INTERVJU - Vlade Jovanović: Mega daje ono što retko ko ima, Jović može da bude među glavnima u NBA timovima

Dunavski kej, prepodne u radnoj sedmici. Tako blizu, a opet daleko od gradske vreve i života u velegradu. Za Vladimira Jovanovića to je oaza, ono što je i najavio u poslednjem obraćanju javnosti kao trener Mege Mozzart, jer je posle temeljnog dvogodišnjeg rada došlo vreme za predah, da se okrene novi list i uđe u sledeći košarkaški projekat.

Dve godine popularnog Vlada u Megi Mozzart mogu ukratko da se opišu kroz dva finala, četiri draftovana igrača, potpise još dvojice za evropske gigante, Anadolu Efes i moskovski CSKA... Kada se sagleda šira slika, Jovanovićev boravak u klubu koji je iznedrio najviše NBA prospekata u Evropi predstavlja delikatni spoj pedagogije i trenerskog posla, gde je od prvog dana bilo potrebno naći pravi balans kako bi se talentovanim igračima posvetila maksimalna pažnja i njihov rast pretvorio u nešto mnogo više kako bi se nastavila dugogodišnja tradicija.

Ipak, po isteku ugovora započetog 2020. godine dve strane su se prijateljski razišle...

“Postoji trenutak kada osetiš malo olakšanje. Ipak posao, bilo kog nivoa, zahteva veliko ulaganje sebe. Da ne pričam o drugim poslovima, ovde je reč o trenerskom koji traži celodnevni angažman. Donosi stres... I kada čovek završi sve oseti olakšanje“, počinje Jovanović intervju za Mozzart Sport i nastavlja:

“Kod mene kratko traje taj osećaj i zatim nastupa nervoza što imam malo više slobodnog vremena. Neke svoje trenerske manire, komandovanja, dirigovanja prenosim na svoju porodicu (smeh), tako da nije baš zgodno“.

Koliko je treneru potrebno vremena da ohladi motore posle duge sezone i okrene novi list?

“U mom slučaju dva-tri ili eto sedam dana. Treneri se brzo resetuju“.

KAO KOŠARKAŠKA NACIJA, ŽELJNI SMO STALNO NOVIH LICA...

Vlade Jovanović (©MN Press)

Sa kakvim ste unutrašnjim osećajem stavili tačku u Megi? Da li postoji zadovoljstvo zbog svega što ste napravili ili žal za nečim što ste želeli, a niste stigli da uradite?

“Posao u Megi drugačiji je od većine poslova koje sam radio i koje ljudi rade. Rad u Megi ima određeni kvalitet, za ove dve godine se radilo sa jako talentovanim igračima. Ne pričam kvalitetnim, nego talentovanim. Oni kroz taj period rada sa mnom i mojim stručnim štabom, koji mi je toliko pomogao, pokušavaju da taj talenat pretvore u kvalitet, što nije lako“, priča Jovanović i povlači paralelu:

“Još od momenta kada sam počeo da se bavim poslom, 1996. godine bio mi je cilj da radim sa kvalitetnim igračima. To nije moguće. Različiti su nivoi. Ako već nije moguće, pošto je to uži krug trenera i klubova, onda mi je drugi cilj bio da radim sa talentovanim ljudima, koji brzo razumeju, nisu završili razvoj, nisu dosegli vrhunac kvaliteta... Mega to donosi. Nisam imao nekih velikih ciljeva, ali sam znao da me čeka veliki rad. Ipak, kada se sve završilo, s obzirom na to da sam po prirodi veliki pesimista, sada sam bio zadovoljan onim što smo uradili“.

Čime konkretno?

“Pre svega što su momci, iako su različite starosti, od 17-18 do 23 godine, napredovali. Svi su bolji i prosto moram da budem zadovoljan“.

A, kada pogledate rezultate ekipe?

“Rezultati ove sezone bili su manje-više slični kao prošle godine, s tim što je lani postojao veći kontinuitet. Nije bilo korone, imali smo sreću da 2020. koronu zaradimo u junu, pa sa tim nismo imali problem, kao što je slučaj kod ostalih ekipa. Ove godine nismo tako dobro prošli, imali smo dva-tri udara sa povredama, plus korona i nije bilo kontinuteta. Da ne pričam o svakom igraču pojedinačno, ali na svoje oči gledao sam kako rastu, kako postaju bolji, brži, skočniji, bolji košarkaši, da donose kvalitetnije odluke... To nije lako“.

