Ne treba očekivati reinkarnaciju Jugoslavije iz 2001, kao podsetnik neka stoje 2015. i 2019.

Srbija je ostvarila dve pobede i u danu odmora može da se konstatuje da su naši košarkaši uradili sve što se od njih tražilo. Uprkos tome kod selektora Svetislava Pešića postoji doza nezadovoljstva zbog reakcija dela javnosti na rezultate i igru, odnosno razliku sa kojom smo dobili Holandiju i Češku.

Svi teže ka perfekciji i svakom navijaču stalo je da njegova reprezentacija dobija utakmice bez ikakve drame, da se "prošeta" do medalje. Ali to nije tako lako, kako se možda čini u prvi mah. O detaljima iz meča sa Holandijom bilo je više reči pred susret sa Češkom koji je za Srbiju doneo amplitude u igri nalik onim iz meča sa Turskom u Istanbulu pred polazak za Prag.

Orlovi su protiv Čeha imali i 23 razlike na tri minuta pre kraja treće deonice posle trojke Vasilija Micića (58:35), a onda je domaćin grupe uspeo da serijom trojki Martina Peterke i Vojćeha Hrubana, te dobrim reakcijama Tomaša Kizlinka dovede minus na samo 11 (60:49) pred start poslednje četvrtine.

Ponedeljak, 21.00: (1,10) Srbija (23,0) Finska (7,50)

Sve to se dešavalo pošto je Nikola Jokić napustio parket, zbog čega se još jednom pokazalo koliki je uticaj najboljeg srpskog igrača na igru i rezultat. Ali i u Istanbulu sa njim u igri stvari nisu funkcionisale najbolje tokom drugog poluvremena, pa smo na kraju uspeli da pobedimo. Baš kao i sinoć sa Česima, koji su pred više od 15.000 gledalaca i većinski sunarodnicima morali da pokažu da imaju ponos zbog čega su nekoliko puta u poslednjem delu prilazili na osam poena zaostatka, ne i dalje od toga jer smo uvek imali spreman odgovor.

“Nije možda ni loše da je zagustilo. Da ipak shvatimo da je svaka utakmica bitna. Dve pobede posle dve utakmice. Gradimo igru i principe, želimo da budemo najbolji u Berlinu“, rekao je Nikola Kalinić posle Češke.

Sa Turcima je bilo još neizvesnije, sve dok Nikola Kalinić trojkom nije ugasio svetlo, sa Grčkom tri dana ranije smo išli i u produžetak iako smo imali osam razlike na dva minuta do kraja. Sve te utakmice smo na kraju dobili. Možda su nas koštale više potrošenih živaca, ali Srbija je četiri takmičarske utakmice završila trijumfima koje sas jedne strane garantuju bolju situaciju pred nastavak kvalifikacija za Mundobasket 2023, onda i veće šanse za prvo mesto na kraju grupne faze.

“Kao što sam već rekao timu, pobeda je najvažnija, ne razlika. Turnir je dugačak i treba nam da držimo smirenost. U Srbiji verovatno svi žele da svaku pobedimo 20 razlike, nama to nije važno. Dobro je što smo došli u ovakvu situaciju, da vidimo kako reagujemo na veliku galamu sa tribina koja nije na nivou Pionira, ali opet jeste galama. Izvanredna atmosfera, pravi spektakl u kojem su i naši navijači imali veliki uticaj“, rekao je Pešić i dodao:

“Videli ste da smo otišli na +20 posle serije 17:2 posle fantastične odbrane i dobrih rotacija, tako da je to dalo rezultat. Malo smo se opustili u trećoj četvrtini što možda nije dobro za nas pošto je turnir dugačak, ali možda je dobro da shvatimo da takve stvari ne smeju da nam se dešavaju, pogotovo jer smo unapred proglašeni za favorite. Oni su posle minusa od 20 razlike pokazali ponos pred svojim navijačima i bilo je to dosta dobro, uz agresivnu odbranu“.

Detalj sa tribina (©Mozzart Sport / Nikola Mikić)

Nije realno očekivati da će Srbija u današnjem momentu evropske i svetske košarke dobijati svaku utakmicu “levom rukom“, kako bi selektor rekao, niti treba od ove ekipe očekivati reinkarnaciju Jugoslavije iz 2001. godine kada smo pregazili sve do poslednjeg evropskog zlata sa prosečnom razlikom od 23,3 poena. Jugoslavija u Indijanapolisu jeste imala nekoliko promena u odnosu na sastav iz Istanbula, ali je i dalje imala sastav nakrcan superzvezdama evropske i svetske košarke. Tada smo kao drugi završili grupnu fazu posle tesnog poraza od Španije, da bi nam se u drugoj fazi dogodio čuveni šamar od Portorika zbog čega smo kao treći išli na domaćina SAD u četvtfinale. Bilo je govora o krizi reprezentacije, problemima unutar tima, lošoj atmosferi, a svi dobro znamo šta se kasnije dogodilo...

