Dragan Arsić, legenda čačanske košarke: Sebi sam bio najveći neprijatelj

Poslednji intervju legenda čačanske, srpske i jugoslovenke košarke dao je daleke 1976. godine. Međutim, kako nam je rekao, Dragan Arsić, zbog ljudi iz Čačka i kompanije Mozzart, napravio je presedan. Razgovarali smo s Arsom…

U kafeu „Zlatno burence“ popularni Arso ispričao nam je puno interesantnih stvari pa predlažemo da sa pažnjom pročitate šta nam je rekao. Za sve koji se ne sećaju partija Dragana Arsića stariji ljubitelji košarke kažu da je bio igračina, ubojiti strelac, koga upoređuju sa najkvalitetnijim košarkašima ikada na ovim prostorima. Krećemo sa pitanjima.

U slučaju košarkaša Dragana Arsića da li je presudan bio talenat ili rad?

„Oboje, bio je to spoj rada i talenta, ali više talenta nego rada. Bez talenta nema ni uspeha. Međutim, normalno je da igrač ostaje nakon treninga i šutira na koš. Potrebno je da čovek radi na sebi, da se sam usavršava. Ne može samo trener da napravi igrača od sportiste. Sam igrač mora da zna šta mu nedostaje u igri, svaki trening mora da donese neki pomak i ako je tako postaće igrač“, kaže na početku razgovora za Mozzart Sport Dragan Arsić.

Od trenera koji su radili sa Vama ko ima najveće zasluge za vaš razvoj?

„Pa nema trenera u bivšoj Jugoslaviji koji nije radio pored mene. Ipak, izdvojio bih Nikolu Roklija Mišovića, Slobodana Conju Koprivicu i profesora Aleksandra Acu Nikolića. Košarka je sport u kojoj je sve jasno, nema puno filozofiranja. Zavisi koliko igrači daju na treningu. Ukoliko dobro trenirate i partija na samoj utakmici biće zadovoljavajuća“.

Kakav ste odnos imali sa Aleksandrom Nikolićem?

„Profa je bio vrhunski trener, ali nismo bili na istim ljudskim talasnim dužinama. Uvek sam Radmila Mišovića pitao zašto je Aca došao u Čačak nakon osvojenog zlata na Svetskom prvenstvu u Manili. Zamislite, postanete prvak sveta i onda dođete u Čačak. Kažu da je dobio 700.000 maraka, a bio je u obavezi da vodi dva treninga sedmično. Ostale treninge vodio je Conja Koprivica koji je pokušavao da pomogne i izvan parketa. Acu Nikolića je interesovao samo teren, mnogo se treniralo“.

Gde je izbio Vaš nesporazum sa Profom?

„Nisam želeo da igram za premije koje su bile povezane. Ukoliko dobijete tri utakmice, a četvrtu igrate izvan Čačka, recimo, sa Jugoplasikom ili Zadrom, pa izgubite, ništa od nagrade. Tako da smo imali premije za svaku utakmicu“.

Da ste Vi i vaši saigrači rođeni u poslednje dve, tri decenije gde bi Vam bila granica?

„Nebo bi bilo granica. Sadašnji igrači su dobro plaćeni, a pitanje je da li toliko vrede. Čast izuzecima. Mi smo živeli od plata, i tih premija, i bili smo malo poznatiji u gradu. Danas je sport dobio na popularnosti, medijski je ispraćen, imamo radio prenose, televizije, portale, društvene mreže, instagrame i razna čuda...sportisti su prilično zastupljeni.

Humanitarni tiket u podne: Dragan Arsić tipuje za Život

I Vi ste svojevremeno igrali uz direktan prenos jednog od dva državna kanala?

“Ne kažem, igrali smo i mi pred televizijskim kamerama, ali mene nije interesovalo da li me gleda jedan čovek ili sto hiljada. Bio sam isključen za sve osim za igru. Tada je dvorana kraj Morave bila krcata, stajalo se na jednoj nozi, pušilo se i dim je išao ka krovu, ali nikome nije smetao taj dim, prava dimna zavesa. Publika u Zadru i Čačku bila je šesti igrač svojim ekipama, uz to, svi su poznavali košarku. Bilo je lepo izgarati za takvu publiku koja je znala da nagradi, a nagrada je bila aplauz“.