Kao čovek koji ima iskustva rada sa mlađim igračima ne samo u Megi, već i mlađim kategorijama Partizana i reprezentacije Srbije, da li je danas teže košarkaški dopreti do talenata nego ranije, s obzirom da živimo u svetu gde su moderne tehnologije svuda oko nas?

“Priča o tehnologijama je poremetila sve. I da je sve normalno, kao što nije, posao je jako težak. Ako pričamo samo o poslu, kada dolaziš na treninge ujutru i uveče sa 'gotovim' seniorskim igračima, iako momci u Megi jesu seniori ali nisu gotov proizvod, ti ne možeš tu mnogo toga da promeniš. Pričamo o pedagogiji i psihologiji, kako ćeš da im priđeš, jer su oni već oformljene ličnosti, navike su formirane, kao takve ih uzimaš i radiš. Tada se tvoj rad ocenjuje po skautingu, kako ćeš da napraviš ekipu, kako ćeš da reaguješ ako pogrešiš ili kako će jedni druge da nadopunjuju igračkim kvalitetima... Čak i ako pogodiš sve, ti nisi završio jer onda moraš sve ličnosti da posložiš tako da sistem funkcioniše“, objašnjava 49-godišnji stručnjak i dodaje:

“U radu sa mladim igračima na seniorskom nivou postoje dve dimenzije. Prvo, oni nisu ni u jednom segmentu završeni, ni kao ličnosti, ni kao igrači. To zahteva ogroman obim i intezitet rada. Ti sa njima moraš da imaš juniorski pristup radu. Ako imaš seniorski, praviš njima hendikep u neku ruku. Automatski završavaš razvoj jednog dela njihove košarkaške ličnosti, da li je to psihologija, fizika ili igrački deo... Zato smo mi u Megi uvek imali juniorski pristup, pokušavali smo igrače da formiramo kao ličnosti i košarkaše, a istovremeno su se takmičili sa seniorima koji su stariji od njih“.

NBA fabrika Mega Mozzart pretekla Partizan i Barselonu

Kako se vi borite sa uticajem spoljašnjeg sveta na igrače?

“Sve ovo što sam pričao odnosi se na rad u normalnim uslovima. A, pošto nisu, kada pričamo o uticaju Tvitera, Instagrama, zapadnog sveta i NBA na kulturu treniranja, ponašanja, posao je još teži. Bio sam u Rusiji tri godine i najbolje sam tamo video koliko je uticaj jak. U Megi smo trenirali mnogo, tri-tri i po sata prepodne, plus popodnevni trening. Nama cilj nije bio da nekoga fizički iscrpimo, nego da ih usmerimo tako da im hala postane druga kuća, da nauče kako da se fizički, mentalno i taktički razvijaju na tom mestu, da ne beže sa parketa...“

Kako je bilo ranije?

“I ranije se dosta treniralo, ali ako bi hteo da dobiješ bilo kakvu informaciju, morao si da kupiš novine i pročitaš to što te zanima. Danas je sve na dlanu, dok izađe iz hale on se nakači na telefon i pročita sve, bilo da je pozitivna ili negativna vest“.

Gde se pravi greška?

“Poenta cele stvari je što smo mi kao košarkaška nacija stalno željni novih lica. U toj velikoj želji ponekad žurimo sa promocijom novih klinaca. Sve je to normalno... Kroz tu prebrzu ili preteranu promociju mi toj deci dajemo krila koja im u tom trenutku nisu potrebna. Treba ih držati blizu zemlje, da budu stabilni. Ali, desi se određeni vakuum, gde ako ispadnu iz rutine i na primer izbace ručak ili spavanje, vrate se na trening potpuno drugačiji ako dobije neku informaciju. A, ona nije istina, to je samo prolazna tačka, momenat kada odigra jednu dobru utakmicu i ubaci 20 poena. Ako ga pohvališ posle toga, već sutra može da bude triput lošiji. Za određeni standard moraš da imaš iskustvo, utakmice, kvalitet... E, tada na scenu stupa trener, koji mora da mu traži greške, da ga tera da još više radi, da se ne zadovolji jednom utakmicom sa 20 poena koja jeste produkt njegovog rada, već da traži sebi standard. Moraš da imaš sistem koji ih okruži i ne dozvoli im da previše talasaju“.