Od tada evo već dve decenije čekamo na to zlato i možda bi to moglo da se dogodi na Evropskom prvenstvu, možda na Svetskom kupu ako se plasiramo, to niko ne može da predvidi. Baš kao što niko nije mogao da oseti da ćemo ostati bez medalje 2015. u Berlinu i Lilu, odnosno četiri godine kasnije na “turneji“ po Kini.

INTERVJU - Marko Pešić: Kada vidim Jokića, kao da gledam Novickog

Možda bi upravo Evrobasket 2015. i Mundobasket 2019. trebalo da nam stoje kao podsetnici na to koliko smo se “palili“ na zlato posle grupne faze i savršenih rezultata, a šta smo kasnije doživeli. U Berlinu smo igrali svemirsku košarku, posle Španije na startu dobili smo krila i pobeđivali razlikom od 15,8 poena u grupi pre selidbe u Lil. I danas svedoci dešavanja u gradu na severu Francuske tvrde da se u avion iz Berlina ukrcala jedna, a onda iskrcala druga ekipa po dolasku na konačno odredište. Posle odličnih izdanja u Nemačkoj osećalo se da protiv Finske i Češke to nije ista energija kao ranije, a onda nam se desila Litvanija i na kraju četvrto mesto.

Pogodi najduži tiket i osvoji teren

Trenutni lider ima 14 parova. Da li možeš bolje?

U Kini su očekivanja bila možda i veća nego na pomenutom kontinentalnom prvenstvu i posle svih otkaza u selekciji SAD zlato nam je visilo oko vrata i pre nego što se srpska ekspedicija zaputila ka Dalekom istoku. Jesmo igrali sjajno na početku, utakmice sa Angolom i Filipinima završili smo sa 100+ poena i ofanzivnim prosekom 115,5. Grupnu fazu završili smo sa vrtoglavih 40 razlike po meču, isto tako preslišali i Portoriko sa 33 poena na startu drugog dela, a onda nas je Španija ranila toliko da nismo uspeli da se oporavimo za okršaj sa Argentinom, posle čega smo završili takmičenje u borbi za plasman od petog do osmog mesta. I bili peti.

Košarkaši Srbije i šampionski pehar (©Mozzart Sport / Nikola Mikić)

Treba se setiti i da smo Svetski kup 2014. počeli sporije, a onda dodali gas i otišli do srebra kojim smo započeli novi niz medalja... Od selektora Svetislava Pešića, kapitena Vladimira Lučića, onda i Nikole Kalinića i Vasilija Micića mogle su se ovih dana u Pragu čuti iste reči – nije važna kolika je razlika, već da li je pobeda ili poraz. Nije ni vreme, ni mesto razmišljati o tome da smo posle dve pobede uzeli medalju ili projektovati eventualne protivnike na putu do postolja, niti razmišljati kako je smak sveta što Čehe pred gotovo prepunom O2 Arenom nismo “zgazili“, ili što to isto nismo uradili sa Holandijom dan ranije.

Postoji razlog zašto cela reprezentacija misli isto, zašto je možda bolje da iskočimo iz zone komfora i vidimo kako se snalazimo u situacijama kada gori pod nogama. U takvoj smo poziciji bili i protiv Slovenije u Ljubljani kada smo poraženi, protiv Italije u Hamburgu smo gubili i sa 15 razlike i okrenuli, a Lučić je kasnije izjavio da su te dve utakmice dodatno zbližile svlačionicu.

Statistički lideri posle dva kola Evrobasketa: Bugari najveće iznenađenje, Jokić i Micić se bore za vrh

Možda smo se i mi kao nacija previše razmazili i u mentalnom sklopu su nam uvek samo pobede i medalje, ne i kako je i koliko teško doći do toga, o čemu je Nikola Jokić još u prvim danima priprema govorio. Orlovi su svoj deo posla zasad uradili kako treba. Izuzev Vasilija Micića sinoć, niko u dve utakmice nije odigrao više od 25 minuta. Svi su se upisali u listu strelaca, imali i neke zapažene role igrača iz drugog plana. Protiv Čeha demonstrirali odbranu i tempom na kojem insistira Pešić što nam je dalo ne samo 20 poena razlike u ranoj fazi, već i osećaj da Česi nemaju mehanizam da dođu do koša i lakih poena. Isprobane su i neke taktičke varijante, pre svega sa nižom petorkom što je takođe nešto o čemu stručni štab često razmišlja, za svaki slučaj dok nema Nikole Milutinova...

Treba od reprezentacije uvek očekivati više, ali nije strašno ni kada nije sve med i mleko, sve dok se dobija. Videćemo dokle će nas to odvesti...