Pobeda od 35 razlike sad ne znači mnogo, zato je važan dugoročni efekat na ekipu
Vreme čitanja: 5min | čet. 17.08.23. | 10:22
Dobro je što su se košarkaši rastrčali i igrali sa posebnom motivacijom pred domaćom publikom, što smo videli napredak u određenim segmentima, ali pravi izazovi tek dolaze i prostora za napredak još ima
Kada dođe vreme za uigravanje i naročito pripremnih utakmica, često nije toliko važno da li se na kraju piše pobeda ili poraz, koliko sve ono što iz takvih susreta može da se izvuče za kolone odličnih i manje dobrih stvari.
Srbiji trijumf od 35 razlike nad Portorikom momentalno nije toliko bitan, jer realno selekcija Nelsona Kolona nije taj kalibar da nam bude dostojan protivnik, ali bi dugoročni efekat na ekipu mogao da ima svoju funkciju u lancu nadogradnje i u traženju idealne forme za Mundobasket.
Izabrane vesti
Selektor Svetislav Pešić je to kroz redove objasnio ukazivanjem na statistiku koju vodi njegov stručni štab, odnosno sve ono što ne može da se vidi na tradicionalnoj tabeli sa kolonama koje su javnosti poznate.
Samo trofejni stručnjak i njegovi saradnici znaju šta se na tim papirima sve nalazi, a ono što znamo i zbog čega je Pešić sam priznao da “postaje dosadan javnosti i igračima“ jesu detalji vezani za odbranu od tranzicije. Odnosno koliko Srbija dozvoljava koševa rivalima u brzoj igri i napadima koji traju do deset sekundi. Konkretno, Portoriku su u prvih 20 minuta dopuštena samo dva poena iz tranzicije i selektor je bio zadovoljan kako je odbrana zatvorila prolaze ponajboljem igraču Tremontu Votersu. U nastavku, pogotovo kada je razlika otišla na maksimalnih +52, pala je koncentracija što su Portorikanci iskoristili da umanje debeli minus, pa je i došlo nešto više poena iz bržih napada.
Ima tu još elemenata koji javnosti nisu preterano važni, a suštinski su od vitalnog značaja za nastavak priprema, dalje uigravanje i potragu za optimalnom formom. Kada se podvuče crta, u pobedi ili porazu, od krucijalnog značaja je ono što Srbija može da nauči i dobije.
U Atini smo shvatili da nema igranja sa italijanskom vatrom, a dobili smo Nikolu Jovića kao nekog ko sada uz Nikolu Milutinova drži ključeve igre naših unutrašnjih igrača u oba smera. Sinoć smo mogli bliže i detaljnije da pogledamo našeg rivala u grupi na Mundobasketu koji u odsustvu Hosea Alvarada i Đana Klavela nema kvalitet iz nekih ranijih vremena, kada su na parketu komandovali Karlos Arojo ili Džej Džej Barea, dok smo se kroz rolu Stefana Jovića svi podsetili koliko je važno imati klasičnog plejmejkera, naročito u vremenu kada ih je sve manje...
Jovićev povratak u tim odmah je doneo promene u startnoj petorci gde se našao rođeni Nišlija i delovalo je kao da ga u proteklom periodu nije mučila povreda. Dok su Ognjen Dobrić i Nikola Milutinov zatrpavali koš Portorika, on je za manje od sedam minuta na parketu imao pet asistencija, od toga dve jako lepe za nekadašnjeg saigrača iz Crvene zvezde. Novi-stari centar Olimpijakosa može da ostvari izuzetan benefit u igri od prisustva starijeg Jovića na parketu. Obojica su kalibrirani za igru iz pika koju potencijalno mogu da dovedu do savršenstva i da nam na prvenstvu to bude jedno od glavnih napadačkih oružja.
Plej Saragose je na kraju podelio 11 asistencija i ubacio jednu trojku, za svoju dušu, mada je svima jasno da će njegov glavni zadatak biti jedan od najtežih – da razigrava saigrače i drži kontrolu ritma napada u svojim rukama.
Bogdan Bogdanović je logično bio najveća zvezda među navijačima i nekog ko je među decom, odnosno mlađim navijačima privlačio najveću pažnju. Od nekoliko natpisa sa molbom da pokloni dres do euforije koje je izazvalo njegovo pojavljivanje u holu Arene, gde su ga mnogi čekali da se fotografišu, kapiten Srbije osetio je ljubav koja ume da hrani ego, ali isto tako i daje obavezu da ponovo bude najbolji.
Tokom Akropolis kupa videlo se da nije ni blizu željene forme, što je i normalno za nekog ko nije igrao takmičarski meč više od dva meseca. Deo uzroka leži i u povratku na FIBA pravila koja su u nekim segmentima drugačija od NBA. Poslednji reprezentativni meč odigrao je još u Kini, tako da je trebalo malo vremena da uhvati zalet. Juče je to već bilo mnogo bolje, mada se pretežno fokusirao na cepanje mrežica sa distance, ali važno je da je šuterska ruka počela da sluša.
U nešto dužem intervalu videli smo i niže petorke koje su u današnjoj košarci neophodne, sa Filipom Petruševim na “pet“, te Nikolom Jovićem i Dejanom Davidovcem na “četiri“. Kombinovao je selektor njih i sa Nikolom Milutinovim, koji je bez ikakve dileme jedna od naših žila kucavica u napadu i bitna prepreka za protivnike u našem reketu. Jučerašnjih 18 poena i 12 skokova idu u prilog ovoj tezi, ali ne toliko statistika koliko opšti utisak koji centar iz Novog Sada ostavlja kada je na parketu jer deluje superiornije od svojih direktnih čuvara.
Ono na šta će struka definitivno da obrati pažnju su naše stare boljke – defanzivni skok i broj primljenih trojki. Istina, Portoriko nema druge kvalitete niti je mogao protiv Srbije drugačije do koša osim šutem, ali i pored svega dozvolili smo 12 trojki uz 35 odsto uspešnosti, te 12 uhvaćenih lopti u prostoru kod našeg koša. Ako nam je odbrana od tranzicije ključ, ovi elementi su usko povezani i neminovno je da moramo bolje jer smo i protiv nama bližih rivala kakvi su Italija i Grčka patili.
Pobeda od 35 razlike jeste dobra za ekipu, da shvati koliko može i da dobije novi elan za dalji napredak, ali isto tako može da bude i dvosekli mač ako se ne sagleda na pravi način. Zato je dobro što je selektor već na startu konferencije rekao da “nismo mi toliko dobri koliko se čini, niti je Portoriko toliko loš“ i da nam neće biti ovako lako u Manili.
U drugačijim okolnostima, kakve će biti na dalekim Filipinima, bez tribina punih naših pristalica i euforije da nas nosi, treba ostati nogama čvrsto na zemlji. Dobri jesmo, napredak se oseti u odnosu na Atinu, ali još ima prostora da za individualno i timski podigne lestvica.
Imamo solidnu polaznu tačku uprkos svim otkazima i izostancima, sada je samo potrebno da iskoristimo sve resurse na pravi način.