Praktično ih naterate da prođu veliku životnu školu za kratko vreme...

“Tako je, a kroz dosadašnji rad sa ovim momcima tačno vidiš kako kroz taj sistem i u kojem momentu kod njih 'klikne', kada počinje da razmišljaju i funkcionišu kao seniori, profesionalci“.

MEGA NEMA REZULTATSKI IMPERATIV? DA VIDIMO KO IMA...

Vlade Jovanović (©Star Sport)

Vaš prethodnik Dejan Milojević ostavio je iza sebe zaostavštinu, višegodišnji rad krunisan velikim brojem izabranih igrača na Draftu i onih koji su u Evroligi. Koliko je za vas to bio izazov da nastavite sa istim poslom i eventualno odete za lestvicu više?

“Da li sam podigao kvalitet ili ne, to nije na meni da ocenjujem, već na ljudima iz kluba. Dejan je napravio odličan posao i tu nema nikakve dileme. No, nisam razmišljao o tom segmentu, već o tome da tu decu, koja su već talentovana kada dođu u Megu, podignem na sledeći nivo. I to sve treba da se uradi za godinu dana. Ljudi moraju da shvate da to nije jednostavno“, kaže Jovanović i ukazuje na primer Nikole Jovića:

“Kada počne sezone niko ništa ne priča i ne piše. A, onda se desi da u drugom delu sezone dobijemo nekog i onda ljudi kažu: 'Pa, on ima Jovića'. Čekajte, on je bio tu i pre šest meseci i niko ništa nije rekao, niko ga nije pomenuo. U Megi tako stvari funkcionišu, sve se dešava u roku od šest-sedam meseci, ne ostaju igrači u sistemu šest ili sedam godina, pa odlaze kao gotovi igrači. U tom kratkom periodu igrača treba da dovedeš od deteta do čoveka, od talentovanog potencijalnog igrača do kvalitetnog igrača, a da ti istovremeno on donese neki rezultat. U Partizanu smo takođe izbacivali mlade igrače, ali su oni u sistemu ostajali duže, gde su opet igrali viši nivo kroz Evroligu“.

Da li vas iz tog razloga ljute priče da Mega nema rezultatski imperativ, da ne postoji opterećenje te vrste?

“Naravno. Da li treba sada da analiziramo celu Jadransku ligu, da vidimo ko ima rezultatski imperativ. Ko? Partizan, Crvena zvezda, Budućnost i Cedevita Olimpija... To je to, što tako ne pišu za druge klubove? Nikada nisam rekao igračima da neku utakmicu treba da dobijemo, neku ne i da idemo u iste da bismo nekom popravljali statistiku. Ti treba kao sistem da napraviš dovoljan pritisak na igrača, tako da on na sledeću utakmicu dolazi sa još većom željom da pobedi. Isto tako i da oseti konsekvence kada ne dobije meč. Ne zato što je izgubio, već kada nema pravi pristup. Bez pravog pristupa ne možeš da postaneš igrač. Zato je meni, mom stručnom štabu i celom sistemu bio izazov da kroz godinu dana igrač prođe put od tačke A do tačke B, gde od juniora dolazi do Drafta ili nekog sledećeg nivoa“.

Ako izuzmemo Megu, kakva je situacija sa mladim igračima u drugim klubovima? Imamo situaciju da je potreba za njima nikad veća, a da možda i nemaju dovoljno minuta ili ne postoji strpljenje...

“Da ne ulazim sad u to da li je košarka profitabilan sport, a ovo se vezuje i na onu priču koliko klubova u regionu ima ambicije ili ne... Ostali klubovi imaju prostora i šansu da igraju sa mladim igračima. Ne znam da li klubovi koji funkcionišu na najvišem mogućem nivou mogu da daju mladim igračima šansu i jure rezultate. Nisam siguran da je to moguće u današnje vreme“.

Koliki uticaj na to ima činjenica da košarka danas funkcioniše drugačije nego pre desetak godina?

