Dejan Todorović posle svega: Bio sam 90 odsto siguran da nema šanse da se vratim, pomoć prijatelja nemerljiva

Utakmica sa Ludvigzburgom, peto kolo FIBA Lige šampiona. Ističe peti minut, trener Tenerifa Čus Vidoreta okreće se prema klupi i sprema izmenu. Jorman Bartolo gubi posed lopte i stiču se uslovi da se izvrši promena. Kajl Viltdžer izlazi, na parket utrčava Dejan Todorović. Prvi put posle 15 meseci od druge povrede prednjeg ukrštenog ligamenta levog kolena. Todorović dobija stojeće ovacije publike. Svesni su i oni koliko je vremena prošlo otkako je poslednji put bio na parketu.

A, šta je zapravo proživeo Dejan Todorović od 6. septembra prošle godine, do danas? U prvom intervjuu za srpske medije od teške povrede kolena pričao je o svim detaljima teškog perioda kroz koji je prošao, povratku na teren, planovima za budućnost i drugim sportskim temama...

Za početak - kakav je osećaj vratiti se na teren posle toliko vremena?

“Znaš kako, bilo je u neku ruku malo i neprijatno, čudno. Trudimo se svi, koliko ja, toliko i ekipa, da se polako uvodim u rad. Ne forsiraju me mnogo, tih pet minuta je namerno tako dozirano, da postepeno ulazim u ritam kako ne bih preterao u želji“, sa osmehom i mnogo emocija započinje Todorović razgovor za Mozzart Sport i dodaje:

“Generalno se osećam dobro što se tiče fizičke spremnosti, ali osećaj kada si opet na parketu, kada ponovo igraš košarku i kada si pred 5.000-6.000 gledalaca...nešto je na šta sam generalno zaboravio“.

Nedelja, 18.45: (1,07) Crvena zvezda (25,0) Borac Čačak (8,50)

Koliko ti je značila podrška trenera i saigrača, to što su želeli da ponovo osetiš loptu, parket i takmičarsku atmosferu?

“Nije to samo bilo na utakmici, mogu slobodno da kažem da sam tokom ovih 14-15 meseci pauze imao ogromnu sreću što sam bio deo ove ekipe. Toliko su mi ljudi pomogli, to je nešto neverovatno. Ne samo na sportskom, već i ljudskom nivou. Omogućili su mi da se oporavljam u miru, da radim na oporavku gde je moja želja bila da neprestano budem u kontaktu sa njima tokom treninga... Pokazali su veliku profesionalnost od prvog dana, a to što sam zaigrao tih pet minuta rezultat je onoga što smo radili tokom prethodnih godinu i kusur. Naravno, očekujem da će najbolje doći kroz narednih mesec-dva“.

Interesantno je to da te je trener Čus Vidoreta odredio da baš ti budeš prva izmena na utakmici. Da li si imao tremu, šta ti je prolazilo kroz glavu?

“Taj potez trenera pokazuje šta klub i on očekuju od mene i gde me vide u budućnosti. U tom trenutku sam samo želeo da istrčim na parket, bukvalno su mi misli bile usmerene samo na to da odradim što bolji posao. A kada se završila utakmica došlo mi je u glavu: 'Je** te, pa ti si bio prva izmena, čoveče'. Osećaj je bio super i čudan“, zastao je srpski košarkaš na trenutak, pa nastavio:

“Jednostavno, bilo je to nešto na šta nisam navikao, tokom oporavka sam konstantno bio sam na parketu, radio uz pomoć trenera, a onda si odjednom tu, sa svojim saigračima, plus protivnicima i publikom... Sve to utiče na tebe, poraste malo adrenalin... Bilo je svega, prava mešavina emocija, ali sve sam dobro podneo“.

Dejan Todorović (©MN Press)

Rekao si i sam da ono pravo od sebe očekuješ u narednih mesec-dva, a šta je to što bi zapravo želeo da vidiš od sebe na terenu kada to vreme prođe i uđeš u optimalnu formu?

“Iskreno da kažem, najvažniji prvi korak je da uhvatim dinamiku ekipe, da se malo priviknem na sistem. Jeste da sve to znam od ranije i imam situaciju pod kontrolom, ali sve je ovo deo velikog procesa. Imao sam i ono ranije iskustvo, pa znam da treba vremena da se uhvati korak... Tokom ovih 14-15 meseci sam mnogo radio na fizičkoj i mentalnoj pripremi, kako bih sve ovo dočekao u što boljoj formi nego što sam pre bio. To je moj cilj i nešto što sam planirao od prvog dana“.

Kako si ti podneo sve što se dogodilo? Ljudi iz sveta sporta koji su prošli kroz situaciju sličnu tvojoj kažu da psihički nije lako podneti odsustvo sa parketa, oporavak, rad odvojeno od tima...