U Vaše vreme nije bilo trojki, ali ste punili koševe rivala. Koliko ste postigli najviše koševa na jednoj utakmici?

„Jugoplastici sam 1975. godine dao 50 poena, a imao sam četiri lične greške u prvom poluvremenu. Potom sam upisao 56, pa 52 poena, ali to nisu bile moje najbolje utakmice u karijeri. Igrački staž je trajao više od jedne decenije, trinaest godina sam igrao Prvu Saveznu ligu. Trinaestica na leđima, rođen 13. decembra, a Borac je bio veliko ime u tadašnjoj državi. Igrali smo maštovito, lepršavo, lepo, i to se cenilo. Teško da će se roditi igrač u Čačku koji će imati bolji procenat šuta od mene, više asistencija...Imao sam kvotu koliko moram dati koševa, napraviti asistencija i uhvatiti lopti“.

Večita tema u Čačku je ko su najbolji igrači svih vremena u gradu košarke. Kažu Radmilo, Kićan, Željko, pa Arso i tako dalje, da li se slažete?

„Ja se ne ljutim na bilo kakve priče, ali ima tu jedno objašnjenje. Radmilo Mišović je bio strašan napadač. Kićanović je bio kompletan igrač, ali je u Borcu igrao šest meseci. Ja sam za Borac igrao trinaest sezona, i ne samo ja. Ne sme se zaboraviti na Maška Purića, Mirka Drobnjaka, Obrada Šarančića, Vlada Androića...Kako ljudi pričaju u Čačku su igrala samo tojica igrača, od toga se dvojica smatraju Beograđanima. To me malo boli jer i Vi radite za uspešne Čačane koji posluju u Beogradu, a dali su za našu košarku više od mnogih“.

Kako izgleda najbolja petorka Borca, svih vremena?

„Ako stavim Kićana, Živkovića, Maška, Radmila i Drobnjaka bila bi to sjajna petorka, ali ima i ovih mlađih. Više od decenije predvodio sam Borac koji je postao to što jeste, ali se pretvorio u to što ne treba“.

Protiv kog tima ste najviše voleli da igrate i ko Vas je najbolje čuvao?

„Svaki tim je u svojim redovima imao petorku za reprezentaciju. Od Rabotničkog, Beka, Radničkog, Zvezde, Partizana, Bosne, Jugoplastike, Zadra, Olimpije, Lokomotive, Cibone...Od igrača Veljko Petranović, koji mi je i polomio nos u sred Čačka, pa Ivica Dukan, ali ja sam sebi bio najveći neprijatelj“.

Pored Borca navijate za Partizan?

„Od svoje desete godine, a ne zato što je Kića igrao u ‘crno – belom’ taboru. Za Borac sam davao dušu jer sam voleo da dobijem svaki meč. Umeo sam da urlam na saigrače, Saja Šarančića, i ostale. Mnoge utakmice smo izgubili jer su saigrači bili malodušni i to mi nije prijalo“.

Niste se preklopili sa igračima Jugoplastike, trostrukim šampionima Evrope?

„Nisam, ali za Splićane, i ostale klubove protiv kojih sam igrao, nastupali su igrači koje ste morali da respektujete. Protiv Rate Tvrdića, Šolmana, Jerkova, Đerđe, Martera, Jelovca, Ćosića, Ražnatovića, Damljanovića, Žorge, Jarića, Živkovića, Skansija, Ducija, Kaponje, Kićana, Praje...Aci Nikoliću sam govorio da će Kićanović i Dalipagić dati svoju mericu‚ i da je bitno da sačuvamo Marića, Kerkeza, Bobana Petrovića jer ukoliko nam oni daju deset i više poena izgubićemo utakmicu. Profa mi je odgovarao da sam opet buntovnik. Sećam se pobede protiv Bosne kada sam sa Drobnjakom napravio dogovor da izigramo‚ Radovanovića i Pešića, to smo uradili i dobili meč. Trener me je nakon trijumfa pitao pa ko je promenio taktiku, priznao sam, a on je kazao‚ bićete kažnjeni. To nije nagrada za trijumf”.

Zašto niste zaigrali za reprezentaciju?