“Samo u poslednjih deset godina košarka se mnogo promenila. Evrokup luta sa organizacijom i sistemom, jedne godine su jedni, sledeće godine drugi klubovi, sve je to rezultat previranja sa Fibom. Evroliga sa ovim brojem klubova, utakmica i sedmica duplog programa, ne znam kako da mladom igraču omogući prostor za rast i razvoj kada imate po tri meča sedmično, kada ste konstantno na putovanjima, a kod nas nema tog benefita da klubovi imaju čartere što znači da ne gube vreme po aerodromima i u protokolima... Ne znam gde je tu vreme da jedan mladi igrač odradi neke stvari kako bi napredovao. Nekada je Evroliga bila zahtevna, ali i pitomija“.

Sve se češće povlače paralele između evropske i NBA košarke. Nekima nije jasno kako u SAD igrač može da izgura sezonu sa čak 100 utakmica, a ovde nastaje problem posle 70, iako NBA timovi imaju jedan cilj kojem teže, dok se ovde forma tempira za tri-četiri takmičenja i potrošnja je samim tim veća...

“Ne bih previše o NBA, ali mogu da iznesem neka svoja zapažanja. Oni igraju veliki broj utakmica, ali laici ne znaju koliko su njima važne prve utakmice, kako ulaze u sezonu, koliko se okupljaju, kada dižu formu, koliko im traju pripreme... To što oni tamo igraju nije nimalo lako i slušao sam trenere koji su radili tamo, pričaju da se sve svodi na putovanja avionima od jednog do drugog grada, sastanke i utakmice. Cela infrastruktura tamo i podrška igračima je daleko bolja nego ovde, a ljudi koji su igrali u NBA i Evropi kao ključnu razliku ističu to što je ovde svaka utakmica bukvalno pitanje života i smrti. A, kada imaš više takmičenja uvek moraš da nalaziš novu motivaciju, energiju, formu... Zato ovde 80 utakmica mnogo teže padne nego tamo 100. Gledajte samo to da se francuska liga završila poslednja, a NBA ranije“.

DA VAM KAŽEM NEŠTO O PETRUŠEVU I SIMONOVIĆU...

Petrušev, Simonović, Tepić, Smit i Novak (©Star Sport)

Vratimo se na Megu... U prvoj sezoni ekipa se oslanjala na kvalitet “Tornjeva blizanaca“ Filipa Petruševa i Marka Simonovića. Kakvi su bili igrači u momentu kada ste počeli saradnju, a dokle su dogurali u momentu kada su odlazili?

“Kada sam dolazio još smo pravili tim i nismo znali ko će biti na poziciji pet. Marko je sezonu ranije odigrao jako dobro, ali kao petica. Kada se otvorila mogućnost da uzmemo Filipa, naravno da smo je oberučke prihvatili. Sa njim sam već imao prethodno iskustvo, iz reprezentacije jer smo zajedno uzeli evropsko zlato 2017. godine. Radovao sam se njegovom dolasku, ali je to u startu napravilo mali problem koji se kasnije ispostavio kao odlična stvar, jer smo napravili dobru kombinaciju odlukom da Marka pomerimo na četvorku, a Filipa stavimo na pet. Bio sam donekle uplašen kako će Marko da reaguje na tu promenu. I pored toga što je bio najviši igrač u timu sa 212 centimetara, njegova mobilnost, pokretljivost, brzina donošenja odluka doveli su do toga da se ta promena ne oseti. Njih dvojica su sarađivali sjajno, oni su odlični momci i radnici, znao sam da će napraviti dobar posao“, kaže doskorašnji trener Mege i dodaje:

“Obojica su sezonu završili u samom vrhu po indeksu korisnosti, što je zaista neverovatno iz razloga što su obojica izuzetno visoki igrači, nisu niži centri. Što se Filipa tiče, ne znam koliko je bio poznat javnosti. On je dugo vremena bio u inostranstvu, prvo u Baskoniji, pa je otišao u srednju školu u SAD, da bi bio dve godine na eminentnom košarkaškom programu Gonzage. Moram da priznam da su njegova porodica i on pre svega napravili hrabar potez kada su odlučili da izađu iz situacije koju je imao, da napusti univerzitet gde je čini mi se trebalo da ima mesto startnog centra, kako bi se vratio u Evropu da igra svoju prvu seniorsku sezonu u karijeri. Plašili su se ljudi kako će to da izgleda, nisam ni ja mogao da kažem kako će to sve funkcionisati, ali već tokom priprema obojica su pokazali raskošni kvalitet, kliknuli su i sjajno funkcionisali. Tako smo mi imali atipičnu sezonu, gde smo sa dvojicom izrazito visokih momaka na četiri i pet igrali, iako je tendencija da praktično trojka igra na poziciji četiri, a četvorka kao petica“.