“Meni je bilo jako teško prvih sat vremena. Sve što mi je bilo u glavi jeste to da 90 odsto napuštam sve ovo, da neće biti nikakve šanse da se vratim. Znajući sve kroz šta sam prošao sa prvom povredom pomislio sam da neće biti lako izaći na kraj s tim ovog puta. Imao sam jako veliku sreću što sam imao drugare koji su u svetu medicine, poznaju jako dobro fizioterapeutske metode. Oni su mi u prvih 15 dana mnogo pomogli oko organizacije, sve stvari sam na vreme postavio u svojoj glavi. Nije mi bilo mnogo teško mentalno, samo taj prvi dan koji je bio jako naporan. Iscrpelo me je sve to što se desilo, ali već sledećeg dana sam počeo da radim na organizaciji sve – operacije, oporavka, svaki naredni korak. Tu moram da se vratim na deo o mojim prijateljima koji su mi zaista mnogo pomogli i bili su super. Poteškoća nije bilo, ali jeste određenih kriza...“

18.00: (2,70) Fuenlabrada (14,5) Tenerife (1,55)

Kakvih?

“Postavljali smo jasne ciljeve tokom oporavka. Na primer, da posle dve-tri nedelje želimo da imamo određeni obim mišića. Za tri nedelje se ispostavi da nismo uspeli, posle čega bi me uhvatio osećaj razočaranja, bilo bi mi žao. Imao sam sreću da sam bio okružen zaista pozitivnim ljudima, ljudima od poverenja koji su me izvukli. I sam sam dovoljno mentalno očvrsnuo da mi je sve bilo kao 'dobar dan'. Imao sam dobru sreću. Opet, znam i slučajeve mojih kolega, znam da su neki prošli kroz pakao. Ne znam u detalje njihove kako je tekao njihov oporavak, gde je bio izvor problema. Iskreno, iz mog iskustva mogu da kažem kako sam dobro prošao i dobro se osećam“.

Ispravi nas ako grešimo, ali iz tvojih reči izvire samo optimizam, nema straha koji neretko postoji kod igrača kada se vraćaju iz povrede...

“To su traume koje ostaju za ceo život. Ali, ako sam nešto naučio iz dva prethodna iskustva, to je da na svemu može da se radi, sve je na mentalnoj bazi. Znam da postoji određen procenat koji se ne može ukloniti i biće tu do kraja života. Kod mene strah ne postoji. Štaviše, imam jako veliko samopouzdanje, osećaj kada je u pitanju stanje moje noge i kolena. Čak verujem da sam fizički dominantniji nego pre svega“.

Svako ko je pogledao video snimak trenutka kada si se povredio kaže da mu je tvoj krik ostao urezan u sećanje... Kako ti iz ove perspektive gledaš na celu situaciju, da li je uzrok tvoje povrede nakupljeno opterećenje ili nešto drugo?

“Moj slučaj je donekle specifičan, jer sam se povredio u poslednjoj pripremnoj utakmici. Kroz mesec i po dana odradili smo samo četiri utakmice, pa ne mogu da kažem da je u pitanju nakupljeni umor. S druge strane, posle povrede smo uradili studiju, analizirali smo video, a doktori koji su me kasnije operisali kažu da je situacija bila takva da bih i zdravu nogu povredio da sam doskočio prvo na nju. To je onda loša sportska sreća, nađeš se u lošem trenutku na pogrešnom mestu. Ružan i jak pad“.

Dejan Todorović (©Star Sport)

Da li ti je pandemijsko vreme pomoglo ili odmoglo tokom oporavka?

“Nije bilo baš od pomoći... U nekim trenucima svog oporavka morao sam da budem zatvoren, nisam mogao da idem u teretanu, da posećujem svog fizioterapeuta, pa je bilo određenih komplikacija. Opet, ceo svet je bio u sličnoj poziciji. U Španiji se sada oseća malo opuštenija atmosfera, kao da se život malo vraća u normalu. U dubini duše nadam se da ćemo ubrzo da zaboravimo sve ovo, jer je bilo prekomplikovano ono što nam se dogodilo“.

Da li se i koliko tvoj svakodevni život promenio posle svega?

“Jeste. Mnogo sam se posvetio svom telu, iskoristio sam poslednjih godinu i po da prostudiram svoje telo, od glave do pete. Promenile su se i svakodnevne rutine, način treniranja, oporavka... Sve je to moralo da se promeni da bi se dostigao trenutni nivo. Znaš kako, obično se kaže: 'Da mi je bila ova pamet pre deset godina...', pa tako i ja sada govorim. U životu je mladost-ludost, a jako mali broj ljudi tokom mladosti oseti šta i kako treba da radi, u kom pravcu treba da ide. Sada radim na svemu tome“.

