Arvidas Sabonis: Vlasti su me upisale na Poljoprivredni fakultet, samo da ne pređem u CSKA

Istorija pamti Arvidasa Sabonisa kao jednog od najdominantnijih evropskih centara. Svetski i olimpijski šampion sa Sovjetskim Savezom, heroj u Litvaniji. Teške povrede naterale su ga da ponovo “izmisli“ sebe u igri pod obručima, ali je karijeru završio kao pravi šampion, igrač s bogatim NBA iskustvom i košarkaški velikan.

Kao igrač Žalgirisa srušio je tada neprikosnoveni CSKA, osvojio je dve bronzane medalje u dresu samostalne Litvanije, u Barseloni i Atlanti. Posle velikog iskustva s one strane Atlantika, vratio se kući kako bi u dresu Žalgirisa stavio tačku, a postao je MVP Evrolige nekoliko meseci posle 40. rođendana.

“Sve što roditelji žele kada si dete jeste da se baviš nečim zdravim, da se baviš sportom kako ne bi trošio vreme na ulici. Kada smo se preselili prvi put, video me je jedan košarkaški trener i pitao da li bih želeo da probam. Video me je pošto nikada nisam bio sitan, naprotiv. Tako, malo-pomalo, postao sam zavisan od košarke. Prvo sam igrao u školi, ništa više, a onda sam upisao sportsku gimnaziju, pošto se u Litvaniji sve vrti oko košarke“, priseća se Sabonis svojih košarkaških početaka u razgovoru za madridski As.

Četvrtak, 19.00: (2,30) Žalgiris (14,5) Bajern (1,70)

Da li vam je na početku bilo lakše da naučite sve košarkaške elemente, s obzirom na visinu?

“Oduvek sam bio visok, ali istina je da sam počeo da rastem posle drugih. Jednog leta se sve promenilo, porastao sam šest centimetara za tri meseca. Ne deluje mnogo, ali onda sam porastao još. Sećam se da sam kao dete bio treći po visini u razredu. A opet, na svom prvom velikom takmičenju (Mundobasket 1982. u Kolumbiji sa SSSR) imao sam 17 godina i 212 centimetara visine. Dakle, još daleko od onoga što sam na kraju dostigao (220 centimetara)“.

Vrhunac evropske karijere dostigao je igrajući za Real Madrid u periodu od 1992. do 1995. godine. Tamo je bio udarna sila zajedno s Džoom Arlaukasom i Rimasom Kurtinaitisom, a pod komandom Željka Obradovića uzeo je evropsku krunu 1995. godine.

“To su bile moje najbolje godine. Često pričam o tome sa svojom suprugom Ingrid, o životu van Litvanije i uvek se najviše sećamo Španije, Madrida. Osvojili smo sve, sve što smo mogli, a imali smo strašan tim. Ne samo na terenu, već i van, što je možda najbitnija stvar. Od igrača, preko trenera, do članova stručnog štaba, bili smo jako bliski, osećali smo se kao velika porodica. Izlazili smo zajedno, uživali u životu, bilo je to jako lepo vreme“.

Arvidas Sabonis, Rašid Valas i Dejmon Stodemajer (©AFP)

Da li vas je to možda koštalo kasnijeg odlaska u NBA?

“Koštalo? Jeste. Imao sam 30 godina, skoro 31. Svake godine su dolazili (iz NBA) i pričali mi da moram da dođem. A ja sam im rekao da neću. Prvo sam imao trogodišnji ugovor s Valjadolidom, a onda sam potpisao na istu dužinu sa Realom koji sam želeo da ispoštujem do kraja. Tako sam želeo. Rekao sam sebi da ću u NBA otići kada završim taj ugovor, tad ili nikad. Nisam želeo da mi se završi karijera, a da nisam probao, da mi ostane u životu misao ’šta bi bilo da nisam otišao u NBA’. To je bio moj poslednji izazov“.

Da li vam je žao što niste otišli ranije?

“Bilo je to drugačije vreme, u osamdesetim. Ko zna, možda u to vreme nisi mogao da doneseđš odluku da odeš ranije. Dovoljno mi je što sam mogao da odem u Španiju, u Valjadolid te 1989. godine. Ranije, politička situacija u SSSR nije mi to dozvoljavala. Nisam želeo, nego sam morao da odem. Otišao sam u SAD prvi put na turneju sa SSSR 1982. godine i ta prva poseta me nije ostavila u šoku. Da sam želeo da pobegnem tamo, možda. Ovako, išao sam da putujem i igram. I pobeđujem. Sećam se da smo po prvi put imali više pobeda, čini mi se da je skor bio 9-3, protiv koledž timova. Pre toga smo samo gubili“.

Nikada niste zaigrali za CSKA iz Moskve iako su vas jako želeli. Zvaničan razlog bio je vaš akademski status, bili ste student Poljoprivrednog fakulteta. Da li je razlog stvarno bio u studiranju ili je sve to bila samo maska?