Posle toga jedan odlazi u NBA, drugi u redove evropskog prvaka...

“Ako ne možete da odete u NBA, teško da postoji bolja alternativa od toga da potpišete za šampiona Evrope. E, sad, zašto Filip nije imao više prostora, to ne znam, ali znam da će se on sigurno vratiti na svoje mesto jer se radi o izuzetno kvalitetnom igraču. Obojica (Marko i Filip prim. aut) mnogo vode računa o svojim karijerama, o sebi i veliki su profesionalci. Radio sam sa mnogo visokih igrača tokom dosadašnje karijere, a njih dvojica su među najboljima sa kojima sam sarađivao“.

Da li vas je iznenadio njihov učinak ako se uzme da centri nešto kasnije sazrevaju od igrača na ostalim pozicijama, a da su se razvijali u ABA ligi koja ima izražen fizički karakter i igra se sa mnogo kontakta, iako neki osporavaju njen kvalitet?

“Ne bih rekao da je ABA liga nekvalitetna, jako je teško igrati ovo takmičenje. To je čvrsta liga, taktička, sa dosta kontakta i nije je lako igrati. Ima mnogo ozbiljnih trenera, sve ekipe se detaljno spremaju za svaku utakmicu. Nije to liga u kojoj se samo trči i puca, kao u nekim drugim. Prošle godine smo napravili zaista dobar plan koji je bio fokusiran na dva izuzetna projekta koji svoj kvalitet nisu još valorizovali. Njihov učinak mnogo je zavisio od toga koga će da imaju na spoljnim pozicijama. Malo je igrača koji mogu sami da kreiraju sebi poziciju, kao što to može Filip i jedan je od boljih egzekutora sa kojim sam radio, sa bilo kojeg mesta. Da se vratim na priču, imali smo plan da dovedemo igrače na spoljnim pozicijama koji mogu da izvuku njihov kvalitet na videlo. Jedan je bio Skuči Smit, koji nije dotad imao preterano iskustvo u Evropi, zato verujem da bi mnogo teže bilo da nisu došli Milenko Tepić i Jovan Novak u jednom trenutku. To su bile dve krucijalne odluke kluba i njihov dolazak značajno je pomogao daljem razvoju Simonovića i Petruševa, da kroz celu sezonu imaju jako dobru podršku“.

Da li vam je žao što u toj prvoj sezoni niste uzeli jedan trofej? Igrali ste finala Kupa Radivoja Koraća i Superlige Srbije, oba protiv Crvene zvezde, gde ste pokazali da možete da budete ravnopravni takmac...

“Žao mi je, bilo bi definitivno lepše da smo tu sezonu, koja je po svim parametrima bila odlična, završili sa peharom. I Crvena zvezda i Partizan su jaki klubovi, sa jako kvalitetnim igračima. Zato mi je drago što smo u ove dve godine veće rivale naterali da protiv nas igraju na maksimumu mogućnosti. Falilo nam je u nekim trenucima iskustva i pameti, imali smo samo Tepića sa iskustvom. Bili smo blizu u oba finala, ove godine smo igrali polufinale na tri utakmice. Svako neigranje na našem maksimumu, pa čak i preko granice, ne stavlja nas u konkurentnu poziciju“.

JOVIĆ JE IGRAČ UTAKMICE, OD MATKOVIĆA OČEKUJEM DOSTA TOGA

Nikola Jović (©star Sport)

Tokom prošlog leta odlaze Petrušev i Simonović, ali Mega promoviše Nikolu Jovića, Nikolu Đurišića, Karla Matkovića... 

“Mi smo još krajem prethodne sezone imali dosta posloženih stvari za ovu koja se tek završila. Filip i Marko su se kroz sezonu svojim radom i igrama kandidovali za odlazak u druge klubove, znali smo da će otići, zato smo morali da se spremimo na adekvatan način, da damo šansu novim igračima. Tako je Jović došao kao najmlađi pojedinac kroz treninge i pripreme sam sebe kandidovao za to da dobije važnu ulogu kroz sezonu“.

