Nikom nije žao kao njemu

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Jutro je, kažu, pametnije od večeri. Splasne tenzija, spusti se adrenalin, saberu se misli. I posle prospavane noći stoiji ista teskoba – Srbija je nevoljno sabotirala planove za nastavak takmičenja, zakomplikovala put do ostvarenja cilj(ev)a toliko da sada malo šta zavisi od nje.

Italija nam je treći put očitala lekciju. Nismo ništa naučili iz poraza u Berlinu, ni Beogradu. Tri značajno različite postave Srbije prošle su kroz isti scenario. I svaki put boli više nego onaj prethodni, bez obzira na to što se sada nismo probudili sa statusom eliminisanog.

Izrazi na licima naših košarkaša posle utakmice govorili su više od hiljadu reči. Malo kome je uopšte bilo do priče, ali znali su da neko mora da izađe pred televizijske kamere i medijske ekipe, da objasni šta se desilo na parketu.

Punu odgovornost na sebe je preuzeo Bogdan Bogdanović. Zna i on da mu to nije bila ni izbliza dobra utakmica, bez obzira na 18 poena, četiri asistencije, tri skoka i dve ukradene lopte. Pogled na procente šuta govore u prilog tome da je kapiten odigrao ispod svih očekivanja. A, ona su u njegovom slučaju uvek najviša, od javnosti do njega samog.

“Najgluplje sam odigrao ovu utakmicu. Previše sam šutirao za tri, a nisu mogli da brane prodor, trebalo je to više da koristimo. Šta da radim, izgubio sam glavu u trećoj četvrtini. Oni su to iskoristili, pali smo posle velike prednosti. Dobili su nas na iskustvo“, bile su Bogdanove reči posle utakmice.

Jedna trojka iz trinaest pokušaja, četiri ubačene lopte na šesnaest uzetih šuteva. I sedam uzastopnih promašaja sa distance, od asistencije Nikoli Joviću za trojku kojom smo otišli na maksimalnih +16 (60:44) do kraja meča...

Verovatno je moglo, trebalo i moralo da bude drugačije. Da se rasporede lopte po napadima, da se odigra nešto drugačije, nacrta akcija za nekog drugog... Prošlost više ne može da se promeni. Da li je i pored svega Bogdanović trebalo da bude na parketu za poslednji napad, a ne na klupi? Da pokuša još jednom i možda reši utakmicu, kao što je pogodio na isteku poluvremena... Najlakše je o svemu tome govoriti kada sve prođe, jer posledica na konačni ishod - nema.

Teško da je u ovom trenutku nekom više žao nego Bogdanu Bogdanoviću. Želeo je kapitenski da rastereti saigrače posle odličnih sedam minuta - u kojim je i sam doprineo seriji 18:4 kroz asistencije i pogođena slobodna bacanja - i dokrajči Italiju, ali je u toj želji sagoreo. Dešava se i najboljima. A, Bogdan Bogdanović je jedan od najboljih koje je Srbija iznedrila u proteklih deceniju i kusur.

Toliko nam je radosti doneo otkako je debitovao za A selekciju. Bio je tu kada smo bili na velikoj raskrsnici, 2013. godine u Sloveniji kada smo upravo preko Italije stigli do sedmog mesta i direktnog plasmana na Mundobasket. Eksplodirao je u Španiji i značajno uticao da Srbija stigne do prve svetske medalje još od Indijanapolisa, bio noseća figura godinama, vodio nas do srebra u Riju i Istanbulu. Njegove suze posle finala sa Slovenijom i dalje najbolje odslikavaju koliko mu je stalo do reprezentacije, dresa sa nacionalnim grbom, do himne, pobede i mesta na podijumu. Posle kolapsa u Mercedes Benc Areni prošlog septembra, svima je prvo kroz glavu prošla misao kako je Srbiji nedostajao Bogdan...

Majke nam, i mi smo srećni što si tu

Sami smo krivi za ovo, sada smo izgubili i glavnu povlasticu – da sami odlučujemo za prvo mesto

Ovog leta nas je po ko zna koji put oduševio što je tu. Njegovo “srećan sam što sam ovde, majki mi“ danima je odzvanjalo u ušima cele nacije i poslužilo kao melem posle brojnih otkaza... Potpuno je logično što mu je Svetislav Pešić namenio kapitensku traku, ne samo kao jednom od dvojice najstarijih u timu, već i zato što je neko ko najbolje razume težinu opreme, puta do uspeha, zbog pobedničkog mentaliteta koji ga je oduvek krasio.

Od prvog dana je kapiten za primer. Uvek na raspolaganju saigračima, da im podeli savet, za razgovar, savet, da napravi dobru atmosferu... Sa Nikolom Jovićem je gotovo nerazdvojan, stalno mu otkriva male tajne uspeha, zato je i izjavio da “očekuje da postane bolji od njega“. Nema ljubomore, ni zavisti.

Da, trebalo je da stane na loptu posle vezanih promašaja i pusti nekog drugog... Ali, samo onaj ko se nije našao u sličnoj poziciji, makar i na basketu ispred zgrade, ne zna koliko je težak osećaj kada znaš da si potreban ekipi, a lopta te ne sluša, neće kroz obruč. Vuče te da ispališ još jednu, da probiješ čep. Ovog puta nije išlo, ko kaže da neće sledeći put? Možda već protiv Dominikanske Republike ili ako odemo u četvrtfinale?

Nama je sa Dominikanskom Republikom biti ili ne biti. Živimo sa nadom da bi Portoriko mogao da napravi senzaciju i izbaci Italiju sa Mundobasketa. I tako do nedelje. Možda i nije toliko loše što smo po planu drugi meč dana. Imaćemo načisto na čemu smo pre nego što istrčimo na parket...

Bogdan Bogdanović nije kriv, to će vam reći svako ko je deo reprezentacije. Mada je sam već pokupio najveću odgovornost. Nije ni vredno sada da upiremo prstom u bilo koga, već da pokušamo da skupimo redove, da se saberemo posle svega i probamo da spasimo, što se spasiti može. Pa, da vidimo dokle će nas to dovesti...