Zvezdi treba (mnogo) više od centara i spornih 20 odsto

Nastavio se višegodišnji negativni trend kada u goste Crvenoj zvezdi dolazi Žalgiris. Razmišljanja su uvek bila usmerena ka čistoj i sigurnoj pobedi, ali se rezultat samo jednom tokom ovih pet godina poklopio sa očekivanjima.

Žalgiris je bio i ostao trn u oku, ma ko da je na klupi Crvene zvezde. Od svih trenera koji su vodili crveno-bele protiv litvanskog velikana, samo je Dušan Alimpijević uspeo da izađe kao pobednik posle susreta u Beogradu. A, ne treba podsećati da su Zvezdu vodili Dejan Radonjić i Dragan Šakota, pa u utorak uveče Saša Obradović.

Ima to nešto u Žalgirisu što Crvenoj zvezdi ne prija, ali ako zaboravimo na sve ono što je bilo prethodnih godina Saša Obradović je imao razloga da bude nezadovoljan posle jučerašnjeg poraza. Ne toliko zbog samog poraza, jer je ovo tek peta utakmica sezone, već zbog činjenice da je mladi i talentovani Martin Šiler još jednom žustro odgovorio svim kritičarima njegove filozofije u Litvaniji. Iskočio je iz svoje zone komfora, odnosno modernih košarkaških shvatanja uz igru s mnogo trčanja i paljbe već u ranoj fazi napada kako bi Crvenu zvezdu izbacio iz takta i napravio da se domaćin ne oseća dobro u svojoj koži. Žalgiris je uradio apsolutno sve što je trebalo – igrao odbranu na granici faula, naterao Zvezdine igrače na dosta teških šuteva i ostavio im premalo mogućnosti da okrenu rezultat.

Crvena zvezda se i u utorak uveče najviše oslanjala na šut i to se za razliku od meča protiv Baskonije pokazalo kontraproduktivno. Zvezda je opet bila na donjoj granici mogućnosti, uz svega 35,8 odsto rešenih šuteva iz igre, odnosno samo 24 pogotka za ceo meč – 17/39 za dva (43,6%) i 7/25 za tri (28%).

Pošto je šut varljiva kategorija, a Crvenoj zvezdi se već u dve od tri situacije u Evroligi dogodilo da pokušaji sa poludistance i distance nisu doneli uspeh, logično je očekivati da će se više forsirati unutrašnja linija ili centri? U Zvezdinom slučaju nije tako. Gledajući samo poraz od Žalgirisa Zvezda je postigla 30 od 69 poena iz reketa, što je sasvim korektan podatak, ali koliko je koševa došlo od unutrašnje linije (čitaj: centara i krilnih centara)? Jedva dvanaest. Zapravo, Ognjen Kuzmić je ubacio osam, od čega šest iz igre, Duop Rit dva, plus Marko Jagodić Kuridža dva poena, oba sa penala.

Marko Jagodić Kuridža (©KK Crvena zvezda)

Kuzmić je za ceo meč uputio šest šuteva iz igre, uključujući i onaj na isteku napada kada je Marku Simonoviću ispala lopta, a momak iz Doboja samo bacio loptu pre zvuka sirene. Rit je iz reketa pokušao samo jednom, imao je i dva promašaja za tri poena, iako se u iščekivanju Emanuela Terija vodi kao prva zamena Kuzmiću. Jagodić Kuridža nije ni pokušavao iz igre, mada je brzo upao u problem s ličnim greškama pa je i odigrao tek šest i po minuta.

Kada se sve sabere Crvena zvezda je dobila 12 poena na sedam šuteva svojih centara iz reketa, uz dva promašaja sa distance. Ostatak ekipe uputio je 55 šuteva. Poređenja radi, u prošlonedeljnoj pobedi nad Baskonijom, na 90 ubačenih poena Zvezdin centarski triling skupio je tek 17 poena. Kuzmić opet osam (4/6 za dva), Jagodić Kuridža šest (3/4 iz igre), Rit tri poena (1/3 iz igre). Zajedno su šutirali 13 puta (svi ostali 45 puta), od toga Rit dva puta i Jagodić Kuridža jednom za tri poena. Protiv Fenerbahčea zajedno su ubacili 16 poena – Kuzmić sedam (3/4 iz igre), Jagodić Kuridža pet (1/5 za dva, 1/1 za tri) i Rit četiri poena (2/5 za dva, 0/1 za tri). Tada su se zapravo igrači unutrašnje linije najviše raspucavali – 16 puta su pokušali (saigrači još 43 puta), sedam puta bili uspešni, uz jednu trojku Jagodić Kuridže.

Za tri utakmice u Evroligi Zvezdina unutrašnja linija postigla je 45 poena (Kuzmić 23, Jagodić Kuridža 13, Rit 9 poena) od ukupno 222 poena celog tima. To je ugrubo negde oko 20 odsto poena koji su došli od centarskog trilinga. Ime i prezime Boriše Simanića se ne pominje jer je u Evroligi odigrao ukupno manje od dva minuta, bez učinka.

Marko Simonović i Dejan Davidovac su u nekim varijantama s niskim petorkama, što je Obradović igrao u jednom delu i protiv Žalgirisa, planirani kao streč četvorke, ali to zasad ne donosi pravi rezultat. Crvena zvezda je suviše ranjiva u odbrani bez prave snažnijih igrača na četiri i pet, a napadački se ne dobija mnogo. Simonović je kao nisko krilo podsetio na najbolje dane iz drugog mandata u dresu crveno-belih, dok Davidovac treba da ostane ono u čemu je najbolji – drugi kreativac s krila i neko ko svojom atipičnom građom može da donese razliku, ali iz drugog plana.

Saša Obradović sa igračima (©MN Press)

Zaključak je da se Crvena zvezda previše oslanja na šut i to je činjenica. Zbog istog je dva puta “ginula”, ali je i pregazila prvaka Španije. S tim što Crvena zvezda mora da proširi napadački repertoar ako želi da bude u igri za Top 8. Da malo više uključi centre (Kuzmić nekoliko puta protiv nižih centara Žalgirisa nije dobio nijednu loptu pr. au) i tako pronađe alternativu za momente kada šut stane. I da, naravno, što prestane da bude zavisna od Lojdove šuterske forme. Ako to bude jedini izbor, prečesto će se tokom sezone dešavati ovakvi porazi.

Emanuel Teri bi mogao da ponudi rešenje kao centar koji više pogoduje Obradovićevom stilu. Teri radi od srede sa ekipom i čeka se momenat kada će zaigrati, ali da li samo on može da napravi toliku razliku i promeni sliku? Tejlor Ročesti može da pomogne u kreaciji kroz pik’n’rol u kojem Teri najviše uživa, a Zvezda će dobiti i šutersku opciju više.

Svakako, od svoje unutrašnje linije mora da dobije i očekuje više…