“To su organizovale litvanske vlasti, uradili su sve da mi olakšaju studiranje i da sve mogu da završim tokom leta, između dve sezone. Nisu želeli da me izgube, da odem u Moskvu. Naravno da su mi pomogli jer, da tako kažem, nije bilo drugog načina da se preživi“.

Rivalstvo između CSKA i Žalgirisa u vreme SSSR bilo je ogromno. Šest uzastopnih finala tadašnje lige, uz tri šampionske titule litvanskog tima u periodu od 1985. do 1987. goodine.

“Na terenu smo bili pravi neprijatelji. Posle utakmica je to sve bilo potpuno drugačije. U Žalgirisu smo svi bili Litvanci i želeli smo da pokažemo da i mi možemo da pobeđujemo. Prvih godina to nije bilo moguće, kasnije smo uspeli. Da li smo bili heroji nacije? Gledajte, u to vreme nije bilo mnogo elitnog sporta u Litvaniji, postojali su fudbal i košarka. Naravno da samo bili heroji. Mnogo sreće, još više slavlja, bili smo mali i sanjali smo velike snove. Uspeli smo“.

Bili ste oružje Žalgirisa, ali i SSSR. Pobeđivali ste Jugoslaviju, SAD, nikada niste odmarali, a onda se desilo kidanje Ahilove tetive 1986. godine...

“Takav život počeo sam da živim sa 16, 17 godina. I nisam prestajao da igram. Sa juniorskim, pa seniorskim timom Žalgirisa, sa mladom reprezentacijom i prvim timom, pa sa litvanskim timom... Svuda sam jurio. Zbog toga stalno pričam kako posebno morate da vodite računa o mladim centrima, jer se oni zaista sporije razvijaju od drugih igrača i potrebno im je vreme. Da su vodili malo više računa o meni i da sam igrao samo po dva takmičenja svake godine, verovatno se nikada ne bih toliko povređivao. Ali, kako mi je život bio jurnjava od aerodroma, do aerodroma, bez prestanka, normalno je da se takve stvari dešavaju. Hvala Bogu što sam na kraju uopšte mogao da igram toliko dugo! Jako malo sportista može da pregura dve-tri povrede Ahilove tetive i nastavi da igra“.

Arvidas Sabonis u Portlandu (©Reuters)

Posle jedne mučne sezone u kojoj ste propustili Evrobasket 1987, sovjetske vlasti su vam dozvolile da otputujete u Portland na lečenje – Trejlblejzersi su ga birali na draftu godinu ranije –, pa da li vam je možda prolazila kroz glavu misao da možda nikada nećete zaigrati ponovo?

“Ne, jer sam verovao u procene doktora. Oni mi nikada nisu rekli tako nešto. Jedino je problem bio to što sam gubio vreme, jer takva vrsta povrede traži dug oporavak. Ti želiš da se oporaviš brže, ali je nemoguće. Moraš da ideš polako, korak, po korak, ne možep da rizikuješ i vratiš se ranije, čime bi mogao da ugroziš sebe kasnije. Zato sam počeo da igram sa steznicima, kako bih sprečio tu desnu nogu da ne pukne“.

Zanimljiva je priča da vas je trener Portlanda Džon Tompson umalo sprečio da igrate na Olimpijskim igrama 1988. godine i osvojite zlato preko Amerikanaca?

“Doktori su radili svoj posao, a treneri su razmišlji o drugim stvarima. Razumem sve to, ali bila je to jedinstvena šansa jer 1984. nismo mogli da idemo na Igre (zbog toga što su Sovjete bojkotovale Igre u Los Anđelesu kao odgovor na isti potez Amerikanaca u Moskvi 1980. godine prim. aut). Tada sam razmišljao da će moj odlazak na igre biti tada i možda nikada više. Rekao sam selektoru (Aleksandru Gomeljskom) da želim da budem s timom, pa makar kao turista“.

Četvrtak, 04.00: (1,50) Portland (13,0) Sakramento (2,95)

Gomeljski je prvo zaista želeo da povede Sabonisa samo kao navijača, a onda...

“Otišao sam kao igrač. Rekao mi je: ’Važno je da budeš igrač na klupi, da pomogneš kad i koliko možeš. Ne želim da ti ubijem karijeru’. Nisam igrao godinu i po dana, a te reči su ušle na jedno, a izašle na drugo uho. Hteo sam da uskočim na teren odmah i igram koliko mogu“.

Kako pamtite polufinale protiv Amerikanaca, koji su tada doživeli tek drugi olimpijski poraz posle 52 godine, a potom i finala protiv Jugoslavije?

“Imali smo jako dobar tim, mnogo samopouzdanja u naš kvalitet, iako nije to automatski značilo da ćemo da pobedimo Amerikance. Ali, izašli smo na teren i dobili. Protiv Jugoslavije smo gubili na početku, ali smo verovali da možemo da izvučemo dodatnu energiju kako bismo pobedili, jer nismo želeli da im dozvolimo da nas opet nadigraju“.