Koliko to utiče na vas kao trenera?

“Lepo je kada ti daš nekom šansu i znaš da neke stvari nisu urađene preko reda, da neko tu šansu uzme i nosi je hrabro. Još je lepše što je sve bilo spontano, što ga je ekipa prihvatila kao takvog, da on zaslužuje mesto u startnih pet. Sve je bilo prirodno, nije nastao problem što najmlađi igrač počne u petorci. Nekada to treneri urade veštački, a sa Jovićem je to bilo potpuno normalno. To je moj najveći uspeh kao trenera i mog stručnog štaba, što je tim prihvatio nečiju ulogu. Ti kao trener nekada odrediš ko je talenat i daš mu ulogu, pa stvari ne prođu onako kako si zamislio jer u tom trenutku neko misli da je bolji“, analizira Jovanović i nastavlja misao:

“Tokom leta između dve sezone Jović je imao tri-četiri akcije van kluba, kao i Kazalon. Obojica su imali obaveze, Kazalon je odmah otišao u SAD, Jović bio na dva takmičenja sa mladom ekipom Mege, pa u reprezentaciji, a kada su sve završili dobili su samo sedam dana odmora između sezona, što je neverovatno. Vratio se u ekipu poprilično umoran, što se osetilo u njegovoj igri. Sećam se da smo bili na Bahamima gde smo igrali protiv slavnog univerziteta Indijana, gde se video umor kod obojice. To je sve imalo određenog uticaja na našu sezonu, ali smo znali unapred ko će nam biti nosioci, Jović, Kazalon i Matković, plus Boriša Simanić koji nas je još ranije pojačao, te da promovišemo polako Nikolu Đurišića i da mu se uloga polako uvećava“.

Nikola Jović je nama bio najinteresantniji na proteklom NBA draftu pošto ga je izabrao Majami. Kako gledate njegov napredak?

“Nikola je kroz godinu i po dana boravka kod nas prošao ogroman put. Od deteta koje je tek došlo iz juniorskog staža, gde je morao da se navikne na novi način i obim rada, do toga da sada bude NBA prospekt. Njemu se sve promenilo preko noći, morao je sve da menja kako bi se što pre uklopi u seniorski sistem i adaptaciju mu je dosta olakšalo to što smo imali dobru trenažnu grupu gde se radilo zaista dobro i on je morao sebe da podigne na viši nivo kontakta, brzine, reakcija... Usput je ove godine morao da savlada još jednu veliku stvar, a to je da prihvati novu ulogu i da daje nešto sebi i ekipi. Odlika njegovog talenta je u tome što je on uspeo da sve to izbalansira. On se oberučke uhvatio u koštac sa tim, hrabar je momak od kojeg očekujem velike stvari“.

Jovićevi prvi utisci: Imam prednost jer sam igrao seniorsku košarku, jedva čekam duel sa Jokićem

Joviću se smeši preko 11.000.000, a prvom piku skoro 50.000.000 dolara

Nikola je od odlaska u SAD privukao veliku pažnju tamošnjih medija, pogotovo u danima kada se predstavljao ljudima iz Denvera ne samo zbog sličnosti imena i prezimena sa Jokićevim, već i zbog svog talenta. Tamošnji stručnjaci su objavili nekoliko ozbiljnih analiza njegove igračke pojave, a kada vi pogledate Jovića – da li je to prototip košarkaša kakav se traži u NBA?

“Svuda se poslednjih godina potencira na fizičkim predispozicijama, a o Nikoli nikada ne bih pričao kroz tu prizmu brzine, veličine, skočnosti... To bi skrenulo pažnju sa njegovog pravog kvaliteta. Kada sam pričao sa skautima iz SAD, pričao sam im da mogu da uzmu štopericu i izmere sve što treba, ali je to samo mali deo njegovog igračkog opusa. Ono što bih rekao o Nikoli, s obzirom na sve, on je plejmejker u telu visokog igrača i kao takvog treba da ga gledaju. Pokušavali su da me uvuku u priču o njegovim veštinama, šutu, ali to su sve segmenti igre. On je košarkaški igrač, igrač utakmice. Pusti ga da igra košarku i on će da uradi sve što treba. Nije basketaš. Kada se nađete na parketu sa još devetoricom velikih ljudi, on je taj koji čita situacije, razume igru, odličan dodavač, ko ima ličnost“.

