Gurović: Odbio sam Žoca jer sam bio glup! Voleo sam Kukoča, žao mi je zbog NBA

Poznat je Milan Gurović kao "vruća glava". Na parketu je takav, van njega drugačiji čovek. Ipak, kada mu se zamerite na parketu, zapamtiće to i van njega, zbog čega je pravio neke greške tokom bogate karijere.

Tako je odbio Željka Obradovića zbog Olimpijskih igara, ostao bez NBA jer je odbio Baskoniju zbog Duška Ivanovića i vratio se u Vojvodinu, a dosta zanimljivih priča izdvojio je u intervjuu za "Gazetu".

Počeo je od trenutnog posla, svoje akademije Real Beograd.
"Akademiju smo započeli pre četiri godine. Tada sam sa mojim prijateljem odlučio da donesem nešto novo srpskoj košarci. Na početku bilo je teško. Nismo mogli da nađemo decu, niko nije hteo da dođe u naš tim. Nijedno dete. Bilo je nešto novo, a kao što možete da zamislite, roditelji su bili neodlučni. Na sve to, naša akademija je bila malo van Beograda, pa je i prevoz bio teži deo. Ali vremeno, dokazali smo da radimo dobar posao. Roditelji su nam verovali, deca su počela da dolaze i sada četiri godine kasnije se takmičimo sa timovima kao što su Mega i Partizan. U mlađim kategorijama takmičimo se u najboljoj ligi u Srbiji i na petom smo mestu. Za sada, stvari idu veoma dobro".

Zašto se ekipa zove Real Beograd? Koja je bila logika iza odabira tog imena?
"Ime je došlo kao šala. Kao što znate ja sam igrao za Barselonu i moj prijatelj mi je predložio da se zovemo Barselona Beograd. Barselona Beograd? To ne zvuči kako treba. Zato sam mislio bolje Real i tako smo počeli. Počeli smo sa imenom Real Beograd i tako je ostalo do danas".

Kakav je trener Gurović? Igrač je bio poznat po svojoj snazi i "ludilu".
"Prvo, ja nisam trener, ja sam samo vlasnik akademije. Ipak, radim individualne treninge sa talentovanim igračima. U našem timu, imamo četiri dobra trenera. Na svakom nivou, od dece do tinejdžera, imamo veoma sposobne trenere i srećan sam kako rade. Za sada, rezultati su dobri. Pobeđujemo i gubimo, ali to nije najvažniji deo naše filozofije. Naš cilj je da razvijemo dobre igrače, za reprezentaciju Srbije, NBA ili Evroligu. To je naša glavna motivacija. Za sada imamo nekoliko igrača koji imaju 18 godina i ići će na NCAA. Sarađujemo sa univerzitetima kao što su Florida Stejt, Sirakjuz, Severna Karolina i Mičigen. Oni su došli ovde, gledali su naše klince, što je odlična reklama za našu akademiju".

Da li bi Milan Gurović igrao za njegov tim?
"Ne, ne, beži beži! Znam da je dobar igrač, ali ne! Ne treba nam neko takav. Sada ozbiljno, košarka se promenila. Nije vam potreban igrač koji će da postigne 30 poena. Sada su vam potrebni igrači koji mogu da ubace 10 do 15 poena, da igraju odbranu i da rade druge stvari na parketu. To je najbolja stvar u košarci. Sada ne vidim malog Milana, nema povezanosti. Nisam znao nijedan drugi jezik kada sam došao u Grčku, bio sam izgubljen. Imao sam 16, 17 godina, klinac, koji je došao iz Srbije. Nisam ni znao gde sam! Svakako, imao sam san da igram u najboljoj ligi u Evropi u to vreme. Imao sam sreće što je Peristeri razumeo šta ja donosim. Igrao sam kao Grk i to mi je pomogle jer sam igrao kao domaći igrač i nisam koristio mesto stranca. Problem su bile moje prve dve godine, glava mi je bila velika. Glava me je bolela svaki dan jer nisam znao nijedan jezik, nisam znao ni grčki ni engleski".