Hajde malo da govorimo i o sportskim temama. Nalaziš se u ekipi koja igra dobro, nalazite se odmah iza vodećeg dvojca Barselone i Real Madrida. U svlačionici ima dosta talenta, kvaliteta i iskustva sa svih nivoa evropske klupske košarke... Marselinjo Uertas, Sasu Salin, Gjorgi Šermadini, Kajl Viltdžer, Aron Dornekamp... Gledajući samo igrački kadar reklo bi se da imate velike ambicije?

“Saglasio bih se sa svim što ste rekli. Imamo ozbiljne ambicije, u poslednje dve-tri, možda i četiri godine klub pokazuje da iz sezone u sezonu pomera lestvicu, te stabilnu ekonomsku situaciju i uspeva da dostigne svoje ciljeve. Igramo ligu sa Realom i Barselonom pa je teško razmišljati o titulama, ali ih mi ne otpisujemo. Ove sezone imamo ambiciju da budemo među prve četiri ekipe na polovini takmičenja, što nam daje prednost na Kupu kralja. To bi nam dalo jak vetar u leđa za drugi deo koji takođe želimo da završimo među četiri gde bismo imali prednost domaćeg terena bar u prvom ukrštanju“.

Da li je trener Vidoreta napravio dugoročne planove za tebe?

“Ne verujem da ima velika očekivanja za mene. Ipak se vraćam iz teške povrede. Svaki sledeći korak koji napravim tokom narednih nekoliko meseci biće velika stvar za mene i tim. Opet, sve to potpada pod režim daljeg oporavka. Nisam dobio neke striktne detalje od njega, ali ako pogledam momenat kada su me potpisali, od mene očekuju da budem jedna od prvih opasnosti po protivnika u napadu, da preuzimam odgovornost igre iz pika i u tranziciji. Naravno i da budem konstantan u obavljanju određenih igračkih zadataka, pogotovo u odbrani“, priča nam momak iz Mrkonjić Grada i produžava misao:

“Trener i ja smo u svakodnevnoj komunikaciji, lepo sarađujemo. Realno, ni on nema neke zahteve od mene, niti ih postavljam sam sebi. Tek sam tri-četiri nedelja u ekipnom radu, pa tako ni u ovih pet-šest minuta koliko sam dosad dobijao ne može ni da se uradi nešto. Trener mi dosta pomaže na tome da sve što radim – radim sa velikom dozom samopouzdanja, da verujem u sebe, da budem koncentrisan na detalje... Želja mi je da u narednih mesec dana 'upadnem u mašinu' i uhvatim ritam kao da sam s njima bar pola godine u kontinuitetu“.

Dejan Todorović (©Star Sport)

Kao igrač Tenerifa sada se takmičiš u FIBA Ligi šampiona, a da li se kod tebe ponovo kuva ideja da jednog dana napraviš sledeći korak i oprobaš se u Evroligi?

“Moja ekipa i nivo košarke koji mi igramo je dosta ozbiljan. Kada bi nas sada ubacio neko u Evrokup sigurno bismo bili među top sedam-osam ekipa. Odluka da se mi takmičimo u Ligi šampiona je doneta na nivou kluba i ima svoje 'zašto'. Ne bi se tu ništa značajno promenilo. E, moja životna želja je i dalje da zaigram Evroligu. Iskreno verujem da sam kapacitet da zaigram u tom takmičenju, samo su mi sada želje mnogo skromnije posle dve povrede. Idem korak, po korak. Ovde (na Kanarskim ostrvima) se jako lepo osećam, baš mi je sve prelepo. Ekipa je odlična i ako se budem vratio u neku formu do polovine januara, verujem da će Tenerife podići dodatno nivo“.

U reprezentaciji te nije bilo jako dugo, još od prošlih kvalifikacija za Mundobasket kod selektora Aleksandra Đorđevića. U međuvremenu su se promenila dva trenera na čelu nacionalnog tima, a Svetislav Pešić je nekoliko puta govorio o tome da će gledati sve igrače na raspolaganju. Ti si se tek vratio, pa da li je bilo makar kontakta sa ljudima iz tima?

“Bilo je kontakta, stalno smo na vezi. Pre početka kvalifikacija pričali smo direktor Dragan Tarlać i ja. Bilo je to u momentu kada je selektor bio hospitalizovan, pa nismo direktno razgovarali. Iskreno, za kvalifikacije nisam bio ni mentalno, ni fizički spreman da budem uz nacionalni tim, oni su to razumeli i dobio sam podršku. Iz tih razgovora jasno je kao dan da računaju na mene. Ako sve bude u redu, ne vidim razlog zašto se ne bismo videli uskoro, ako ne već i u februarskim mečevima“.