Gde ga sve to može odvesti?

“On je još mlad i ma gde da ga put odvede, nadam se da će biti deo sistema koji prepoznaje taj deo njegovog košarkaškog lika. Stalno pričam o Gregu Popoviču, jer mi je njegov sistem najbolji u NBA, ako ga neko takav bude uzeo i razvio na pravi način fizički, pa kroz proces sazrevanja dobije šansu, može da bude jedan od glavnih igrača franšiza u NBA, a glavni u Evropi bez sumnje. Poenta je da taj proces prođe na pravi način, jer on nije igrač uloge, već glavni u timu i zaista verujem u to. Ako grešim, eto grešim. Verujem da ćemo uživati sa Nikolom u reprezentaciji, da će se stvari vrteti oko njega jer on to može da iznese“.

Pet Rajli i Florida uzbuđeni: Svi Majamijevi skauti su zbog Jovića išli u Evropu, mali će biti mnogo dobar

Pelikansi odabrali Matkovića tokom reklame za slatkiše, moraće još da čeka na šansu u NBA

Karlo Matković je takođe iskočio i tokom boravka u SAD prethodnih sedmica privukao veliku pažnju...

“Karlo je od početka morao da popuni ogromnu rupu odlaskom Filipa i Marka. On je još prethodne sezone uspeo da pokaže da može da odgovori ovom zadatku, kada je u jednom trenutku dobio šansu posle Filipove povrede lista i iskoristio je. Bilo je to protiv Cedevite Olimpije u Ljubljani, kada je odigrao vrlo dobro, pre toga protiv FMP i to su mu bile prve utakmice sa većom minutažom. Tada se još videlo da on to može. Tokom ove sezone imao je neke brutalne partije. Nedostajao mu je kontinuitet, ali je pokazao da može da bude jedan od lidera ekipe. I od njega očekuje dosta toga“.

INTERVJU – Vlade Jovanović: Mladi moraju da vode samurajski život, treba da shvate da Jokićev put nije lak

Kada ste zimus dali intervju za Mozzart Sport, govorili ste o tome kako današnji momci gledaju u Nikolu Jokića i Luku Dončića, da svi žele da budu kao oni, iako su oni jedinstveni slučajevi... Da li je Jokićev uspeh u NBA stavio dodatni pritisak na Megine izdanke koji tek treba da dođu do najvišeg nivoa?

“Ne samo na igrače, već na celu organizaciju (smeh). Pazite, ako vas neko izabere tamo kao 41. pika i bude dvaput najbolji igrač na svetu, shvataš da su praktično svi osim Denvera pogrešili jer ga nisu birali ranije. Neko će da prizna grešku ili ne. Kada Majkl Džordan nije izabran prvi, nego treći, a Sem Bouvi bio drugi, pravili su se filmovi. Kod Jokića su praktično sve franšize pogrešile u proceni, do Denvera. Jeste da efekat Jokićevog uspeha nosi određeni teret na igrače, ali i današnje vreme je takvo da su momci totalno drugačiji, jer su više okrenuta sebi, dosta više znaju, zreliji su. Verovatno bi teže bilo ranije, nego sada“.

JOKIĆEV USPEH NATERAO NBA ORGANIZACIJE DA O SVAKOJ ODLUCI RAZMISLI DVA-TRI PUTA

Vlade Jovanović (©ABA LIGA - Dragana Stjepanović)

Zašto?

“Danas momci u NBA odlaze sa mnogo više samopouzdanja. Zato mislim da to što je Jokić uradio ne stvara pritisak igračima koji može da utiče na njihov dalji rast i razvoj. To što je Nikola uradio je nešto neverovatno i samo je dokaz da drugi takođe mogu da urade tako nešto. Što se tiče NBA organizacija, sada se svaka odluka preispituje po dva-tri puta, jer se sada u svakom igraču koji dolazi iz Mege možda nalazi potencijalno novi Jokić, pogotovo jer Nikola nije neko kome je osnovni kvalitet fizički potencijal, što se tamo izuzetno ceni. To sada otvara nova vrata, da se veština vraća na velika vrata i ona je zapravo osnova košarke. To je po meni priča i Nikole Jovića, jer on zna da igra košarku, a košarka je ipak igra“.

