Majke nam, i mi smo srećni što si tu

Bilo je toga i biće. Selektor Svetislav Pešić obrazlaže trend otkaza tezom da su se igračima "promenili prioriteti u odnosu na pre 20 godina". Oni radikalniji govoriće o "izdaji", "nedostatku patriotizma" ili čemu već... I ništa neće rešiti. Jer gledaće u pogrešnom smeru. Gledaće u posledice. Umesto u dragulj koji im sija pred očima.

"Majke mi, ja sam srećan što sam ovde".

Osam reči Bogdana Bogdanovića, jedan iskren osmeh. Sve što je bilo potrebno da se raspoloženje vrati. I da u sekundi prevalimo put od "a, mogli smo do zlata" žalopojki do onog optimističnijeg "ako nas krene šut..."

Jer Srbi nisu strpljiv narod, a Srbija na medalju čeka od onog Evropskog prvenstva 2017. godine. Sećate se? Završilo se Bogdanovićevim izvinjenjem naciji iako je u finalu Slovencima ubacio 22 poena. Nikakvo izvinjenje nije bilo potrebno.

Ali bila je to čista emocija. Kao i ovo "majke mi". I biće je i dok nas bude na Mundobasketu. Biće i preteranog loženja. Biće i preteranih kritika. Srbija je to.

Novi kapiten Srbije, logičan izbor selektora posle izostanka Vladimira Lučića, biće uz Nikolu Milutinova verovatno glavna uzdanica Srbije na Filipinima. Posle četiri godine Bogdanović se vraća u opremu sa državnim grbom, spreman da ponese ne samo novu ulogu i poziv, već i reprezentaciju do visina kojima neuspešno stremimo proteklih šest godina.

Da je spreman za “traku“ i odgovornost koju ista nosi, Bogdanović je pokazao ne samo onom, za mnoge protokolarnom iako to nije, izjavom da mu je velika čast što će biti novi kapiten Srbije, da bi nedugo zatim izgovorio i to ključno: “Majke mi...“.

Marko Gudurić: Čitam dosta o ljudskoj psihologiji, ne smeta mi što nacija više priča o onima koji nisu tu

Ovo ne radimo zbog novca

Bio je to Bogdanov odgovor na novinarsko pitanje da li oseća da mora sada da vadi kestenje iz vatre, misleći se na to što nema Jokića, Micića, Kalinića, Lučića i ostalih. Odgovor pun samopouzdanja, vere u tim i što je možda najvažnije – iskrenim osmehom. Možda Srbija neće da napravi nešto veliko u Manili – pitanje je i koliko nacija sada veruje u dobar rezultat – iako bi bilo i te kako lepo da konačno vidimo naše sa medaljom oko vrata, ali ako svaki od 20 kandidata bude imao pristup reprezentaciji i Mundobasketu kakav je na okupljanju pokazao novi kapiten, imaćemo razlog da se nadamo "hepiendu". Kao što je, recimo, to bilo 2017. godine, kada je takođe serija otkaza prethodila odlasku Srbije u Istanbul, da bi na kraju zlato bilo tako blizu...

Reče i Bogdanović da sadašnje okolnosti nisu ni približne onim iz Turske, jer nije to ni isti tim, ni selektor, ni kontinuitet igara... Ali neka nam ta 2017. bude polazna tačka, da imamo u šta da verujemo.

Uostalom, zar su svi zaboravili da je Bogdan jedini srpski košarkaš koji je u “srebrnom nizu“ medalja uzeo sve tri? A u tom, toliko pominjanom Istanbulu bio žila kucavica Srbije sa 20,4 poena na 47,4 odsto iz igre, pet asistencija i 3,4 skoka. Polufinale sa Rusijom odigrao je do poslednje kapi znoja i dok nije iscrpeo sve resurse, zbog čega je u finalu "klonuo". "Klonuo" pod navodnicima, jer je i u tom finalu bio naš najbolji igrač.

Pa ipak, možda i najjača uspomena sa tog Evropskog prvenstva su baš njegove suze iz miks zone, kada se izvinjavao zbog toga što je na kraju izgubio snagu i govorio da će “Srbija jednog dana biti u boljoj poziciji za zlato“.

Možda to neće biti u Manili, ali kada je Bogdan Bogdanović tu reprezentacija je u igri za medalju. Šteta što se sa lovorikama nije završilo i 2015. u Lilu, da je samo ruka poslušala Bogdana u polufinalu sa Litvanijom, ali to je bila nesrećna okolnost...

Svako ko reprezentativni angažman jednog igrača ne gleda kroz klupske boje, zna da je Bogdanović godinama sinonim vernosti Srbiji. Kao što su to ranije bili Miloš Teodosić, Stefan Marković, Vladimir Štimac... Nije bitno ko je kakvu imao ulogu, svako od njih bio je spreman da se u pola dana ili noći odazove pozivu selektora i samo su teške povrede mogle da ih odvoje od dresa... Takav je bio slučaj sa Bogdanom prošle godine, kada je morao da “sredi“ koleno i izgura višemesečni period bez košarke kako bi konačno mogao da razmišlja samo o košarci. Pa i tada je redovno pratio igre Srbije, dolazio na treninge i pružao punu podršku... Jednostavno, živeo je i živi za reprezentaciju.

Zato njegovo “majke mi, ja sam srećan što sam tu“ i jeste toliko uverljivo i nema razloga da bilo ko sumnja u njegove motive. Jer su oni uvek vezani za Srbiju i njen uspeh. Setite se prošlogodišnjeg brodoloma na Evrobasketu i šta je svima prošlo kroz glavu: Eh, samo da je Bogdan bio tu...

Bogdanović: Majke mi, ja sam srećan što sam ovde

Svetislav Pešić: Košarka u Srbiji postaje sredstvo, a ne cilj! Ako se to ne promeni svi će nam se smejati

Sada jeste i to se i te kako oseća. Dok su se u Kraun Plazi ređale pesimistične konstatacije i ne tako jednostavna pitanja, Bogdanović je svakom izgovorenom rečenicom ohrabrivao javnost, apelovao da ne odustaje od ovog tima, da nije sve unapred izgubljeno... Malo po malo, osmesi su se vratili.

To je mentalitet rođenog pobednika. Da znaš kako da se postaviš i kada izgledi nisu na tvojoj strani, da pokažeš zube i ideš do kraja, pa šta bude. Nosio nas je do tri srebra, 2017. dao poslednji atom snage za zlato koje nam je izmaklo iz ruku, u Kini bio daleko ispred ostatka tima i još jednom pokazao da je Bogdanović u reprezentaciji zver koja se nikog ne boji.

Sa takvim kapitenom, imamo osnova da se nadamo, a nekad je i to dovoljno. Možda za suzu, možda za medalju, svakako za tu čistu emociju.