Sabonis i Divac pred susret Crvene zvezde i Žalgirisa (©MN Press)

Španski novinar podseća Sabonisa da je Španija uvek imala poseban motiv kada je igrala protiv Jugoslavije, kasnije Srbije, uz konstataciju da je uvek bilo “više tenzije“.

“Da, bilo je jako teško (igrati protiv Jugoslavije), jer oni su uvek igrali s psihološkog aspekta. Na primer, s Amerikancima to nisu znali kako da rade, ali protiv nas jesu. Protiv SAD smo igrali bolje, smirenije, ali s Jugoslavijom ne znam šta se desilo... Malo sam i zaboravio stvari, bilo je to sve jako davno“.

Aleksandar Gomeljski vam je kasnije sredio da odete u Španiju, a Marčuljonisu i Volkovu u NBA ligu...

“Sve se desilo jako brzo. Gomeljski nam je rekao da će, ako osvojimo Olimpijske igre, povući sve moguće veze kako bi nam omogućio da igramo u inostranstvu. Pobedili smo, ali su vlasti i dalje bile oštre prema nama. Bio je to ipak istorijski momenat, mi dugo nismo verovali da ćemo moći da igramo neko takmičenje van svoje zemlje. I dalje sam bio povređen kada je Gonzalo Gonzalo (predsednik Valjadolida) došao i pitao me da dođem u Madrid. Prihvatio sam odmah. Želeo sam da odem, iako nije bilo lako otići u jeku svega što se dešavalo (SSSR se zvanično raspala u decembru 1991. godine). Ali, otišao sam“.

Kažu mnogi da bi Sabonis bez svih povreda bio verovatno najbolji centar svih vremena, a da je Sabonis posle povreda bio mnogo kvalitetniji igrač sveukupno, da je imao stabilnije igre, kontinuitet, da je čitao igru bolje...

“Godine leče sve, moj nedostatak utakmica u prvim godinama je bila posledica moje mladosti. Bez povreda bih verovatno brže sazreo, ostario, možda ranije završio karijeru. Ne znam, na kraju dana srećan sam kako sam igrao, da je sve išlo dobro uprkos povredama“.

Vaša karijera u ACB ligi pamti se po indeksu korisnosti 66 u vašoj šestoj sezoni. A pored toga imali ste i indekse 58 i 54, pa još 15 puta bar 39, odnosno još minimum 30 indeksnih poena u 24 utakmice...

“Tada su igrala samo po dva strana košarkaša po timu i morao sam da pružam odlične partije svaki put. Nije to kao danas, kada ne znate ni da li ćete da igrate ili će da vas odmaraju, jer imate previše stranaca. Zato sam morao da se dokazujem, zato su me potpisali. Bila je to drugačija košarka od današnje. I tako smo osvojili kup i Evroligu posle mnogo godina“.

Da li su plejmejkeri uvek pokušavali da vas proigraju na jaču ruku?

“S plejmejkerima je uveka bila tragedije (smeh). Bilo mi je dosta njih posle toliko vikanja i traženja lopte, pritiskanja da me proigraju. Govorio bih im da mi daju loptu, da sam u dobroj poziciji, a oni bi me preskakali“.

Da li su vas vlasti u SSSR ikada sankcionisale zato što ste prodavali kavijar i druge proizvode kada ste putovali u inostranstvo?

“Ne, nikada“.

A Gomeljski?

“Da, ako se dobro sećam nije smeo da napušta teritoriju SSSR godinu ili dve“.

U NBA ste otišli kao evropski šampion s Realom, a u Portlandu ste bili debitant s 31 godinom. Kakva su vam bila očekivanja?

“Iskreno? Nisam očekivao ništa. Želeo sam samo da vidim šta se dešava tamo, to je sve. Utakmice u NBA ligi su iste, moraš da dodaješ, igraš odbranu i postižeš poene, samo je to drugi nivo košarke“.

Bili ste 2000. godine blizu toga da se borite za šampionski prsten, ali su vas Lejkersi dobili u sedmoj utakmici finala Zapadne konferencije...

“Zamalo je bilo, ali da bi bio šampion moraš da pobeđuješ. Ako ne pobeđuješ, ne možeš da budeš prvi. Tada nam je to bilo kao veliko finale, ali je ostalo sve zamalo. Izgubili smo“.

Arvidas Sabonis i Šakil O’Nil (©AFP)

Da li vam je Šakil O’Nil bio najteži rival u karijeri?

“Jedan od najtežih. U Evropi je to bio Odi Noris, on me je terao da se svaki put žestoko pomučim i radim još više na sebi. Baš kao i Fernando Martin“.

Vratili ste se u svoj Žalgiris s 39 godine i umalo niste osvojili Evroligu?

“Ne bih rekao da bismo osvojili, ali bili smo jako blizu Fajnal fora. Bog je rešio da dalje ode Makabi (Derik Šarp je pogodio trojku u ključnom trenutku). Ta trojka je rešila utakmicu, izgubili smo dobijen meč. Nekada sekunda ili dve menjaju sve“.