Kako je stigao do Peristerija?
"Igrali smo prijateljsku utakmicu sa timom iz Novog Sada, pošto sam ja odatle. Igrao sam dobro, a na tribinama je bio Grk Dimitris Maras. Nije bio menadžer, on je studirao u Novom Sadu i pričao je srpski. Posle utakmice, čekao me je ispred i pitao me je da li želim da odem u Grčku. Pitao me je da li želim da odemo kod mene kući da popričamo, a čim sam stigao rekao sam mami: 'Ovo je Dimitris, on hoće da me odvede u Grčku'. Mama mi je rekal da ne mogu da idem da igram košarku i da neću vići, već da idem da učim. Međutim, već sutradan mi je rekla da idem da probam, ali ako ne uspem da se vratim. Bio sam malo skeptičan. Kako ću ja u Grčku? Pogotovo što je tamo Olimpijakos bio NBA tim sa Paspaljem, Tarlaćem, Tomićem, Sigalasom, Faculasom... Dimitris me je prevario. Lagao me je i rekao mi je da ću ići u Olimpijakos".

Šta se tačno desilo?
"Kada sam otišao u Grčku odsedao sam u hotelu, ne sećam se tačno de, posle čega smo otišli u Peristeri u njihovu halu i video sam žute dresove. Rekao sam odmah sebi, Olimpijakos je crven, ne žut, šta je ovo, jel su promenili boje? Dimitris mi je odgovorio da ću jednog dana ako postanem dobar igrač igrati za Olimpijakos. To je bilo to. Ali učinio mi je uslugu i rekao da probam. Da sam otišao u Olimpijakos, ne bih dobio šansu da igram, ali u Peristeriju sam mogao. Sada, mogu da kažem da mi je Peristeri mnogo pomogao, to je moj drugi dom. Volim ih mnogo i veoma sam emotivan. Kada me pitaju da li navijam za PAO ili za Olimpijakos, ja uvek kažem Peristeri. Ne može da bude drugačije. Moje najbolje godine kada sam bio klinac proveo sam u Grčkoj, a imam i mnogo prijatelja tamo i ne mogu da vam objasnim koliko mi to znači".

Kako se seća tih godina i da li mu je neko pomagao?
"Da, imao sam saigrače sa kojima sam bio blizak. Akis Markopulos i Mihalis Ekonomidis, to su moja dva bliska prijatelja pa ih i dalje viđam. Takođe dolaze u Beograd. Mi smo odrasli zajedno, veoma su mi dobri prijatelji. I Jorgos Vlanost, ako ga se sećate. Nažalost, preminuo je pre nekoliko godina. Bio je blagajnik u Peristeriju i davao nam je novac kada ga nismo imali. Bio sam veoma ponosan kada sam dobio svoju prvu platu jer sam se osećao kao da sam učinio nešto. Nije bio neki veliki novac, ali za to vreme mi to i nije bila poenta".

Nije bila prijatna situacija nazad kod kuće, ali snovi su morali da se ostvare jer nije bilo drugog izbora.
"Slušajte, u Srbiji nismo imali rat, ali u Bosni i Hrvatskoj je bio. Imali smo sankcije i stvari su bile veoma teške za našu državu. Plata mog oca je bila 30 nemačkih maraka, ista koliko je moja majka imala. Ne možete da zamislite kakva je situacija tamo bila. Pakao. Baš tako. Tada sam pomislio, moram da uspem, nemam drugog izbora. Sanjao sam da igram za velike timove, reprezentaciju, da učinim nešto važno. Na kraju sam uspeo. Snovi su nekad lepi, ali bez napornog rada ne možete da ih ostvarite. Imao sam i sreće jer je arena uvek bila prazna i mogao sam stalno da treniram. Nismo imali mobilne telefone, internet, ništa od toga. Nisam znao grčki, morao sam da nacrtam na papiru da mogu da im kažem da želim da živim 100 metara od arene. Srećom našli su mi kuću prekoputa ulice i tako je sve počelo".

Stojaković, Jarić, Tarlać, Tomić i Gurović podigli su grčku klupsku košarku na viši nivo.
"Nije, slušajte me. Grčka liga je nama pomogla, ne mi njoj. U Jugoslaviji su bile sankcije i rat, liga nam se raspadala, tako da su nam Grci pomogli tako što su nam dali da igramo kod njih i nikada to nećemo zaboraviti. Dali su nam šansu da igramo u najjačoj ligi u Evropi tada".

