uzima robu neproverenog kvaliteta koja očigledno škodi ovdašnjoj košarci. Da li je teško? Da. Da li je nemoguće? Nije.

Janakopulos proziva posle krize u Evroligi: Puta Bertomeu, gde su moje pare?

Ako recimo jedna Francuska (a nije samo ona) zakonima i pravilima može klubovima da zabrani angažovanje inostranih trenera koji nisu napravili iole važan rezultat (nacionalni šampionat ili kontinentalni pehar), zašto evropske države ne bi spustile rampu na dolazak košarkaša koji nisu oblačili dres svoje reprezentacije na velikim takmičenjima ili kvalifikacijama bar u mlađim kategorijama? Zar Fudbalska asocijacija (Engleske) ne radi nešto slično, ne izdajući radne dozvole samozvanim talentima?

Umesto da sa nacionalnim federacijama, pa ako treba i državnicima (ako neko pomisli da statuti FIBA, UEFA i ostalih svetskih organizacija brane uplitanje državnih organa, neka se priseti kako je premijer Velike Britanije brže-bolje potrčao da zapreti klubovima koji su osnivanjem Superlige hteli navodno da otmu fudbal, samo ne zna se od koga su ga otimali i čije je on vlasništvo) razgovara o bolnoj temi košarke, FIBA se usmerila ka "razvoju" u Aziji, davanjem domaćinsta svetskih šampionata Indoneziji, Japanu i Filipinima (2023), a prethodno Kini (2019).

Svaka čast. Evo, evropski i NBA timovi ne znaju šta će sa razvijenim talentima iz tih država dok im se tresu kolena od jačine njihovih reprezentacija. Da nije možda u pitanju samo taj "prokleti" novac? Ako jeste, a očigledno jeste, jer svi su oni debelo plaćeni, od članova raznih komisija, komiteta, odbora kancelarija... onda bar neka neko skupi hrabrost i izađe pred javnost i direktno kaže.

Ovako, bez dijagnoze bolesti, sa svađama unutar kuće u kojoj ni FIBA, ni Evroliga u poslednjih 20 godina nisu sistemski dobili nijedan novi centar, već su se neki u međuvremenu ugasili, Evropa će nastaviti da se povlači pred svima, posebno pred NBA koja će se i dalje ponašati kao gospodar, što uistinu jeste.

Đordi Bertomeu za MOZZART Sport: Licenca za klub iz ABA lige nije opcija, potrebna su nam veća tržišta

Iskrenosti radi, a i valjda će to neko u dve pomenute organizacije shvatiti, najjaču ligu ne zanimaju ni FIBA, ni Evroliga, osim ako nema konkretnog benefita. Naročito je ne zanima osnivanje nekakve evropske divizije NBA koja bi razvodnjila kvalitet njene lige, već dovoljno razvodnjen sa sadašnjih 30 timova, zbog čega pokušava veštački da ga podigne plej-in formatom.

Ali, čak i da ima kvaliteta da se NBA dopuni još kojom ekipom, teško, ili preciznije nemoguće da bi to bila neka evropska, zbog nepremostivih geografskih barijera dodatno uvećanih tehničko-pravnim teškoćama.

Najveći priliv novca u NBA kasu je od TV prava koja bi od 2025. trebalo da skoče sa sadašnje 2.400.000.0000 na skoro 8.000.000.000 dolara po sezoni! I to najviše zahvaljući utakmicama na kanalima sa nacionalnom frenkvencijom. Istočna Evropa "beži" istočnoj obali SAD sedam, a zapadnoj čak deset sati, Centralna Evropa "sporija" je samo 60, a Zapadna (Velika Britanija i Portugal) 120 minuta. A ko plati toliki novac, teško da bi pristao da se ogromna većina NBA mečeva na Starom Kontinentu igra u "vremenu telešopa" u SAD, kada je cela Amerika na poslu, a gotovo niko uz TV ekran.

Drugi nepremostiv problem je pravni. Kako da se objasni evropskim klubovima da se preregistruju u franšize sa striktnom vlasničkom strukturom i da moraju da igraju po jasno definisanim pravilima u kojima se svaka greška skupo plaća? Čak i da pristanu, kako osnivanje usaglasiti sa američkim, ali i zakonima zemalja iz kojih su novi timovi, poput eventualno Rusije, Španije, Italije, Nemačke, Turske, Grčke, Nemačke, Francuske? Može li neko da zamisli i da se zbog pada interesovanja recimo u Milanu, Olimpija preseli u finski Espo, ili da Crvena zvezda ili Partizan pređu u Prag?

Zato je to, u narodu rečeno paljenje o punpravnom priključivanju Evrope NBA ligi bespotrebno i kontraproduktivno. Samo skreće pažnju sa nesposobnosti i bezidejnosti Evrolige i FIBA da evropskoj profesionalnoj košarci našu izlaz iz krize koju je pandemija samo ogolila...

"Mrtav novac" nije mrtvo slovo na papiru: NBA ekipe će sledeće sezone isplatiti oko 112.000.000 bivšim igračima

Za 30 godina NBA odmakla Evropi nekoliko svetslosnih godina

Koliko je NBA odamkla ostatku sveta, ne samo košarkaški, jer je iz tog ugla uvek bila ispred, već pre svega organizaciono i finanisijski, dovoljno je samo da se pogleda 30-ag godina unazad. Kada su 1988. godine NBA i FIBA sklopile dogovor o kako je tada na sva usta najavljivano "ujedinjenju košarke", a koje se u stvarnosti nikad nije ni dogodilo, propisani maksimalni budžet NBA timova iznosio je nešto više od 7.000.000 dolara bruto, što su u to vreme bez većih problema mogli da izbrojeu u Evropi ne samo najbogatiji klubovi.

Ali već polovinom 90-ih prošlog veka Amerikanci su odmakli na 25.000.000. Početkom ovog milenijuma duplirali su budžet...

Danas gotovo 30 igrača u NBA ligi ima godišnju osnovnu zaradu (za 82 utakmice, bez bonusa) više od 30.000.000 dolara, što je više od budžeta bilo kog evropskog tima, dok je prosečna plata od 7.500.000 misaona imenica za 95 odsto klubova na Starom kontinentu.