„Opet moja krivica. Sukob sa Matanom Rimcem i tu sam okončao reprezentativnu karijeru. Te 1976. godine pozvan sam u nacionalni tim, na pripreme, a bilo je lobiranja ko će za koji klub da parafira. Bio je i neki sukob sa Jelovcem, stao sam na Vinkovu stranu i stavio tačku. Sa 23 godine vodili su me kao veterana, a pojedinci me nisu voleli. Sa druge strane Slobodan Piva Ivković me obožavao, on je napravio tim koji je od 22 utakmice u sezoni izgubio samo jednu“.

Šta iz ove perspektive zamerate sebi?

„Puno toga. Morao sam da budem fleksibilniji, da nešto prećutim, istrpim nepravdu i sve bi bilo mnogo drugačije“.

U Hrvatskoj su svojevremeno pravili anketu ko je najbolji igrač svih vremena, Krešimir Ćosić ili Dražen Petrović?

„Krešo je bio najkompletnija ličnost, ali ni Kićan ne zaostaje. Dragan je bio kao životinja, on jedanaest godina nije odigrao prosečno utakmicu, uvek na najvišem nivou. Zamislite to, a Krešo je bio vizionar, sa 211 je vodio loptu, doneo neke inovacije iz Amerike, driblao, asistirao, zakucavao, to svet nije video“.

Šta je doneo košarkaški preokret na ovim prostorima?

„Zlatna medalja iz Ljubljane sa Svetskog prvenstva. Ti reprezentativci su prokrčili put narednim generacijama Daniloviću, Bodirogi, Đorđeviću i drugovima. Inače, da se u moje vreme ili vreme Đorđevića i Danilovića igrala hokejaška košarka nikada ne bismo postigli po 40 poena na utakmici, nikada. Gledao sam nedavno finale Kupa Koraća u Nišu, tri sekunde do kraja poluvremena, izmene dvojice i trojice igrača na obe strane. I lopta odlazi u aut. Znate kada bih vam ja ušao za tri sekunde, nikada, podvlačim nikada“.

Razlika između sadašnje i tadašnje košarke?

„Nebo i zemlja. Igrala se dopadljiva, lepršava košarka...Razmišljali smo i lopta nam nije bila u posedu više od dve, tri sekunde. Danas bek dribla do iznemoglosti, a ne osvoji ni pola metra prostora. Onda muči loptu, izgubi snagu pa šutira za tri poena i normalno promaši. Kod Ace Nikolića kada biste vodili loptu i napadali gluteusom on bi vas izbacio i sa utakmice, da ne kažem sa treninga. Štos je primiti loptu i okrenuti se licem ka košu. Današnja košarka je mučenje, igraju se kombinacije, a znate kada se igraju kombinacije, kada nikog ne krene. Pa aplauzi, skakanja sa klupe, zašto, pa samo si dao koš. Mi smo se razumeli pogledima, mimikom...“.

Da li imate stav o NBA ligi?

„To je cirkus. Položite novac i igrate. Dino Rađa je najbolje objasnio. Vratio se u Evropu i u četvrtoj deceniji bio najbolji igrač. Poštujem Luku Dončića jer razmišlja i igra glavom”.

Kićan ili Praja odnosno Rađa ili Kukoč?

„Dragan Kićanović za prvi deo pitanja. Za drugi ne mogu da se opredelim, teško i kompleksno pitanje. Potom, želim da kažem, Sale Nacionale je odigrao četiri životne utakmice i vozi se na tom talasu. Bodiroga je uvek igrao u najboljim ekipama, Žoc je uvek vodio najskuplje timove i osvajao je trofeje. Imao je samo sreće u Fajnal foru koga je dobijao za protivnika u polufinalu“.

Fanovi Željka Obradovića želeli bi da Žoc uzme desetu Evroligu i to sa Partizanom. Da li očekujete jubilarnu titulu?

„Voleo bih da ih osvoji petnaest, ali teško. I ovaj rekord od devet je domaći zadatak, nedostižan. Međutim, kako je počelo košarka će prestati da se igra, počeće tegove da ubacuju kroz obruč. Ne verujem u ovaj tim Partizana, ali možda sam u zabludi. Ima materijala, recimo, Balša Koprivica je najveći talenat koga sam video u poslednje vreme. Potom, Trifunović, možda najtalentovaniji igrači posle Radmanovića“. 

