Hasta la vista muchachos

Uvek su, za nas koji pišemo dnevnike, beležimo sebi crtice, sečemo članke iz novina i skupljamo sličice, uvek su dakle, nama sanjarima, posebni dani kada neki favorit dobije po ušima. I nema čoveka kome se makar brk nije nasmejao, kada su u špaliru španski košarkaši pozdravili Grke pa se uputili tamo gde je paelja topla, Corona hladna, a limeta samo bućne. Vamos a casa.

Kako je došlo do ovakvog kraha španske košarkaške reprezentacije? Za to je potrebno napraviti mali istorijski osvrt.

Svoju prvu medalju na evropskim prvenstvima Španci su osvojili baš 1973. godine pred svojom publikom, kada ih je u finalu potukla Novoselova Jugoslavija; pričali smo vam o tome već. Sedamdesete i osamdesete bile su godine kada se španska košarka menjala i to najviše pod uticajem jugoslovenskih trenera koji su ostavili dubok trag na sistem rada sa mladim igračima u Španiji. Od početka devedsetih na klupu je seo Lolo Sajnz i bio je važan šraf u preusmeravanja košarkaške budućnosti Španije.

Šampioni iz 2009. (©MN Press)

Sajnzova era završena je 2000. godine, taman onda kada je, posle Olimpijskih igara u Sidneju, trebalo napraviti podmlađivanje. Taj zadatak je pripao Havijeru Imbrodi, koji je na Evrobasket u Tursku poveo Pau Gasola, Huana Karlosa Navara, Felipea Rejesa i Horhea Garbahosu – mlade nade.

Gledaj uživo i na adresi mozzartbet.com

Na sledeći Evrobasket pošli su i Rožer Grimau i Hoze Kalderon. Na Olimpijske igre u Atinu bili su pozvani i Iker Iturbe i Rudi Fernandez. U Beograd naredne godine, Ćaćo Rodrigez i Fran Vaskez. Po svetsko zlato 2006. sa već oformljenom ekipom krenuli su i Mark Gasol i Aleks Mumbru. Na onom čuvenom finalu Olimpijskih igara 2008. protiv Amerike nastupio je i Riki Rubio.

Čitava prva decenija 21. veka obeležena je pažljivim, sistemskim podmlađivanjem tima. Formiranjem ekipe koja je učila kako se igra, ponaša i živi. Čekanjem da se spoje neodvojivi elementi: talentovan, mlad i drzak tim, sa trenerom koji tačno zna kada da tu drskost sputava, a kada da je pušta iz kaveza. Serđo Skariolo i ta generacija igrača, bili su savršen spoj.

To smo saznali na teži način. Gledajući kako samo kaleme velike pobede i dominantne partije na svim takmičenjima, odajući utisak da je to što se događa tako logično. Logična posledica sistemskog rada sa mlađim kategorijama, u koji su jugoslovenski treneri uveli detaljisanje i iscrpnu pripremu. Logična posledica ojačavanja domaćeg šampionata u kom nije bilo jedno jedino lako gostovanje. Logična posledica dovođenja vrhunskih stranih trenera koji su prepoznavali talenat i davali mu šansu – pitajte Gasola i Navara, ali i ponosnog držanja principa koje su na svoje načine uvodili treneri poput Aita ili Pepu Ernandeza.

Svoj toj logici u crvenom dresu sa žutim štepom, nedostajala je samo – ili "samo" – sposobnost da pobedi ključne utakmice. To je došlo sa Skariolom. Pričali su o tome svi koji ga poznaju toliko puta. Da je Serđo totalni zaljubljenik, ponekad i zaluđenik košarkom. Da je sjajan taktičar, ali još više motivator i neko ko svojom intuicijom uspeva da ide korak ispred sudbine.
"Kad krene četvrta četvrtina, kada poveruju da nas imaju, e tad krećemo mi", čuvena je rečenica koju su igrači godinama parafrazirali. Pobeđivanje, i to pobeđivanje posle preokreta, da slomi srce rivalu, pobeđivanje u poslednjim trenucima i onda kada je otpisana, postalo je španska navika.