Šta ostavljate Megi i treneru Marku Baraću koji vas je nedavno nasledio?

“Megu sam tokom ove dve godine smatrao svojom kućom i tako sam se ponašao. Uspostavili smo jako dobar sistem. Od treninga, utakmica, načina na koji smo radili sa igračima u svim aspektima. To je donelo rezultate. Prošle godine dva draftovana igrača, sada opet dvojica. Na sve te stvari koje smo uradili sam jako ponosan. Osim edukacije igrača, vodim računa da i ljudi koji rade sa mnom budu bolji u onom što rade i nadam se da sam uspeo u tome. To će vreme pokazati. Evo, Vule Avdalović dobio je šansu da bude trener OKK Beograda i nadam se da će bar deo mog sistema, ako smatra da je dobar, preneti tamo“, kaže Jovanović i dodaje:

“Na novom treneru je sada da izabere svoj sistem. Stvari su ostavljene košarkaški uredno. Kako se tim menja svake godine, onda ne možeš da razmišljaš o istom sistemu. Da se promeni samo 10 odsto tima, pa i nekako. Ovako je svaka godina za sebe i najvažnije je da igrači napreduju, da od sporedne uloge u jednoj godini dođu do mnogo bitnijih rola u drugoj. Nadam se da će Mega i sa novim trenerom da ima dosta uspeha“.

Ono što mnoge zanima jeste da li imate planove za budućnost, gde će vas put odvesti?

“Nema ništa. Odmaram, pokušavam da budem sa porodicom i to je to. Ovaj posao ti uđe pod kožu i treba ti dnevna doza adrenalina koji posao donosi. Ne samo na utakmicama, nego i na treningu, posao u Megi bio je lep jer si ljude sa kojima si radio, menjao u svakom pogledu. Verujem da smo napravili dobar posao i da smo momke menjali u pravom smeru“.

Pričali smo o problematici sa mladim igračima, a šta je sa talentovanim stručnjacima?

“Sve je to jako komplikovano. Sve počinje od onoga što smo pričali, a to je da li radiš u klubu koji ima rezultatski imperativ ili nema. Oni koji jure rezultate imaju veliku dozu pritiska, a ti ako si mlad i nisi se unapred obezbedio rezultatima tako da ti niko ne može ništa, imaš problem. Moraš sebi da obezbediš rezultatsku stabilnost, da bi imao trenersku stabilnost. A, kada promovišeš mlade igrače, ne može da imaš sve. Za to moraš da imaš neki rejting. Igrači zavise od trenera, a treneri od uprava. Ne mislim da danas ima manje kvalitetnih trenera, poenta je da neko mora da im pruži šansu. Kao što mladi igrač greši, pa ga treneri trpe, tako i treneru mora da se pruži mogućnost da pogreši i da klubovi to izdrže. Tako jedino može da se dođe do pravog kvaliteta“.

Čini se da je takvih klubova premalo...

“U Megi to može da se dogodi. Lično sam imao sreću da kao jako mlad trener imam ogromnu podršku u Partizanu od Saše Danilovića, iako je ulog bio nenormalno veliki, da je to bila Evroliga u drugačijem sistemu, a svaka utakmica je bila važna. Isto mi se desilo i u reprezentaciji. Međutim, klubova koji to mogu da pruže je malo. Lično sam imao situacije u reprezentaciji kada sam osvajao zlato i tada su mi nudili da ostanem, ali su to isto radili i kada nismo bili dobri, jer su ti ljudi verovali u mene. Radio sam sa Tarlaćem, Kuzmanovićem, Rakočevićem... Imao sam podršku, a opet Saša Danilović je bio predsednik Saveza. Zaključak je – kao što se od trenera traži da budu hrabri sa mladim igračima, tako i funkcioneri treba da pokažu isto sa stručnjacima i istrpe ih. U našoj košarci nema mnogo para, a prebrzo se ulazi u nervozu. Kada bi se napravila prava selekcija i dala adekvatna podrška, imali bismo više talentovanih, dobrih stručnjaka“.