Kako gledate na sadašnju Zvezdu?

„Zvezda dobro igra. Imaju samo tri, četiri stranca. Najveće pojačanje je Volters, videćemo“.

Reprezentacija Srbije dobila je prvu utakmicu protiv Slovačke?

„Još je to tanko. Na svu sreću imamo kao aduta Bogdana Bogdanovića koji je strašan igrač. Nikoli Jokiću ne pada na pamet da zaigra za nacionalni tim, potrebno je izdvojiti novac za osiguranje. Teodosić igra tri minuta pa ga nema narednih deset. Nekada je reprezentacija bila svetinja. Mora da se vrati taj kult”.

Koliki su sadašnji dometi prvog tima Borca? Kadeti su prošle godine bili prvaci Srbije.    

„Vi nemate juniore koji mogu da nose prvi tim. Takođe, juniori moraju da budu oslobođeni članarina, a videćemo šta će biti od tih igrača koji su postali prvaci. Ukoliko ne izvučete trojicu, četvoricu, za prvi tim šta ste uradili. Igrači iz Čačka moraju da nose prvi tim, a ne da se stalno kupuju igrači. Lautaro Lopez je sve lošiji. Imali smo Brajsa Džonsa, ali je otišao u FMP. Odličan igrač je i Nenad Nerandžić, šteta što smo ga izgubili. Mnogo je pametan za košarku. Inače, ne razumem naše trenere, igrač vam postigne deset poena pa ga vratite na klupu, pa ga uvedete u narednoj četvrtini, ali to je već drugačija situacija. Košarka se igra da se što brže postigne koš i da se odigra dobra odbrana. Šta nama donosi ABA liga, ništa, stranci igraju, a naši igrači sa klupe aplaudiraju“.

Za Vaše vreme vezuju se mnoge anegdote, da li možete da ispričate jednu za kraj razgovora?

„Mene su najčešće kažnjavali zbog kašnjenja na treninge, putovanja, ali morali su da me čekaju. Pošto sam morao da nadoknadim minus u novčaniku zbog kazni kladio sam se sa predsednicima Borca, vođama puta koliko ću poena da postgnem, da li ću da probacim kroz noge Vrankoviću, Arapoviću… Da li ću da pet puta prođem pored njih i postignem koš...i uvek sam dobijao opklade. Takođe, u Čačku sam igrao basket, jedan na jedan, uz dvadeset poena fore, i svi su gubili opklade. Bezbroj puta sam ubacivao tri stotine penala od toliko slobodnih bacanja. U Švedskoj sam, na zalasku karijere, imao ugovor da postignuti poen vredi toliko i toliko maraka, davao sam po 11, 12 trojki, ali sam više voleo život, provod“.

Pikanterija za kraj?

„Sećam se kada smo išli na duel sa Cibonom rešeni da pobedimo domaće. Čak smo poneli novac za piće, da proslavimo pobedu u povratku. Vođa puta bio je čuveni šahista i direktor Stanimir Cane Nikolić. Stižemo u zagrebački hotel i u baru ugledamo dve privlačne devojke. Drugar iz tima i ja ostavljamo stvari, pridružujemo se devojkama i krećemo sa pićem, a noć se nije najbolje završila. Kasno noću, bolje reći u ranu zoru, u hotel dolaze policajci da nas prijave vođi puta. Stanimir nas brani tako što svedoči da smo svi u 22 sata bili u svojim sobama. Naravno, ujutru, na doručku, Cane mi prilazi jer zna da sam krivac. Kasnije krećemo u dvoranu, Nikolić je neku popio, a ispred nas, kao dobri domaćini, izlaze Anzulović i Novosel. Obojici pri susretu Cane udara ćušku, ljudi u čudu, pitaju me koji vam je ovaj. Igra se utakmica koju dobijamo sa 104:102, dao sam 47 poena timu Cibone sa Nakićem, Čuturom, Acom Tricom...U autobusu mi predsednik kluba čestita. Kasnije smo u zagrebačkim novinama čitali o našem incidentu, od reči do reči“, zaključuje razgovor Dragan Arsić koji smo vodili u lokalu svog kuma Mira Janjovca.

Piše: Đurđe Mečanin

djurdje.mecanin@mozzartbet.com