Ušlo je u DNK.

Serhio Ljulj slavi titulu iz 2019. (©Reuters)

Posle prvog Serđovog ciklusa, na klupi ga je nasledio isti onaj Orenga koji se 1997. pošteno pobio sa Rusima, ali je zaustavljen u četvrtfinalu. Tim koji je bio na vrhuncu svojih moći nije uspeo da dovede do zlata na Evrobasketu ili do medalje na Svetskom prvenstvu. A onda su iz Saveza pozvali Skariola. Da opet uradi ono isto. Da opet uradi nešto drugačije.

Svake godine pažljivo je rasklapao tim koji je postepeno sklapan. Po jedan veteran koji je dospevao do godina za "zbogom", otpadao je sa spiska, a on ga je menjao tako da niko ne oseti.

Pobeđivanje je odavno prešlo u naviku, a smena generacija nije bila rizična zbog toga kako će novi igrači usvojiti taktičke zamisli, nego kako će shvatiti već odavno usvojen mentalitet španskog tima. Koji će vam nabiti prst u oko. Odigrati odbranu u dijafragmu. Koji će vas izigravati. Koji će kukati sudijama. A onda u odsudnom trenutku ubaciti neki flouter, mandarinu, ili trojku sa jedne noge, kad joj vreme nije.

Osipali su se senatori, ali je sistemski u igrački kod novajlijama ucrtavano kako treba da se ponašaju. I kako se pobeđuje.

Sve dok ono što je decenijama bilo logično nije prestalo da bude. Već na Svetskom prvenstvu 2019. više nije bilo najvećih. Ali su Kolo, Ribas, Rabaseda i žutokljunci prezimenaa Ernangomez na leđima, bili dovoljno pažljivi učenici da bi Španija došla do svetskog zlata. Tri godine kasnije, na Evrobasketu u Nemačkoj, šanse su im bile još manje. Tim je bio još mlađi. Ali je u sebi duboko čuvao onaj DNK, u liku i skoku i trojci preko svake odbrane Rudija Fernandeza.

(©fiba)

Nije bilo logično da Španija bude prvak Evrope i sveta. Jer su se promenila i vremena i pristup u radu sa klincima. Jer je veliki novac – ako takvog u evropskoj košarci i ima – raspodeljen dalje. Jer je liga ostala najbolja u Evropi, ali nije uspela da iznedri jednog pleja, jednog poštenog naslednika one generacije na toj poziciji.

U tom pažljivo građenom i naglo prekinutom nizu je odgovor šta se Špancima desilo na ovom Eurobasketu. Nisu imali dovoljno kvaliteta na poziciji organizatora igre. Nisu imali pravog, čistokrvnog lidera koji bi omogućio kontinuitet pobedničkog mentaliteta. Oni koji su taj mentalitet u sebe usadili, jako su pali u formi i izgubili samopouzdanje. A Serđo Skariolo nije imao rešenje.

Španiji se dogodilo neminovno. Ciklus koji je tako pomno građen i planiran, završio se pre nego što su naslednici stasali i taman onda kada se Skariolo umorio. Tako je ova generacija upala u vakuum.

Sen Superi ima 19 godina, a De Larea još nije napunio 20. Oni su vesnici nove španske košarkaške energije, a način na koji su se pobili sa Grcima, ostavio je najjači utisak devetog dana Evrobasketa. Videli su da su nemoćni i da im u svakom potezu malo nedostaje, ali nisu odustali. Svesni čiji dres nose, iako su im te patike i dalje par brojeva veće.

U Španiji će sada čekati da se kazaljke opet poklope. Neće biti novog Gasola ni novog Navara. Ako ih budu tražili, biće nesrećeni, u zemlji tople paelje, hladne Corone i limete koja samo bućne. Ako budu imali strpljenja, opet ćemo dugo čekati na njihove poraze slatke kao ćurosi.