"Lud", jak, tvrd... Sve su to epiteti koji ga prate.
"Sve od toga po malo. Znam da sam nekada prelazio granice, da sam radio gluposti. Kada legnem da spavam uvek se zapitam zašto to radim jer to nije dobro, mnogo ljudima me gleda. Ali kada uđem na parket, ne mogu da vam objasnim šta se dešava u meni. Hoću da pobedim i daću sve od sebe za to. Van parketa sam drugi čovek i to niko ne može da razume. Hoću da te pobedim i to je to. Ne mogu da ti dopustim da ti pobediš. Znam da nekada to nije dobro, ali izvini. Plašim se samo Boga, ničega i nikoga više. Ni od koga nemam strah".

Ko mu je bio uzor tokom odrastanja?
"Bez dileme Kukoč. Bio je najbolji i najkompletniji igrač. Ostavljao me je otvorenih usta kada bih ga gledao šta radi za Jugoslaviju. Imao sam 14, 15 godina kada sam igrao na Evropskim igrama za Jugoslaviju i Kukoč mi je bio idol. Imam sećanja na njega tada, malo se sećam. Bio je moj idol, ali kada sam odrastao prerastao sam to i hteo sam da budem samo Milan Gurović, da imam svoj identitet".

U Panatinaikos nije otišao zbog Željka Obradovića.
"Sećam se da je bila 2000. godina i bili smo sa reprezentacijom. Pripremali smo se za Olimpijske igre u Sidneju i napravio sam veliku grešku. Željko Obradović me nije stavio na spisak i bio sam razočaran. Posle Igara sam dobio njegov poziv da odem u PAO, ali sam rekao da neću. A baš se tada završio moj ugovor sa Barselonom. Bio sam glup. Napravio sam veliku grešku. Moj otac je bio mesar, nije znao ništa o košarci a rekao mi je: 'Idi i nemoj ništa da kažeš. Da li razumeš?'.

Omiljeni saigrač bio mu je Dejan Bodiroga.
"Bio je moj omiljeni saigrač u reprezentaciji i sjajan čovek koji je uvek želeo da ti pomogne da postaneš bolji. Svi ga poštuju i za mene je uvek bio poseban. U mojim timovima voleo sam plejmejkere jer su mi dodavali loptu".

Indijanapolis je najbolja stvar koja mu se ikada desila.
"Naravno, da! Zajedno sa zlatom iz Istanbula. Ali, mislim da sam mogao bolje. Imao sam šansu da odem u NBA 2003. godine posle Malage. Napravio sam veliku grešku. U međuvremenu sam se dogovorio sa Baskonijom. U poslednjem trenutku nisam hteo da idem. Bio sam u Parizu na aerodromu sa bivšom ženom i išli smo na Sejšele na odmor, kada sam upoznato Fojrea koji je igrao tada za Baskoniju. Zgrabio me je i rekao: 'Milane dobrodošao u pakao! Videćeš. Čuo sam da si potpisao, srećan sam, ali umrećeš ovde. Svi smo hteli da odemo, ali imamo važeće ugovore. Pomislio sam, kako sam se u ovo uvalio. Otišao sam na odmor i razmislio šta ću da radim".

Šta se dešavalo sledeće?
"Otišao sam sa reprezentacijom u Švedsku na Eurobasket. Sećam se turnir se završio i sedeo sam u lobiju sa Spanulisom i Papalukasom. Bilo je deset uveče i odjednom me zove neko iz Španije. Javljam se, kad ono Duško Ivanović me pita gde sam. Objasnio sam mu da sam u Stokholmu, a on me je pitao zašto nisam došao u Vitoriju i da odmah sednem na avion i dođem u Španiju. Pretio mi je da će da me kazni i rekao sam mu nema problema. Spustio sam slušalicu, pozvao menadžera i rekao mu da ne idem u Baskoniju. Otišao sam u Vojvodinu koja nije bila moj nivo tada. Hteo sam samo da odem kući na godinu dana. U decembru me je Greg Popovič zvao da dođem u San Antonio. Sviđalo mu se kako igram, ali me Vojvodina nije pustila, pa sam tako propustio šansu, a bio mi je san da odem u NBA. Od svih Srba koji su igrali u NBA, sa izuzetkom Jokića koji je druga stvar, samo je Stojaković bolji igrač od mene", zakjučio je Gurović.